- Савезна Република НемачкаФРГ, Саксонија) и Савез Лужичких Срба „Отаџбиина“ („Домовина“) изразили су отвореним писмом протест због планова да се на највишој планини Лужице, Чорнебогу, подигне споменик канцелару Оту фон Бизмарку, за његове заслуге у уједињењу Немачке 1870. године. Лужичани подсећају да је Немачка уједињена кроз такозвани Културкампф – политику сузбијања националне свести националних мањина и њихове германизације.
АУТОР: Владислав ГУЛЕВИЧ
Лужички Срби (они се именију и Лужичани, или на немачком Сорбен – Sorben) су најмањи словенски народ од утопио се у балканске Србе – један од најрусофилских народа Европе. Лужички Срби су такође русофили. Њихова застава има исте боје као руска и српска. Лужички Срби се сећају да је 2009. године заменик савезне Скупштине покрајине Саксоније Гајко Козел, етнички становник Саксоније, протестовао против америчких планова за милитаризацију Централне и Источне Европе.
У окружењу Немаца, Лужичани живе око хиљаду и по година. За то вријеме њихов се број смањио стотинама пута због политике репресије и асимилације. Данас је Лужица, регион њиховог компактног становања, административно подељен на два дела: један у савезној држави Саксонији, други у Бранденбургу, тако да је и овај остатак некада великог народа подељен. Многа лужичка насеља одавно су добила њемачка имена. Будишин је постао Баутзен, Бранибор је познат као Бранденбург, Дреждани – као Дрезден, Липск – као Лајпциг, Љубиц – као Љубек, а сам Лужицу све чешће називају Лаузиц (Lausitz) .
„Као научна институција са седиштем у Будишину, која сарађује са многим партнерима у земљи и иностранству, дефинитивно смо се оградили од ове одлуке [да се подигне споменик Бизмарку]. По нашем мишљењу, то сведочи о нечувеном историјском незнању“, наводи се у писму Српског института.
Припадници Домовине истакли су да се демократска Европа већ опростила „од бизмарковског начина размишљања, према којем је рат део политике“. И морам рећи да је протест Српског института и „Отаџбине“ имао ефекта. Градско веће Бауцена одлучило је да настави расправу о нацрту споменика.
Овај догађај подсећа на срамотну ситуацију Лужичких Срба у савременој Немачкој и нестанак њихове културе. Асимилацијски притисак Немаца на Лужичане никада није престао, крећући се од тоталитарних облика, када их је Хитлер прогласио словенизованим Немцима, затим је прогласио повратак у крило тевтонске културе и позвао их у Вермахт, све до „пузајућих“ метода модерног доба. Сеобе Лужичана у велике немачке градове, прилив Немаца у Лужицу као чиновника и техничара, допринели су ерозији Лужичког идентитета и германизацији Лужичана. Адмирал Тирпиц (немачка верзија српског презимена Тирпич), нацистички команданти Браухич и Рендулич најпознатији су примери асимилације Словена, који су некада насељавали трећину територије данашње Немачке.
Права Лужичана на развој језика и културе законом су утврђена у Савезној Републици Немачкој, излази неколико лужичких новина и часописа – Serbske Nowiny, Nowy Casnik, Lětopis итд., Емитује се неколико радијских програма, на местима компактног пребивалишта Лужичана, натписима на немачком су додати натписи на српском. За промоцију лужичког језика и културе, изводи се пројекат „Лужички? Наравно!“, Постоје предшколске групе за изучавање лужичког језика, али све то не спасава Лужичке Србе да не постану Немци. Народни корени народа посечени тевтонским мачем не дају свеже изданке.
Поента је да је принцип државног устројства модерне Европе концепт националне државе, непријатељски према етничкој разноликости. Таква држава ствара политичку нацију, не даје приоритет националном, већ политичком и правном идентитету (грађанству). Национална држава почива на бирократском јединству, неопходан услов за њено благостање је отуђење њених народа од њихових етнокултурних корена у корист потрошачке идеологије буржоаског друштва.
Окситанци и Бретонци за француску националну државу су Французи јер су француски држављани. Такође за немачку националну државу Фризи и Лужичани су Немци. Политичко јединство се проглашава јединим прихватљивим начином за консолидацију грађана, етничко јединство се сматра претњом, јер је у супротности са политичким и правним идентитетом и цепа га изнутра. Прилив миграната из Африке и Азије у Немачку додатно доприноси растакању националног идентитета Лужичких Срба. Финансирање лужичких организација се периодично смањује. „У државним канцеларијама [у Лужици] службеници често не знају да странке овде могу говорити и немачки и Лужички. Из тог разлога, многи Лужички Срби не усуђују се да говоре на свом матерњен језику“, коментарише Вернер Фроцка (Werner Frocka) из „Отаџбине“.
Да ствар буде гора, сама немачка историја, у својим кључним прекретницама, противречи националном осећању Лужичких Срба. Догађаји које Немци сматрају епохалним за свој народ (дела цара Карла Великог, политика Ота фон Бизмарка, итд.) су крваве странице геноцида за народ Лужица. Карло Велики је први од немачких царева оборио немилосрдни мач на Лужичане, а Бизмарк је ово дело довршио другим методама.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2021/10/21/luzhickie-serby-protiv-kanclera-bismarka-54724.html