• „Шабац је богата варош на граници двају царстава, која се и именом Малог Париза могла назвати. То је варош која се и Капијом Јевропе може звати, варош која корача подједнако са Београдом, а штавише у много чему предњачи“, забележио је Феликс Каниц (Felix Philipp Emanuel Kanitz, Будимпешта, 1829 – Беч, 1904), немачки путописац и географ у својој чувеној књизи „Србија – историјско-етнографска путописна студија из година 1859-68“.[1]

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

аслуга што је град Шабац почетком 19. века у тек ослобођеној кнежевини Србији био тако уређен па се могао назвати Малим Паризом и Капијом Јевропе, припада Господару Јеврему Обреновићу (Горња Добриња, 1790 – Марашешти у Влашкој, 1856), најмлађем брату књаза Милоша (Горња Добриња, 1783 – Београд, 1860).

Обреновићи су рођени у Горњој Добрињи код Пожеге од оца Теодора и мајке Вишње (Милош 1783[2], а Јеврем 1790). Браћа Обреновићи су учествовали у Другом српском устанку који је Милош подигао 1815. године у Такову. Јеврем је у току устанка заробљен и окован ланцима бачен у кулу Небојша испод Калемегдана. Касније је пуштен на слободу, што га чини јединим заточеником Небојша куле који је (истина озбиљно нарушеног здравља), из ње изашао жив.

Већ у марту 1816, када је Јеврему било тек 26 година, Милош га поставља за обор-кнеза Шабачке нахије. У Шапцу се оженио Томанијом, ћерком војводе Анте Богићевића, с којом је изродио осморо деце — седам кћери и једног сина. Његов син Милош (Шабац, 1829 – Београд, 1861) био је отац кнеза и краља Милана Обреновића (Марашешти у Влашкој, данашња Румунија, 1854 – Беч, 1901).

Одмах после устанка, дакле, 1816. године, y Шабац je за „команданта дриносавске области“ дошао Јеврем Обреновић. Он je био „једини писмен од браће Обреновић и од природе склон ка новачењу и напретку. Он отвара y Шапцу прву болницу и апотеку y Србији, установљава прву музичку капелу, држи отворену кућу, која je господски и укусно, чак по европски намештена. И y Шапцу и доцније y Београду, долазе му страни људи, које прима са пуно предусретљивости и љубазности, живи отмено и децу лепо васпитава“.[3]

Господар Јеврем са сином Милошем и ћерком Анком

За кратко време Јеврем је ушао у све тајне чиновничког посла: прикупљао је порез од кнежинских кнезова, судио у споровима које нису могли разрешити ови нижи кнезови, јурио заосталу хајдучију по целом Подрињу, крчио путеве и ушоравао села и насеља по Мачви и Поцерини. За неколико месеци Јеврем је енергично почео да препорађа читаву „нахију“, а од Шапца, заостале турске касабе, начинио варош која ће постати Мали Париз. Те 1816. године Стефан Живковић Телемак, муж Вукове рођаке Савке,  писао је Вуку Караџићу у Беч: „Шабац се на Баиру начинио да ти има шта око гледати…“

У ово доба процвата Шапца грађани, који су знали само за гусле и фрулу,  први пут су чули звуке клавира који је Господар Јеврем 1829. увезао из Беча ради музичког образовања ћерке Анке (Шабац, 1821 – Кошутњак крај Београда, 1868). Те 1829. године из Новог Сада долази наставник музике Јосиф Шлезингер (Сомбор, 1794 – Београд, 1870), који у Конаку Господара Јеврема оснива музичку капелу, где их је учио „ударати у гитар и у клавир“.[4]

Анка Обреновић свира клавир

Конак Господара Јеврема је био први кнежевски конак у Србији. Грађен је од 1822–24. године, као кнежевска резиденција. Изградњом овог објекта руководио је Хаџи Никола Живковић, главни неимар кнеза Милоша Обреновића. Зграда је имала све одлике репрезентативних кућа грађених у „балканском стилу“. Приликом свог боравка у Шапцу 1827. године, Јоаким Вујић за ову грађевину каже да “симетријом, архитектуром и красотом превосходи све конаке и дворове по Сербији“. Срушена је 1906. године и на њеном месту је подигнута зграда Начелства. На основу фотографија и описа Јоакима Вујића, архитекта Бранислав Којић је реконструисао нацрт зграде.[5]

Конак Господара Јеврема

У Јевремовом конаку се окупљала будућа српска културна и интелектуална елита, млад свет који ce занимао за догађаје y земљи и ван ње, а посебно за књижевне и културне новости тога времена.

Већ 1826. Шапчани су могли да се похвале да су први у Србији добили окружну и варошку болницу и апотеку, а исте године и основну школу. Први су могли да се провозају „европејским фијакерима“ као господа у царствујушчој Виени. Од значајних шабачких првина, ту је и прва касарна у Србији.

Шапчани се могу похвалити да су у златно Јевремово време прорадиле и прве праве кафане као што су „Кнез Станкова“ и „Девет дирека“, у којој су свирали  Цицварићи, „династија“ надалеко чувених кафанских музичара и певача. Омер Цицварић, оснивач музикантске „династије“ Цицварића, свирао је на слављу које је Господар Јеврем приредио 1829. године поводом рођења сина Милоша.

Шабац се Господару Јеврему одужио тако што је његово име дао главној пешачкој улици у центру и једној основној школи. На Цветном тргу у центру Шапца пре неколико година постављен је споменик Господару Вучићу, дело вајара Владимира Товића. У односу на све што је овај изузетно значајни прегалац учинио за Шабац, Београд и Србију,  успомена на Господара Јеврема је још увек доста уздржана.

[1] Felix Kanitz, Serbien. Historisch-etnographische Reisestudien aus den Jahren 1859-1868, Leipzig, Fries, 1868. XXIV+744.  (на српском) Феликс Каниц,  Србија, земља и становништво, књ. I, пето издање, Српска књижевна задруга-Београд, 1991.

[2] На новчаницама од 50 милијарди динара из 1993. године и 50 динара из 1996. године. наведена је 1783. као година Милошевог рођења.

[3] Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд, 1876. стр. 445 и 449.

[4] Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих Срба, Београд, 1888. Шлезингер ће после непуне две године (у марту 1831) прећи код књаза Милоша у Крагујевац, да по његовом налогу оснује и води „Књажеску банду“, први стални музички састав Кнежевине Србије.

[5] Бранислав Којић, Стара градска и сеоска архитектура у Србији, Београд, 1940.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.