• Да ли из перцепције модерног човека  нестају илузије о здравој природној храни ?
  • Алопатски синдром представља концепт на основу којег функционише алопатска медицина. По дефиницији синдром представља истовремено испољавање три и више симптома.  Лекови прописани за лечење тих симптома, по дефиницији алопатије, изазивају нове симптоме. Да тих симптома буде што више и да их никада не „зафали”, у храну, воду, напитке и све оно што људи трпају без размишљања у своја уста, додају се, осим обавезних заслађивача, још којекакви адитиви, и хемикалије свих могућих врста. Конзументи, будући пацијенти, неће имати појма да осим постојећих болести,  болују још и од алопатског синдрома.
  • Чињеница је да   флуориди  представљају посебну опасност  јер их веома лако  апсорбују биљке, преко којих онда доспевају у домаће животоње које се хране тим биљкама, да би на крају завршили у људским организмима. Али је и чињеница да су ова отровна  једињења, пре него што су предложена за превенцију зубног каријеса примењивана као отрови за пацове. А нешто касније почело је и флуорисање пијаће воде и  постало тренд у читавом свету. Владе и парламенти су без много дискусије и провера прихватали амерички пример  не примећујући да иза одлуке америчких надлежних ауторитета не стоје интереси људског здравља, већ алуминијумске корпорације АLCOA и осталих корпорација које нису знале шта да раде са отровним флуоридним отпадом.
  • Оскар Јуинг, кључни човек читаве ове операције, је на почетку пропагандне кампање ангажовао Едварда Бернеза (Edward Bernays), у то време несумљиво највећег експерта за питања пропаганде и прања мозга на планети.

АУТОР: Милован Шавија

Медицинска тиранија заведена пре пуне три године у име борбе против непостојећег вируса, која као да је мало попустила, али још увек траје, поред траума, економске кризе, и не малог броја смртно страдалих, имала је на сву срећу и неких позитивних ефеката. Она је заинтригирала оне мало радозналије савременике тих смутних времена да се сумњичаво упитају шта се то око њих догађа и да ли је све то баш морало да се на такав начин одигра. А они најсумњичавији међу њима су своје сумњичаве погледе прво уперили ка медицини, која им се, не без разлога, учинила најсумњивијом. Јер, та медицина је, позивајући се на сва уста на науку, промовисала и под претњом казни присиљавала становништво на такве бесмислице, као што су ношење брњица, бесомучно тестирање и убризгавање преко 13 милијарди доза вакцина, у пркос ноторној чињеници да ниједна од тих набројаних мера нема никакве везе са науком, наравно оном правом.

На почетку тог малог истраживачког подухвата некако се само од себе намеће да се прво баци барем летимичан поглед на историју те модерне, такозване алопатске медицине, јер би се у неким њеним деловима можда могао наћи кључ за разумевање онога што се тренутно догађа, или са њима повући паралеле, оне неизбежне не баш тако лако приметне  нити које повезују поједина историјска раздобља. На првим страницама те историје свакако да ће одмах пажњу привући онај Флекснеров извештај из 1910. године, укоричен у оној лепој књижици, која вероватно и данас краси витрине у канцеларијама медицинских моћника и оних још моћнијих од њих.

У тој књизи су, као што је познато, искључивањем из наставних програма медицинских школа проучавања свих алтернативних медицинских третирања болести, као и помињања значаја одговарајуће исхране за здравље људи, ударени темељи алопатске медицине и фармацеутске индустрије. Половина америчких медицинских школа је морала бити затворена, док ће илузије о здравој природној храни и чистој природној води постепено нестајати из перцепције модерног човека, који се почео рађати на темељима алопатске медицине. Ако се покуша успоставити паралела између тих пионирских дана модерне алопатске медицине и данашњег времена, могло би се лако доћи до охрабрујућег закључка да апсолутна контрола над одржавањем, или боље речено уништавањем, здравља људи и лечењем, или боље речено погоршавањем, болести, није ни изблиза тако чврста и свеобухватна, каква је била пре више од једног века.

Да ли је враћање алтернативних метода лечења угрозило алопатску медицину?

Јер се данас прилично гласно, и на први поглед масовно, говори о здравој исхрани, и здравом начину живота, док су они алтернативни начини лечења болести, као што су киропрактика, хомеопатији, холистичка, интегративна и функционална медицина, те остеопатија, доступни сваком потенцијалном пацијенту и скоро равноправни са алопатском медицином. Међутим, детаљнијим увидом у оно што се у том домену стварности тренутно дешава, уз покушај да се истраживачким погледом заобиђе параван створен вештом манипулацијом, пропагандним триковима и преварама, стиче се разочаравајући утисак да се у ствари ништа суштински није променило. Поменуте „тренди” приче о здравој исхрани и оним алтернативним могућностима лечења служе само као маска иза које алопатска медицина удружена са фармако-мафијом наставља са својим још  увек неугроженим монополом на здравље и „лечење” болести.

На то јасно и недвосмислено упућују најновије статистике о процентуалним односима између броја оних пацијената који су остали верни алопатској медицини и оних који се одлучују на алтернативне могућности лечења. У већини земаља западне хемисфере само неколико процената потенцијалних пацијената је спремно да своје поверење у потпуности повери алтернативним правцима. Постоји истина доста земаља у којима тај број прелази десет процената, па чак и неколико десетина, али те податке треба узети са резервом, пре него што се почне славити пропаст алопатске медицине. Јер, још увек велика већина оних који су склони да понекад посете ординацију неког „алтернативца”, ипак на крају не може да одоли да своје поверење не повери неком од алопатских „специјалиста”, који ће му понудити лек из домена његове специјалности, пре него што га пошаље другом специјалисти да му препише други лек из његове специјалности.

Систематском пропагандом и софистицираним методама манипулације, који трају више од једног века, у свести просечног пацијента је створен мит да алопатска медицина има лек за сваку болест. Тај мит је тог истог пацијента у потпуности лишио способности за здраво и логично размишљање, уз помоћ којих би веома лако схватио да је углавном сам крив за своје болести због погрешног начина живота, и неуспевања да одоли изазовима и замкама које га вребају иза сваког ћошка, а које управо имају за циљ да му руинирају здравље. Из истог разлога није способан да примети да се број болести  и број лекова којима се лече, свакодневно повећавају, а он сам уместо да коначно оздрави је све болеснији.

А број лекова, које мора свакодневно да трпа у своје тело и од чијег узимања постаје зависан, се такођер повећава, према унапред пројектованиј динамици. Почиње са једном или две  различите таблете  дневно, да би постепено догурао до пола туцета, затим неприметно и до двоцифреног броја. А када већ уђе у године, ако има среће да догура до тог стадија живота, због ослабљених когнитивних способности, проузрокованих делимично старошћу, а већим делом самим лековима, није више способан нити да броји колико таблета дневно узима, нити од колико болести болује. Тако да када коначно умре, својим наследницима ће осим нешто мало имовине иза себе оставити још и гомилу бочица и паковања лекова, које није успео да до краја искористи, како му је лекар преписао.

Узимајући све то у обзир, могло би се уз малу помоћ маште и визија претпоставити да ће се у некој далекој будућности на алопатску медицину гледати као на неког легендарног јунака из прошлости, који је био тако способан и непобедив, да је увек налазио начина да надмудри и на крају победи своје опоненте и непријатеље. А ти начини су знали бити толико невероватни и тешко схватљиви да су се и они сами веома брзо претварали у легенде

Легенда о лечењу као преношењу болести са једног дела тела на друго.

Једним од тих начина би се могла сматрати и она мистериозна реч „алопатска”, која је прикачена имену тог будућег легендарног јунака. Од силне заокупљености симптомима све нових и нових болести, које ће оном просечном пацијенту вредни лекари дијагностификовати, а од којих је већина психосоматског карактера, те посета ординацијама, лабораторијама и центрима за којекаква све модернија и комплекснија снимања свог измученог тела, тај исти просечни пацијент неће имати времена да се коначно упита чему све то води, и да ли његов све јаднији живот мора да се одвија баш на такав начин. А све је на први поглед тако једноставно. Да би се освестио и можда наслутио о чему се ту ради, треба само да се запита шта значи та  реч, чије право значење вероватно није јасно ни већини алопатских лекара. Одговор би могао наћи, уколико је барем минимално компјутерски писмен, ако завири и ону свезналицу, претраживач Гугл.

Што се српског језика тиче, углавном сви речници који се могу наћи на Гуглу, на челу са чувеним Вујаклијом се слажу да та магична реч значи: метода лечења код које се болест са једног дела тела преноси на неки други део тела, и то употребом лекова који изазивају болести супротног дејства. Та дефиниција би могла да се уклопи у етимолошко значење те речи која је добијена комбинацијом две грчке речи, и то  „allos”, што значи  другачији или супротан и речи „pathos”, која значи боловати или патити. Уколико се провери на који начин се значење те речи објашњава на енглеском добија се: третирање болести лековима који изазивају супротне симптоме од болести која се требала лечити. Ту се, као што се може приметити, не говори о преношењу болести са једног дела тела на друго, што се може објаснити већом и савеснијом ангажованошћу оних вредних „факт чекера”, задужених за енглески језик, пошто би та буквална тврдња о преношењу болести као лечењу могла изазвати непријатно осећање код неког радозналог пацијента који је залутао на Гугл.

alopatija (grč. allos, pathos) ned. metoda lečenja kod koje se bolest s jednog dela tela prenosi na neki drugi deo; alopateki metod lečenja, upotreba lekova koji izazivaju bolesti suprotnog dejstva, metod koji se danas uopšte primenjuje u naučnoj medicini (supr.: homeopatija); aleopatija.

                                   (Вујаклијина дефиниција алопатије са Гугла)

Иначе творац те речи је немачки надри лекар Самуел Ханеман (Samuel Hahnemann) (1755–1843), који се сматра утемељивачем оне ривалске методе лечења зване хомеопатија. Та реч у наведеном значењу, третирања болести лековима који изазивају супротне симптоме, се у то време, почетком XIX века, користила међу присталицама алтернативних метода лечења  са подругљивом конотацијом, приликом дефинисања оне  такозване званичне медицине. Међутим, реч, алопатска, се задржала све до данас, тако да се лекари, који практикују ту такозвану званичну или конвенционалну медицину,  не противе њеном кориштењу, али је они дефинишу као: дијагностиковање и третирање болести помоћу доказаних терапеутичких мера, као што су лекови и оперативни захвати. Без обзира како је они дефинишу, више је него јасно о чему се ради, али није јасно како се људи већ више од једног века подвргавају добровољно третману који им нуди званична медицина, а који се своди, како се из дефиниције јасно види, не на лечење, него буквално преношење болести из једног дела тела у друго.

Ако се употреби баш буквално превођење оне две грчке речи, онда би се алопатска медицина могла дефинисати и као „другачија патња”, што би можда на још сликовитији начин одговарало суштини алопатске медицине, уколико се у покушају да се докучи та суштина, завири иза оног поменутог паравана манипулација, пропаганде и превара. Пошто се читава та прича може учинити невероватном и фантастичном, онда би се без проблема могла сврстати у једно од оних чуда уз чију помоћ ће се алопатска медицина једног дана претворити у оног легендарног јунака.

Легенда о флуоридима као профилактицима

Мада према критичарима алопатске медицине влада неподељено мишљење да она у свом концепту не садржи превенцију болести, већ само третирање пацијената који су већ оболели, њени бранитељи ипак поседују неке аргументе са којима би могли да се супроставе тој тврдњи. Свакако да најјачи адут и аргумент у том супростављању представља флуор, то јест употреба једињења који садрже тај елемент за превенцију кварења зуба, нарочито код деце. Тај покушај алопатске медицине да се експонира на, том за њу прилично непознатом пољу, од самог почетка је наилазио на отпор, и увек био окружен контраверзама и сумњама у његову ефикасност, али и могућу штетност. Многе земље које су на почетку прихватиле ту једноставну методу превенције, касније су одустајале. Међутим, пошто се тај систем још увек примењује у многим земљама, док се у понеким поново уводи, а има и оних у којима се врши притисак да се то учини, није на одмет подсетити се историјата или генезе флуорисања пијаће воде, то јест како се дошло на ту идеју.

Као прво треба напоменути да су флуориди, неколико деценија пре него што су предложени за превенцију зубног каријеса, били примењивани као отрови за пацове и у производњи инсектицида. А такођер је истовремено било познато да имају веома токсично дејство на биљке, утичући као инхибитори на биохемијске процесе који омогућавају фотосинтезу.

Још важнији је податак да су једињења флуорида међу главним састојцима нуспроизвода и отпадних материјала из многих индустрија и да су веома отровна, те стога представљају потенцијалне загађиваче језера, водених токова, мора и пољопривредног земљишта. Једињења као што су водоник-флуорид и силицијум-тетра- флуорид настају као нуспроизводи постројења за производњу фосфатних ђубрива, док знатне количине флуорида долазе из челичана и фабрика алуминијума. То су све индустрије које су доживеле прави бум почетком XX века. А већ тридесетих година су почели и судски процеси против појединих фабрика које су повремено чиниле штете неконтролисаним испуштањем поменутих токсичних супстанци. Остало је упамћено да је тих година Алуминијумска корпорација Америке (ALCOA) била суочена са плаћењем милионских одштета због учињених тровања животне средине флуоридским отпадом.

Посебну опасност представља чињеница да та једињења веома лако апсорбују биљке, преко којих онда доспевају у домаће животоње које се хране тим биљкама, да би на крају завршили у људским организмима.

Био је то заиста велики проблем за захукталу машинерију прљавих америчких индустрија првих деценија прошлог века. Али решење ће се веома брзо пронаћи захваљујући, чему другом него, иновативности оног капиталистичког генија. Некоме је пало на памет да те отровне флуориде представе као спасоносно решење за спречавање, то јест превенцију зубног каријеса. Тако да би ти изузетно токсични флуориди уместо у природној околини завршили у људским организмима. Дакле истовремено би се спасила природа и људски зуби. Како би се оно народски рекло, једним ударцем убиле би се две муве, а уз то и добро зарадило на продаји отрова водоводним предузећима, јер се идеја састојала у томе да се флуориди убацују у пијаћу воду. Не зна се тачно коме је та идеја прво пала на памет, али главни кандидат је, ко би други него, генијални Џон Рокфелер.

Амерички Јавни здравствени сервис (PHS) је 1933. године започео припреме за тај подухват. Почело је, наравно, са истраживањем која би максимална концентрација отрова у пијаћој води била безбедна, а такођер и за потрагом за личностима, које би својим ауторитетом стале иза тог пројекта. Ангажован је доктор Трендли Дин (Dr. H. Trendley Dean), који је након пажљивих истраживања предложио концентрацију од 1 ppm (један део на милион) као безбедну за човеково здравље. Треба нагласити да је давно пре тога утврђено да је десет пута мања концентрација од 0.1 ppm изузетно штетна за биљке и животиње. Вероватно се сматрало да човек, као најсавршенији производ оног заједничког творца може у свој организам да прими много више отрова од биљака и животиња.

Истовремено је угледни The Mellon Institute, који је основала породица Ендрјуа Мелона, иначе, власника оне алуминијумске корпорације (ALCOA), запослио такођер угледног доктора Џералда Кокса (Dr. Gerald Cox), биохемичара са  универзитета Питсбург, да помогне у проналажењу тржишта за отровни отпад. Он је у сусретима са инжињерима из компанија које контролишу водоснабдевање почео да промовише идеју флуоридације пијаће воде у циљу спречавања каријеса. 1940. године ће постати члан Одбора за храну и исхрану, Националног истраживачког савета (the National Research Council), кроз који ће наставити да промовише ту идеју.

Питање елиминације великих количина токсичних  флуорида било је од виталног значаја за корпорацију, тако да се морало деловати на више фронтова. 1944. АLCOA је, за у то време баснословну годишњу плату од $750,000, запослила угледног адвоката Оскара Јуинга (Oscar Ewing). Пошто корпорација у то време није имала судских процеса, било је очигледна да ће његов ресор бити флуориди, а не правосуђе. Само две године касније ће бити постављен за главног админостратора Федералне безбедносне агенције. Откуд да баш њега поставе на ту позицију, и да он пристане да ради у тој агенцији за неколико пута мању плату, постаће јасно пет година касније. Јер ту идеју да се толике количине отрова депонују у људска тела неће бити баш лако протурити кроз америчке прописе.

Следеће 1945. године ће град Гранд рапидс у држави Мичиген бити одабран, као покусни кунић, за тестирање безбедности флуорисања пијаће воде. Током наредних 10 година грађани тог града је требало да пију воду третирану флуоридима у концентрацији од 1 ppm, па уколико се покаже да нема значајних последица на здравље људи, онда би се издала званична дозвола за флуорисање пијаће воде у читавој земљи. Међутим, корпорација АLCOA није могла да чека тако дуго, јер су се депоније опасних флуорида повећавале са ризиком да се излију у речне токове и тако проузрокују велика загађења. Након пет година, тачно на пола пута, Оскар Јуинг је искористио своју функцију шефа оне безбедносне агенције да прогласи тест успешним и предложи почетак масовног флуорисања пијаће воде.

Следеће године ће Јуинг убедити Конгрес да је флуорисање воде не само безбедно, него и потребно за очување здравља људских зуба. Истовремено је интервентно одобрена из буџета сума од тадашњих два милиона долара за пропагандне сврхе у циљу промовисања програма флуорисања воде широм Сједињених држава. Тако су отворена широм врата да се некадашњи отров за пацове продаје на тоне, уместо на граме и  килограме. На тој тачки би било прикладно употребити ону фразу: остало је историја.

Наредних година и деценија, захваљујући успешној пропаганди и убеђивању флуорисање пијаће воде је постало тренд у читавом свету. Владе и парламенти су без много дискусије и провера прихватали амерички пример, не примећујући да иза одлуке америчких надлежних ауторитета не стоје интереси људског здравља, већ алуминијумске корпорације АLCOA и осталих корпорација које нису знале шта да раде са отровним флуоридним отпадом. Да би се лакше схватила успешност кампање убеђивања и усађивања у људске главе свести да је сасвим нормално да кроз пијаћу воду у своје тело убацује један такав отров, без обзира о како малој концентрацији се радило, није на одмет подсетити се једног веома битног детаља о којем се веома мало зна. Поменути Оскар Јуинг, кључни човек читаве операције, је на почетку пропагандне кампање ангажовао никог другог него Едварда Бернеза (Edward Bernays), у то време несумљиво највећег експерта за питања пропаганде и прања мозга на планети.

То је онај Бернез којег су тих година све велике америчке корпорације и владинa министарства и агенције ангажовале када је нешто важно требало да се „прода”. О каквом играчу се ради може се закључити из делића његове доктрине: „Свесна и интелигентна манипулација навикама и мишљењима маса мора бити урађена од експерата – саветника за односе са јавношћу (позиција коју је он сам измислио). Они су невидљиви владари који контролишу судбине милиона … најдиректнији начин да се доспе до стада је преко његових лидера …. све мора бити прецизно планирано, индоктринација мора бити суптилна. Она би требала да буде уграђена у све аспекте свакодневног живота људи – 24 часа дневно, на стотине различитих начина. Потребна је редефиниција етике … оно што је предмет пропагирања не мора обавезно да буде истинито.” Познато је да је Бернез „продао” Американцима чак и Први светски рат. Флуориди су за њега били ситница, како би рекли Американци: piece of cake.

Међутим, неће све ићи тако глатко. Упоредо са ширењем новокомпоноване илузије да је живот савременог човека немогућ без флуора, растао је и отпор тој крајње опасној пракси. Све већи број земаља је под притиском јавности и организација, формираних за борбу против тог елемента, постепено одустајао од флуорисања пијаће воде. У међувремену су урађене безбројне студије и истраживања којима је непобитно доказано да флуор нема никаквог утицаја на спречавање каријеса. Чак шта више, постоји много студија које доказују да флуор не само да не спречава каријес, него га поспешује.

Али та битка, једна од многих сличних које се паралелно воде против светских моћника и крупног капитала, је далеко од тога да је завршена. Још и данас се по судовима воде спорови у којима поменуте организације и групе експерата траже да се изнесу пред јавност званичне студије, које доказују токсичност и штетност убацивања било које количине флуорида у циклусе људске исхране, а које владе и владине агенције упорно одбијају да обелодане. А истовремено се наставља притисак на владе од истих лобија за поновно увођење обавезне флуордације воде. Поред тога не сме се изгубити из вида да је количина не само флуорида, него и сличних високо токсичних супстанци, нуспродуката прљавих индустрија, данас много већи него што је била пре 80 година и да  корпорације, као што је ALCOA, сигурно налазе заобилазне путеве како да се реше тог отровног отпада. Људска тела су им одувек била најприкладнија и најпрофитабилнија депонија, јер, од свих ствари на свету њима је најмање стало до људи и њиховог здравља.

А онај будући легендарни јунак нашег доба им се увек нађе при руци да им помогне да се њихове прљавштине и злочини умотају у научну обланду, као што се догодило са описаном легендарном флуоридском преваром, која нажалост  још увек траје.

Легенда о „Nujolu”

Када се говори о алопатској медицини и фармацеутској индустрији као неуморним иноваторима на пољу измишљања нових болести и лекова, онда се некако подразумева да се и лекови за оне старе болести унапређују и измишљају бољи и ефикаснији у преношењу болести са једног дела тела на друго. То је несумљиво тачно, али треба нагласити да су неки лекови понекад у оптицају и производњи и по неколико деценија, све дотле док доносе очекивану зараду. Можда ће изгледати чудно, па чак и невероватно да постоји један лек који се одржао својом профитабилношћу не само неколико деценија, него неколико векова, тачније скоро два века. Због тога би се са пуним правом могао назвати легендарним.

Прича о њему почиње далеке 1842. године када се, према легенди, на имању Самуела Кера из Пенсилваније појавила, извирући из земље, нека  чудна, уљу налик, црна текућина, која ће нешто касније добити име нафта. Он није знао шта да ради са њом. Пошто је то црно уље наставило да извире из дубине земље он је прво ту бујицу покушавао да усмерава према оближњем каналу. Али, брзо се досетио, вероватно сматрајући да ако долази из земље, сигурно има нека лековита својства, почео је да то уље пакује у бочице, на које је лепио етикете, и да их продаје као чудотворни еликсир. Назвао га је „Керово магично уље”. Наивни народ је навалио ко луд, тако да је и продаја кренула ко луда. Како би се рекло, то може само у Америци.

(Вилијам Рокфелер, отац краља нафте, алиас Др Вилијам Ливингстон)

О томе се брзо на далеко прочуло, тако да се ускоро на лицу места појавио путујући трговац по имену Вилијам Рокфелер. Он је одмах са Самуелом склопио „дил” да од њега откупљује на велико ту чудотворну текућину. Он ће је паковати у своје бочице, а на етикети ће писати „Камено уље”.  Продаваће га као чудотворни лек за туморе и канцере, и то по цени од $25 по бочици, што је у то време било једнако просечној двомесечној плати. У ту сврху променуо је име у доктор Вилијам Ливингстон, представљајући се као специјалиста за туморе.

То ново име са докторском титулом ће му помоћи не само да боље продаје свој скупи производ, него и да се лакше маскира, пошто се крио од полиције, која му је била стално на трагу. Јер, осим путујећег продавца еликсира, он је био и преварант, коњокрадица, провалник, женскарош, са склоношћу да истовремено има неколико жена, тако да су га осим полиције гањале и остављене жене. Имао је чак на души и једно силовање младе девојке, што је био главни разлог полицијске потере. Због свега тога продаја тог новог обећавајућег еликсира под лажним именом, и још са докторском титулом, могла би се сматрати добрим привременим уточиштем за непоправљивог авантуристу Била.

Међутим, то није могло вечно трајати, јер ће се ускоро открити да се оно тајанствено уље може, користити и за друге сврхе. Тада на сцену ступа Џон Рокфелер, син доктора Ливингстона, то јест Вилијама Рокфелера, који ће на основу тог уља, као што је познато, изградити највећу капиталистичку империју икада виђену. Онај татин еликсир ће мало прерадити и од њега направити лековиту течну маст за третирање затвора, то јест као лаксатив, под именом „Nujol”.  То је индијански термин са значењем ново уље – new oil, или њуојл. Као што се може приметити за тату и сина се слободно може применити она стара узречица да ивер не пада далеко од кладе. Обојица су били сналажљиви, иновативни и преваранти. Син се, за разлику од оца, добро обогатио, те је могао да купи све што пожели, укључујући полицију и државу, па није имао ко да га прогони.

а уљана маст за мазање чмара ће се показати далеко бољим генератором профита од горива добијеног рафинацијом сирове нафте. Из једног барела нафте, који је тада коштао $2, могло се направити 1000 паковања њуојла, по цени 1/5 цента по паковању. Из велепродајне цене једног паковања од 21 цента се може лако израчунати да се продајом њуојла могло далеко више зарадити него продајом нафтиних деривата. Једини проблем је био што се ни тада, а ни данас, потражња за лаксативима није могла повећати, чак ни помоћу најсавршеније пропаганде. Но, то није спречило да се тај лек продаје и данас, а такођер и постане симболом нераскидиве симбиотске везе између фармацеутске и петрохемијске индустрије.

А колико је ефикасан и да ли има штетне ефекте? Таква питања не интересују ни произвођаче ни кориснике. Јер уколико и узрокује нека штетна дејства, за њих се увек нађе нови лек. Осим гога 100% је природан, право из земље, уз малу дораду. Није ни чудо да је преживео векове и ушао у легенду.

Легенда о алопатском синдрому

Као што је познато, број болести се већ увелико мери не хиљадама, већ десетинама хиљада, и још увек расте. Све те болести се уредно евидентирају и стављају на спискове, а о томе брину одговарајуће агенције. Оно што није познато је да већ више од једног века постоји једна болест која се још увек не налази на тим списковима. Та болест се зове „алопатски синдром”.  Тек када се стекне увид о томе на који начин се оболи од тог синдрома може се схватити зашто те болести нема на оним званичним списковима.

Алопатски синдром у ствари представља концепт на основу којег функционише алопатска медицина. Кључ за његово разумевање је исхрана, то јест погрешне прехрамбене навике, које се промовишу вешто осмишљеном пропагандом. Оне на дуге стазе узрокују разне дегенеративне болести које се испољавају симптомима. По дефиницији синдром представља истовремено испољавање три и више симптома. Да тих симптома буде што више и да их никада не „зафали”, у храну, воду, напитке и све оно што људи трпају без размишљања у своја уста, додају се, осим обавезних заслађивача, још којекакви адитиви, и хемикалије свих могућих врста. Више је него јасно да у тако конципираном програму оних поменутих симптома неће никада недостајати. А конзументи, будући пацијенти, неће имати појма да осим болести са оних спискова,  болују још и од алопатског синдрома. Није потребно понављати да лекови прописани за лечење тих симптома, по дефиницији алопатије, изазивају нове симптоме.

А како све то функционише на најсликовитији начин се може видети из примера лека званог семаглутид. Тај лек се дуго времена користио за третирање дијабетеса, једне од безброј оних болести изазваних прехрамбеним навикама, кондиционираних пропагандним техникама. Међутим, временом се показало да они који узимају тај лек истовремено и мршају. Тако да се од 2021. године лек преписује за третирање и тог здравственог проблема, који тренутно представља највећи изазов за човечанство, јер се број гојазнох и оних са повећаном телесном тежином повећава по експоненцијалној стопи. Пошто главни проблем у том сегменту бриге за здравље светске популације представљају деца она угледна америчка агенција FDA је по хитном поступку одобрила тај лек и за децу. Лек се у Америци продаје под именом „Wegovy” и прима се помоћу инекције, једном недељно.

Када су се у пропаганду тог револуционарног лека укључиле и холивудске звезде, које су се јавно хвалиле како са тим леком не морају више да брину о вишку килограма, то јест сала, а на крају и још већа звезда Илон Маск, који је на Твитеру своје пратиоце обавестио да га и он узима, и да му је помогао да се реши вишка од 13 килограма, дошло је до несташице те нове фармацеутске звезде на апотекарском тржишту, јер фабрике нису могле да задовоље потражњу, која је такођер почела да расте по експоненцијалној стопи. Као решење, наравно, формирано је црно тржиште. У Србији, у којој се тај лек продаје под именом Оземпик, цена једног паковања је достигла €130. Дакле, није тешко закључити да алопатски синдром делује на више равни и прожима све сегменте друштва, а да се у игру када затреба убацују и „целебрити”.

Има у тој причи и један интересантан детаљ. Препоручује се да се током узимања лека смањи унос калорија у организам и да се обавезно уведу физичке вежбе, као саставни делови терапије. Неки неверни Тома би се на то упитао: „Па шта ће ми лек, ако морам да мање једем и још да вежбам?” Срећом, тих неверних Тома је врло мало. А ако се баци поглед на листу могућих штетних ефеката од употребе тог лека, она је подугачка, као што је уобичајено у вези са тим детаљем алопатског синдрома. Осим оних неизбежних као што су главобоља, умор, констипација и повраћање, на крају се могу запазити и рак штитне жлезде, проблеми са бубрезима, отицање панкреаса, камен у жучи. Треба неколико минута да би се та дугачка листа само прочитала, зато се мало ко замара са тим глупостима, јер је лек доказано ефикасан.

И на крају, они безобзирни критичари алопатске медицине треба да узму у обзир да она, не само да се бави и превенцијом, као што се видело, него је, приликом конципирања своје филозофије, итекако узела у обзир и оне источњачке медицинске традиције. Према једној од оних бесмртних прича из кинеске културне заоставштине у она давана конфучијанска и лаоцеовска времена сеоски доктори су своје услуге наплаћивали на крају сваке године. Обавезу да им плате имале су само оне породице чији су сви чланови током те године били здрави, јер се подразумевало да је доктор добро обавио посао у превенцији и да је заслужио да буде плаћен. Док оне породице, у којим је било болесних, нису морале ништа да плате, јер доктор очигледно није обавио добро свој посао превенције. На први поглед све је јасно.

Јасно је такођер било и Џону Рокфелеру наравоученије из те приче, када је формирао филозофију за своју алопатски медицину. Јер, размишљао је он, зашто би доктори улагали толике напоре да убеђују своје пацијенте како да избегну болести, када је много лакше пустити их да оболевају и, седећи у удобној фотељи своје ординације, преписивати им лекове када се болесни појаве, а за које ће осим редовне плате добијати још и добру провизију од фармацеутских корпорација.

Када оне поменуте генерације из далеке будућности буду читале медицинске легенде, сигурно ће уз осмех закључити: „Ал’ су они Кинези били глупи!”

ИЗВОР: https://sedmasila.rs/milovan-savijaljudska-tela-kao-najprikladnija-i-najprofitabilnija-deponija/?_rstr_nocache=rstr8126406963e84dcb

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *