И тако, дакле, по плодовима њиховим познаћете их. (Матеј, 7: 20)

  • У „Аугзбуршкој конфесији“ (Симболу вере Лутеранске цркве) из 1530. пише да је за спасење потребна само вера, а да добра дела не значе ништа.
  • Одбацују се списи Светих отаца, свето предање и сабори. Свето Писмо остаје као једини извор вере. Задржавају се и признају само две свете тајне – крштење и причешће.
  • Богослужење, које се састоји од проповеди, молитви и песама, врши се искључиво на народном језику. Одбацују се и укидају манастири, монаштво, завети, постови, поклоничка путовања на света места, поштовање светаца… 

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Кабалистичку магију и доктрину је у 14. веку са својих путовања по егзотичним земљама Средњег Истока и Северне Африке, наводно, донео у Немачку, а затим ширио по Европи, тајанствени Кристијан Розенкројц (нем. Christian Rosencreutz). Сматра се да је тајно друштво које је у Немачкој основао крајем 14. века – Братство Ружиног Крста, добило назив по њему. О Розенкројцу шира јавност не зна готово ништа, као што је и тајно друштво које је, наводно основао, до дан данас велика непознаница.

Према писању неких историчара овог тајанственог братства, неки подаци су постали доступни. Тако смо сазнали да је Розенкројц 1378. године године упућен у један манастир у коме је требало да научи старогрчки и латински. Он је, међутим, променио план, па је с једним монахом кренуо на Кипар, где је његов сапутник напрасно преминуо. Розенкројц је сам наставио путовање у арапске земље. У граду Фесу, а затим у Египту Розенкројц је изучио кабалистичку магију и алхемију, које је затим донео у Немачку и даље ширио по Европи.(1)

Розенкројцери у својој доктрини спајају кабалистичку магију и мистику. Они у 15. и 16. столећу настоје да контролишу и богоборно усмеравају све области живота, а нарочито друштвене, интелектуалне и уметничке покрете, од ренесансе и хуманизма до верске реформације. Своје окултистичке поверенике убацују у све европске дворове, како би били саветници оних који кроје судбину држава и народа.

Један од чланова тајног розенкројцерског братства био је и млади аугустински редовник Мартин Лутер (нем. Martin Luther, Ајслебен, 1483 – Лутерштат Ајслебен, 1561?). На свом грбу носио је ружу с крстом.

Године 1501. 18–годишњи Мартин се уписује на философију на универзитету у Ерфурту. За три године Лутер је добио титулу магистра философије, па је требало да настави студије права. Међутим, те 1505., на опште запрепашћење, Лутер је ушао у аугустински манастир у Ерфурту као искушеник, да би две године касније (1507) био замонашен и постао аугустински редовник. Старешина овог реда Јохан фон Штаупиц (нем. Johann von Staupitz, Салцбург, +1524) је својим списима о вери, љубави, и нарочито – предестинацији, судбински и трајно формирао и усмерио животна и религијска схватања свог духовног чеда – младог аугустинца и розенкројцера Лутера.(2) Већ је тада млади монах Мартин дубоко упловио у кабалистичку мистику, па је личну неспособност да чини добра дела и да се ослободи страсти и грехова, преточио у нову (анти)религију о предестинацији, коју је он сматрао и назвао правом вером. Тада је под утицајем  његовог духовног оца фон Штаупица Лутер формулисао учење о предодређењу (лат: praedestinatio), које ће постати главна догма будућег верског протестантизма.(3)

Лутер је, дакле, био уведен у један посебан облик средњовековног философског мистицизма који сваком духовнику налаже да ступи у контакт са демонским светом не би ли у исцрпљујућим расправама са нечастивим односио победу и јачао своју вољу и веру. Духовно неприпремљен, а растрзан страстима путене пожуде (лат. concupiscentia carnis) и гордошћу, отац Мартин је стално губио утакмице са демонима, јер није знао да они имају природу анђела, па су самим тим у великој предности. Лутер је тада често говорио: „Молите се за мене, сваког дана сам један корак ближе паклу!“

Отац Мартин је 1512. године докторирао римокатоличку теологију, па је као ученик бунтовног Еразма Ротердамског (лат. Desiderius Erasmus Roterodamus, Ротердам, 1466 – Базел, 1536), кренуо да у стилу свог учитеља критикује црквене злоупотребе, корумпирано папство, неканонске елементе обреда и друге непожељне појаве и обичаје. Бунтовни аугустинац је држао ватрене проповеди о једнакости свештенства и мирјана (лаика). Једном приликом је рекао следеће: „Магарица Балам била је мудрија од праоца Авраама, па кад је Бог могао говорити кроз магарицу против пророка, зашто не би могао говорити кроз побожног човека против папе“. Али сва ова оправдана критика упућена званичницима Римске цркве није, нажалост, била усмерена на то да ову морално посрнулу организацију врати под кров Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Христове, каква је од почетка била и до данас остала Источна Православна Црква која чува, негује и шири изворно апостолско учење, већ да папу разобличи и развласти, а компромитовану папску цркву коначно дотуче и укине, задајући јој најјачи ударац од њеног оснивања.

Преломни тренутак Лутерове борбе против званичне Римске цркве догодио се 31. октобра 1517. године. Тог дана је отац Мартин на врата катедрале у Витенбергу закуцао листу са својих 95 теза против обичаја давања тзв. индулгенција (опроштајница) којима су свештеници Римске цркве (за новчану надокнаду) опраштали и отписивали живим верницима разне црквене казне, а покојницима „сагрешења“ у тзв. чистилишту (лат. purgatorium). Од 95 теза довољно је насумице издвојити четири да би се уочила теолошка недореченост и збуњеност будућег црквеног реформатора:

Теза бр. 4: „Све док мрзимо себе (а то је право унутрашње покајање), кажњавање греха остаје и то све док не уђемо у Царство небеско.“

Теза бр. 5: „Папа нема ни вољу ни моћ да опрости било које казне осим оних које је наметнуо својом сопственом одлуком или канонским законом.“

Теза бр. 16: „Изгледа да је разлика између пакла, чистилишта и неба истоветна разлици између безнађа, стања близу безнађа и сигурности.“

Теза бр. 32: „Сви који верују у сигурност свог спасења због опроштајница, биће вечно проклети заједно са њиховим учесницима.“(4)

Затим су сви покушаји папе Лава Десетог (столовао од марта 1513. до децембра 1521) да уразуми и припитоми махнитог аугустинца пропали, па је папа булом „Exurge Domine“ од 15. јуна 1520. осудио Лутерову акцију и јеретичку доктрину, наредивши да се он протера (екскомуницира) из Цркве, а сви његови списи спале на ломачи.

У децембру те године Лутер је јавно спалио ову папску булу, а 18. априла следеће 1521. године, на црквеном сабору у Вормсу, свечано изјављује да не може да порекне ништа од свога учења, јер би то било против његове савести.

После Лутеровог излагања на Сабору, кнез Фридрих Мудри Саски шаље своје наоружане људе који га хапсе и спроводе у замак Вартбург, где ће под псеудонимом витез Ђорђе бити затворен до марта 1522. године. Цар Карло Пети Хабзбуршки (1500–58), моћни владар Светог Римског царства, због отворене критике папе и латинског свештенства, ставио је Лутера ван закона, па се овим хапшењем кнез Фридрих показао као прави пријатељ, јер га је на годину дана склонио од очију јавности и многобројних непријатеља.

Ово једногодишње Лутерово тамновање у замку Вартбург се показало као изузетно корисно. Ако је веровати његовим биографима, Лутер је за тих дванаест месеци учинио прави подвиг: превео је Свето Писмо на немачки језик (Нови Завет је објављен у новембру 1522, а цело Свето Писмо 1534). Тада је немачка култура добила свој стандардни књижевни језик, а реформација Цркве своје најделотворније мисионарско средство.

Због непрестаних војних сукоба и ратова са Француском и Турском, цар Карло Пети није могао одлучно да прогони Лутеров покрет. Цар је ипак на државном сабору у Шпајеру 1529. године забранио даље деловање Лутерових следбеника. Они су протествовали против овог царског указа, и тада су први пут добили назив – ПРОТЕСТАНТИ. Следеће, 1530. године, на црквеном сабору у Аугзбургу предложене су основе протестантско–евангелистичког Симбола вере, тзв. Аугзбуршко вјерују, које је са Лутеровим допуштењем саставио његов први сарадник Филип Меланхтон (нем. Philipp Melanchthon, 1497–1560). У „Аугзбуршкој конфесији“ (исповедању вере) из 1530. пише да је за спасење потребна само вера, а да добра дела не значе ништа. Одбацују се списи Светих отаца, свето предање и сабори. Свето Писмо остаје као једини извор вере. Задржавају се и признају само две свете тајне – крштење и причешће. Богослужење, које се састоји од проповеди, молитви и песама, врши се искључиво на народном језику. Одбацују се и укидају манастири, монаштво, завети, постови, поклоничка путовања на света места, поштовање светаца… Протестантски пастори се бирају из редова побожних мирјана, именује их општина или држава, и смеју да се жене.

Протестантизам се у свим својим облицима проширио невероватном брзином по целој Европи. У Холандију реформација је стигла већ 1523; у Данску и Шведску 1527; енглески краљ Хенри Осми (1491–1597) је 1534. године прогласио себе за поглавара Англиканске цркве и тако се трајно разишао од папе; реформација у Француску стиже 1555, у Мађарску 1557, у Шкотску 1560. итд.

У поднаслову овог написа наведена је реченица којом наш Господ Исус Христос подучава и саветује своје апостоле како да препознају непријатеље и опасност; Он им вели: „По плодовима њиховим познаћете их“. (Матеј, 7:20) А шта су и какви су плодови Лутерове делатности? Не  само што је поцепао Римску цркву, Лутер је изазвао расцеп и у самој реформацији. Најпре су се од главне струје одвојили Улрих Цвингли (1484–1531) у Цириху и Жан Калвин (1509–  64) у Женеви и формирали посебне „цркве“. А поменути Филип Меланхтон, интелектуални вођа и главни теолог реформације, још је за Лутерова живота створио „своју цркву“ која и данас постоји под називом Лутеранска црква, тако да се може рећи да изворна Лутерова црква никад није ни постојала. Плодови Лутерове реформације су и покрети „хришћанског рационализма“ у 17. и 18. веку, који су истицали да је разум највиши судија у питањима вере. У 19. веку у Америци ничу протестантске секте „као печурке после кише“. Пентекостална црква истиче харизму (благодат), док се такозвани „миленаристи“, у које се убрајају адвентисти, Јеховини сведоци, пријатељи човека и други, такмиче ко ће тачније предвидети и израчунати други долазак Исуса Христа. Перверзна побожност ових миленаристичких „цркава“ довела је дотле да, примера ради, Јеховини сведоци тврде да ће спасење задобити само чланови њихове секте, док ће сви остали по казни Божјој горети у паклу, у коме ће их ђаво као џелат Божији вечно мучити.

Француски гроф Жозеф де Метр (фр. Joseph Marie, comte de Maistre, 1753–1821), философ и политички писац, у почетку је био наклоњен реформацији, али се ускоро толико разочарао, да је писао како је протестантизам „највећи непријатељ Европе“ и „универзални растварач“, а да су протестанти „синови охолости, очеви анархије“.(5)

У 20. веку скривена кабалистичко–масонска интернационала лансирала је још један покрет који треба да разори Цркву изнутра; то је – екуменски покрет.

И шта на крају рећи. Ако је учење Римске цркве „обична јерес“ (лажно, погрешно учење, гр. αἵρεσῐς), онда су плодови Лутерове протестантске реформације и све лажне „цркве“ и секте из ње произишле у Новом веку, јерес над јересима, или математички речено – ЈЕРЕС НА КВАДРАТ. И то тихо и лукаво протестантско подривање и рушење Цркве изнутра и њено цепање и уситњавање током последњих 500 година, кабалистичко–розенкројцерска интернационала с правом сматра својим првим и правим великим успехом.

НАПОМЕНЕ:

  • Nick Harding, Secret Societies, 2005, pp. 119-120.
  • Колико су списи Лутеровог духовног оца Јохана фон Штаупица у раскораку са званичним учењем Римске цркве, говори податак да је 1559. године папа Павле IV све његове списе ставио на Индекс забрањених књига.
  • Предодређењеили предестинација (лат: praedestinatio) је учење по коме су сва дешавања унапред предодређена  судбином  или  Божјом  вољом. Предодређеност слободну вољу и слободу деловања ограничава и подређује Божјој вољи, Божјој милости, Божјем промислу и Божјем плану који има за сваког верника. Предодређеност Божјег плана и воље самим тим потискује и негира потребу верника да чине добра и праведна дела, што у домостроју спасења захтева Православна Црква од својих верника.
  • Радован Рабреновић, Лов на човека – Магијска демонологија, Стари Бановци–Београд, 2012, стр. 80.
  • Радован Рабреновић, Док сте ви спавали – Глобалистички пројекат тајне синархије, Стари Бановци–Београд, 2011, стр. 50-51.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *