- Сада је тренутак истине, после којег ће се одлучити шта ће бити записано: реч о пропасти или нови домаћи еп.
- За почетак, треба да се присетимо свог истинског бића и престанемо да се гледамо у искривљено огледало, које не само да паралише вољу, већ и исушује душу.
- Потребан је руски одговор. Руска истина. Да бисмо се ишчупали из туђе логике, из туђе матрице.
- Такав је био подвиг освајања космоса, али сада је он под контролом Масковог „Старлинка“.
- Таква је била Победа, која је целом свету показала руско морално величанство. Али то нам нису опростили, и наредних деценија су је преписивали, све до скрнављења споменика и гробова.
- Постоји јединствен домаћи феномен: братство народа и историја заједништва, али на то нам је одговорено истом Украјином, данас претвореном у налик на Терминатора.
АУТОР: Андреј Рудаљов
У матрицу „Терминатора“ ушли смо онда када смо преузели и усвојили туђе обрасце, симболе и знакове, који су уз нашу сопствену помоћ почели да прекодирају стварност, бојећи је у тамне тонове. Преузели смо их „за шаку дувана“, прецртавши живот претходних поколења.
Деформисали су нам свест, створивши осећај „Животињске фарме“, наметнувши комплексе ниже вредности и кривице. Штавише, чак су у романескној форми означили датум почетка домаћег апокалипсиса: „1984“. И створили оправдање: „Архипелаг Гулаг“, којим су нас притисли као бетонском плочом, сматрајући да је то надгробна плоча — и заувек.
Зато не изазива чуђење чињеница да тај датум не силази с дневног реда, а сама књига се широко издаје и са завидном постојаношћу држи у врху продаје. Као искривљено огледало уперено у нас. Иако би се рекло да је то давно прошлост, процес је од самог почетка замишљен као трајан, самопродужујући, како земља не би могла да се извуче из тог вртлога проклетства означеног конкретним датумом.
Још крајем шездесетих совјетски дисидент Андреј Амалрик прославио се књигом „Хоће ли Совјетски Савез доживети 1984. годину?“, у којој је покушавао да докаже осуђеност система и државе, прилагођавајући своја размишљања магији бројева. То је био посебан облик „заклињања“, на који је у свом писму упозоравао Михаил Шолохов совјетског генералног секретара Леонида Брежњева, говорећи да се догађа културно отуђење од сопственог.
У тој књизи Амалрик је закључивао — или је ка томе водио читаоца — да је „велика источнословенска империја“ ушла у последње деценије свог постојања. То уверење поткрепљивао је аналогијом: хришћанство је одложило пропаст Римског царства, а совјетски систем је одложио распад руске државе. Зато, када слушамо тврдње о неживотном пројекту-експерименту, треба имати у виду да је главна замерка заправо у томе што је 1917. године заустављен процес наводно неминовног распада, који се сматрао природним. Након тога би на територији Русије могле да се појаве „нормалне“ националне европске државе. Уместо тога, развио се такав „животињски двор“ и све је гурнуто у „комуналку“, коју треба коначно распустити и све „ослободити“. Та логика делује и данас.
Какве везе с тим има „Терминатор“? Сасвим једноставно: први део тог култног акционог филма појавио се управо 1984. године. Тада су у Лондону одржане „смотра“ насмејаног Горбачова и одобравање од стране Тачер. Годину дана раније Реган је назвао Совјетски Савез „империјом зла“, а у Канади се будући генерални секретар Михаил Горбачов сусрео са амбасадором Александром Јаковљевом — будућим „архитектом“ перестројке. У том сусрету рађала се совјетска перестројка, која се у трен ока претворила у „катастројку“, како ју је назвао Александар Зиновјев.
Убрзо ће се тај холивудски филм приказивати у видео-салонима широм Савеза; слика нуклеарног апокалипсиса подстицала је на попуштање и разоружање, делујући на умове не мање снажно од Чернобиља, који је представљан као симбол читаве совјетске земље, њене наводно унапред задате катастрофичности.
Грешка, квар, несрећа, случајно притиснуто дугме, вештачка интелигенција — људски апокалипсис може бити ствар случаја у условима огромне количине смртоносног оружја. У „Терминатору“ симбол таквог случаја постао је самовољни суперкомпјутер — ИИ „Скајнет“, који је дошао до једноставног закључка да су све невоље од човека и да се рај на земљи, односно машински рај, може створити искључивањем човека. У нашем случају — совјетског човека.
Ако се то примени на супротстављање две суперсиле, које је у то време достигло врхунац, испадало је да су све невоље садржане искључиво у совјетском систему, као да је управо он довео свет на ивицу катастрофе, представљајући цивилизацијски квар, системску грешку. Наметнути комплекс кривице и ниже вредности, помножен са добрим намерама, довео је до познатих резултата. Данас се слична сугестија спроводи већ према Русији, како би се поново спутала њена воља.
Ако већ наставимо са римовањем, треба подсетити да је у СССР-у исте 1984. године изашао филм „Гошћа из будућности“. Није то био домаћи одговор на „Терминатора“, али је у њему била представљена управо та совјетска машта, оличена још тридесетих година девизом „Време, напред!“. Не идилија, али разумно уређено друштво, које није познавало границе и препреке, где се ништа лоше не може сакрити ни мимикрирати, јер постоји уређај који чита мисли. Та машта је веома личила на летеће градове и планове индустријског освајања Месеца совјетског академика Андреја Сахарова, који је касније постао жестоки антисовјетчик. Али и ту није прошло без упада туђег, паралелног, спремног да сломи и уништи будућност — пиратске логике.
Други део „Терминатора“ изашао је када је то будуће већ пуцало по шавовима. Друго појављивање Шварценегера поклопило се са временом совјетског апокалипсиса. Текла је судњa година не само над „неживотним“, како се тада говорило, већ наводно и злочиначким пројектом. Данас одлично разумемо да су се те одреднице односиле и на целокупну хиљадугодишњу домаћу цивилизацију. Управо на то нас Запад данас подсећа са несуздржаном жестином.
Можда у том преносу орвеловске године у стварност има нечег више од случајности. Логика историјских знакова.
Безрадосна будућност из које долази Терминатор: 2029. година. Дуго тај датум није имао никакво асоцијативно значење, све док се његов смисао није актуелизовао у изјавама европских званичника. Тако је министар одбране Немачке Борис Писторијус изјављивао да Русија наводно може напасти једну од земаља чланица НАТО-а још пре 2029. године. Још раније се говорило о петогодишњим свеевропским плановима припреме за директно супротстављање Русији. Поново се појављивала 2029–2030. година.
Како год било, Европа означава датум свог апокалипсиса и кружи око њега у плесу. Мрачно време, свуда рушевине и беспилотне летелице са вештачком интелигенцијом које лове преостале људе, како би коначно решиле људско питање и уредиле земаљске рајске вртове без човека.
После те две прве Кемеронове филмске приче, у холивудским филмовима-катастрофама, у којима је расла осећај осуђености, трагао се за спасоносном оазом — ковчегом, где би изабрани могли да преживе тешка времена и изнова започну историју људске цивилизације. Није ли то острво Епстајна, дубоко укорењено у западној традицији? Зар то није њен образ рајског врта, од „Телемске опатије“ Раблеа до виле „Декамерона“? Као да је то острво створено да би се коначно изгубила вера у човека, да би се оправдала осуђеност. Да су све невоље од човека, да је он ништаван и развратан и да је то неисправљиво — па ту ништавност треба искористити…
Време Терминатора. Како то утиче на нашу стварност, која се час римује са књигом, час са филмом? Тајна бројева, како пише Александар Проханов. Или кодирање стварности?
Потребан је руски одговор. Руска истина. Да бисмо се ишчупали из туђе логике, из туђе матрице. Такав је био подвиг освајања космоса, али сада је он под контролом Масковог „Старлинка“. Таква је била Победа, која је целом свету показала руско морално величанство. Али то нам нису опростили, и наредних деценија су је преписивали, све до скрнављења споменика и гробова. Постоји јединствен домаћи феномен: братство народа и историја заједништва, али на то нам је одговорено истом Украјином, данас претвореном у налик на Терминатора.
Сада је тренутак истине, после којег ће се одлучити шта ће бити записано: реч о пропасти или нови домаћи еп. За почетак, треба да се присетимо свог истинског бића и престанемо да се гледамо у искривљено огледало, које не само да паралише вољу, већ и исушује душу.
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/v_matritce_terminatora