Сви знамо да у српском народу постоје лична имена којима се слави наше народно име, па тако и данас имамо доста Србољуба, Србислава, Србобрана, Српка, Србијанки… И ретки су народи који то имају попут Руса са именима типа Руслан или Француза са именима типа Франсоа…
Међутим, у нашем народу постојало је и врло популарно лично име СРБИН и оно је било најпопуларније на простору Вардарске Србије.
У многим турским изворима, током петовековне окупације Вардарске Србије, налазимо то лично име Србин, које је било веома популарно. Изгледа да су Старосрби у то време намерно форисирали таква лична имена за своју децу, како би сачували свој српски идентитет, нарочито зато што за време турске окупације нису постојала презимена јер их је први у Турској увео Кемал Ататурк 1934. године.
Поред имена Србин, и презиме Србиновић, као изведеница из личног имена је било доста заступљено у Вардарској Србији.
Тако памтимо једног од највећих српских сликара и интелектуалаца 20. века Младена Србиновића, члана САНУ, који је рођен 1925. године у Сушици код Гостивара, у срцу немањићке Старе Србије. Као дечак, Србиновић, крајем 30-их година стиже у Београд и у Београду остаје читав живот, а пошто је остао у Београду, Србиновић је избегао судбину своје породице која је остала у Вардарској Србији и коју су комунисти принудили да промени презиме из СрбиновИЋ у СрбиноСКИ.
Тако долазимо и до овог нашег јунака са слике Србина Србиноског, коме су Титови комунисти и поред таквог имена и презимена, променили презме да се завршава на оно што њима звучи више „македонски“ -СКИ.
Наиме, кад су Титови комунисти узели власт иза совјетских тенкова и подржани енглеским бомбардерима, отевши и Вардарску Србију, како би од ње направили СР Македонију и од Срба створили Македонце, Титова милиција је насилно приморавала Србе да мењају презиме из „српског“ -ић на македонски -ски, -ска, -ов, -ова, -ев, -ева итд.
Већ 8. августа 1945. године, комунистичке власти новоформиране Титове Народне Републике Македоније у „Службеном Веснику“ објављују „Начелно напатствие за личните имена“ којом се наређује промена српских презимена са -ић у -ски. Комунисти су то назвали потребом да се установи „старо име“, а не оно које је било регистровано од „бивших ненародних и окупаторских режима“, иако у Турској, која је владала тим простором до 1912. године, презимена нису постојала све до 1934. године, када их је увео Ататурк.
Сви пунолетни грађани НР Македоније (осим Турака и Албанаца) су 1945. године били принуђени да у присуству полиције својеручно попуне формулар (личну „декларацију“), којом узимају ново „македонско“ презиме које се завршава на -ски или -ев или -ов итд. Ко то није учинио ризиковао је сопствени живот и просперитет своје породице.
Тако је и овај наш несрећни Србин Србиновић постао Србин Србиноски, како видимо на његовом надгробном споменику. Иако је његова српска породица преживела пет векова турског ропства и очувала свој српски идентитет, на жалост није преживела Титову Македонију.
Срби су данас у Титовој Републици Северној Македонији статистичка грешка са само 1,3% укупног становништва, иако су тај простор ослободили и све што пипнете тамо и где год пободете крамп, наћићете нешто што су оставили наши краљеви, цареви и властела на том простору.
Фотографија споменика објављена је на сајту СПОНА-е.
ИЗВОР: https://srpskaistorija.rs/2023/02/21/makedonizacija-vardarskih-srba/