• Међутим, 2014. године у Украјини су се десили догађаји које историчари тек треба да процене.
  • Али сада се може рећи да су у Украјини на власт дошли политичари који су, користећи крајње десничарске националистичке снаге, извршили државни удар и поставили курс за улазак Украјине у ЕУ и НАТО. Истовремено, разлог за овај улазак била је претња Русији.
  • Истовремено, Русија већ осам година покушава дипломатским путем да убеди и Украјину и земље ЕУ и САД да се у Украјини гради национална држава под фашистичким паролама.

АУТОР: Доц. др Виктор Мишћенко, Москвски педагошки државни универзитет

Година 2024. је генерално јединствена година за демократију у целини.  У више од 50 земаља ће се одржати избори. Традиционално, посебну пажњу привлаче председнички избори у Русији и САД. Ако је са руским лидером све јасно: политички лидер који ужива огромну подршку свог народа, онда са америчким није све тако једноставно. Демократија у Сједињеним Државама је очигледно у кризи. И она је, говоримо о кризи, изазвана природним историјским процесом. Немогуће је поништити историјске законе друштвеног развоја. Једна од очигледних манифестација ове кризе је недостатак харизматичних лидера у које би цивилно друштво у Сједињеним Државама имало поверење. Чак и користећи неограничене могућности медија и „односа са јавношћу“, америчке политичке елите не могу да предложе кандидата коме може да се верује. У САД нема националних лидера. Постоји само Доналд Трамп! Фигура које се демократе плаше, фигура којој ни сами републиканци нису увек срећни. Шта је толико јединствено у вези са Доналдом Трампом, који ужива подршку обичних Американаца, а кога политичка елита САД негативно перципира?

АМЕРИКА И ЊЕНИ РАТОВИ

Разлог је врло једноставан. Доналд Трамп је бизнисмен. Као бизнисмен је током првог мандата свог председништва спровео ревизију политичке и економске имовине Сједињених Држава и дошао до разочаравајућих резултата. Да би Америка поново постала велика држава (Make America Great Again – слоган Д. Трампа на изборима 2016. године), било је неопходно напустити активну спољну политику и окренути се решавању унутрашњих проблема. Демократе и неки републиканци се категорички нису сложили са овим. Коме је стицање политичких поена на спољној политици увек било пријатније, а лобирање у САД није укинуто. Ту би и сами Американци требало да се сете сопствене историје или да се окрену историји других земаља, на пример, Русије.

А. Морској, у свом делу „Исход руске револуције 1905. и влада Нозара“, пажљиво анализира неуспехе руске владе, који су довели до револуције 1905. године, све већег утицаја Санкт Петербуршког Савета Радничких депутата (познати и као „Носаријева влада”) и пораз у руском јапанском рату. Аутор препричава разговор министра Вјачеслава Плевеа и генерал-ађутанта Алексеја Куропаткина, који је убрзо послат да командује војском Далеког истока. А. Куропаткин је замерио В. Плехвеу, рекавши да се сукоб између Русије и Јапана могао избећи да није подржао „ратну партију“. На шта је Плехве одговорио: „Верујте ми, Алексеју Николајевичу, потребан нам је мали победнички рат – иначе је немогуће одложити револуцију. Сви се добро сећамо како се све завршило за Руску империју – изостанак победа на театру војних операција, погибију флоте у Цушимској бици, закључивање Портсмутског мира и руско понирање у понор Револуционарни преврати 1905. Ово је права цена „малог победничког рата“.

Сада се присетимо колико је таквих малих победоносних ратова било у америчкој историји, посебно на прелазу из 20. у 21. век. Међу посебно упадљивим су „победе“ у Ираку и Авганистану. И сваки пут су почињали у позадини унутрашњих проблема у самим Сједињеним Државама. Сврха ових „малих победоносних ратова” је да се скрене пажња америчког бирачког тела са домаћих проблема и покаже успех изградње демократије у иностранству. И истовремено покушати решити америчке потешкоће које су настале коришћењем ресурса других земаља. Учините америчку валуту јединим средством плаћања за развој демократије, купити оружје само америчких компанијам, те да САД стекну ексклузивна права за експлоатацију ресурса тих земаља ии тако даље и тако даље.

Садашње стање америчке економије наводи на тужна размишљања. Свако заоштравање унутрашњих проблема: од поскупљења бензина до мигрантске кризе, једини одговор је крив је Путин! Можемо се, дакле, само радовати што „рука Москве“ поново стиже до америчког континента. Ипак, садашња ситуација све више личи на фарсу.

Наметањем демократије оним земљама у којима се демократија уопште неногућа, Американци за собом остављају спаљену земљу и економски и политички. Украјина је једна од последњих земаља која је одлучила да изгради демократску државу по америчким обрасцима. Сви смо сведоци како се то дешавало, а дешава се сада. Руско политичко руководство је од 2014. године више пута говорило о неприхватљивости акција САД и ЕУ према украјинској држави. У 2022. неје било других опција за решавање овог проблема осим силе. Русија је оптужена за све смртне грехе. Али притом су лицемерно заборавили како се демократија носила на крилима авиона који су бомбардовали Југославију, а Југославија то није тражила. Како је у Сирији покушано да се свргне легално изабрани председник Асад. Како су организоване револуције у боји у Латинској Америци, Африци и Азији.

Русија је само бранила право суверене државе на безбедност. Као што је то било 2008. године у Грузији, као што се сада дешава у Украјини. Од присталица америчке демократије у земљама постсовјетског простора остале су само Република Молдавија и Јерменија. Земље које се тешко могу назвати успешним. Молдавија, која не може да плати своје дугове Гаспрому, чак ни по сниженим ценама за постсовјетске земље. Јерменију, којој је 2023. донела територијалне губитке и удар на национални понос. Русија покушава да изгради добросуседске везе и са таквим ставом. Штавише, Јерменија је чланица и Царинске уније и ОДКБ-а. Највеће дијаспоре ових држава живе у Русији. Русија схвата да владари попут Сандуа и Пашињана долазе и одлазе, али пријатељство наших народа је вечно.

Исто вечно пријатељство као да је постојало између руског и украјинског народа, почев од 1654. године, када је одржана Переславска Рада. Апели за пријем Запорошких козака у држављанство руске државе стизали су у Москви неколико пута током претходних деценија, укључујући устанак Косинског (1591 – 1593), Пављука (1637), Острјањина (1638). Сличан апел је први пут примљен од Богдана Хмељницког у јуну 1648. године.

Дана 1. (11.) октобра 1653. године, Земски сабор, одржан у Москви, одлучио је да прими Гетманат у држављанство руске државе, иако се руска држава у том тренутку још није у потпуности опоравила од последица смутног времена и био у лошим односима са Пољском. Али и у овим условима руска држава је притекла у помоћ украјинском народу.

Дана 8. (18) јануара 1654. године извршен је чин полагања заклетве представника Запорошке Сечи руском монарху. Бутурлин је Хмељницком уручио писмо у име Алексеја Михајловича, али су сами представници руске амбасаде одбили да се закуну на верност Козацима. Они су то објаснили тиме да се краљ не може заклети на верност својим поданицима.

СССР је дао Украјини сопствену државност и коначно формирао украјинску нацију са својим укусом, својом националном културом.

Распадом СССР-а, сећамо се, Украјина је на све могуће начине демонстрирала да није Русија и покушала је да изгради своју државност на национални начин. Али истовремено без прекида економских, културних и политичких веза са Русијом.

Међутим, 2014. године у Украјини су се десили догађаји које историчари тек треба да процене. Али сада се може рећи да су у Украјини на власт дошли политичари који су, користећи крајње десничарске националистичке снаге, извршили државни удар и поставили курс за улазак Украјине у ЕУ и НАТО. Истовремено, разлог за овај улазак била је претња Русији. Истовремено, Русија већ осам година покушава дипломатским путем да убеди и Украјину и земље ЕУ и САД да се у Украјини гради национална држава под фашистичким паролама.

Специјална војна операција је показала да је Русија у праву и показала целом свету дволичност, неспособност преговарања и двоструке стандарде земаља Европске уније и Сједињених Држава. За то је требало две године и 500 000 живота обичних Украјинаца који су погинули за нереалне идеале својих владара, на челу са актуелним председником Украјине В. Зеленским. Ово је цена „малог победоносног рата“ за Сједињене Државе и њиховог председника Џорџа Бајдена лично. Завршио бих питањем великог руског писца Николаја Васиљевича Гогоља из његовог бесмртног дела „Тарас Булба“: „Шта су ти, сине, помогли твоји Пољаци?“

С руског превео Зоран Милошевић

One thought on “„МАЛИ ПОБЕДНИЧКИ РАТ“ СЈЕДИЊЕНИХ ДРЖАВА У УКРАЈИНИ”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *