• Живимо у непријатељском окружењу. То је окружење које комуницира сликама. Оно не дискутује. Једноставно ти показује слике, дан за даном
  • А за милионе родитеља, а тиме и за њихову дјецу, употреба медија постала је „литургија“ њихових живота. Овај ритуал, ова „литургија“, служи се у дневној соби
  • Медији нам буквално пружају нам символе, учења, параболе. Рекламе су кратке поуке – поставља се проблем, даје се решење, проблем се решава. А производ је блага вијест…

 

ИЗВОР: Тери Матингли

 

Вјеровали или не, многе хришћанске институције и даље игноришу културу младих. Али исто тако, многи користе питања везана за ту културу као параван. Док год вртимо главом на најновије спотове Мерлина Менсона или Бритни Спирс, не морамо да обраћамо пажњу на улогу коју мас-медији имају у животу родитеља и одраслих. И немојмо избјегавати најважније питање: Ко учи младе људе да мас-медије, а посебно телевизију, постављају у центар свог живота?

Неки хришћани се данас питају да ли су телевизија и остали медији замијенили Цркву, као мјерило онога што је добро и онога што је лоше. Ово је узнемиравајуће питање. Али, ако боље погледамо, оно је у ствари смијешно, јер статистички гледано, Црква се у животу младих не може мјерити са телевизијом. У најбољем случају, Црква у животу једног броја младих заузима 2-3 сата недељно. А медији? Резултати више анкета показују да типично дијете или тинејџер радним данима проводи 3 до 4 сата дневно испред телевизора, док електронска забава готово прогута њихове викенде.

Зато за тренутак оставимо Цркву са стране. Питање је: Да ли су масовни медији замијенили породицу?

Када се говори о култури младих, скоро увијек се истиче утицај вршњака. Ово је згодно, јер проблем ставља у контекст школе, мјеста за изласке и слична окружења. Дакле, окривимо младе људе за то како користе и злоупотребљавају медије.

Али размислите за тренутак. Ко је младе, а посебно оне најмлађе, први упутио на мас-медије? У својој књизи „Дрога са утикачем: Телевизија, дјеца и породица“, истраживач Мери Вин дошла је до поражавајућег запажања. Први зависници о телевизији нису дјеца. „То су родитељи – исцрпљени непрекидним захтјевима своје дјеце за сазнањем у најширем смислу (сазнање може подразумијевати негодовање, вриштање, бацање ствари, досађивање), они траже ”опуштање” које ће себи приуштити тако што ће дјецу посадити испред телевизора и тиме их, још једном, учинити пасивним робовима“.

Отрежњујућа теза Винове је ово: Телевизија је дрога коју родитељи дају дјеци да би била мирна, јер им је лакше то него да одређују и примјењују правила у кући, и да сами подижу дјецу.

Шулц је отишао још даље, описијући америчку породицу као „економску јединицу“ састављену од људи који по договору живе под истим кровом, са циљем да „плаћају рачуне и гледају телевизију“.

Према испитивању неколико телевизијских кућа, 45% дјеце у својим собама има телевизор, а 90% тинејџера има осим телевизора и видео плејер. Умјесто са породицом, они углавном телевизију гледају сами или са својим вршњацима, а са родитељима не коментаришу оно што су гледали. На крају, поруке мас-медија постају виртуелне „мапе стварности“ за конзументе свих генерација, сервирајући им приче, метафоре и символе који тумаче живот и предлажу одговоре на његове тешкоће и тајне.

Ко подстиче или допушта да се овакав шаблон зачне тако рано у животу? Поглаварства и власти масовне културе – да, али и родитељи. Зато, да би се бавили питањем улоге мас-медија у „катихизацији“ младих, морамо престатио да о мас-медијима мислимо само као о питању „културе младих“. Ово питање морамо поставити у контекст породице.

За милионе родитеља, а тиме и за њихову дјецу, употреба медија постала је литургија њихових живота. Забавни и информативни медији пружају неку врсту бесконачне визуелне и звучне позадине која утиче на то како они проводе вријеме, како троше новац и како доносе своје одлуке.

Погледајмо свеприсутну форму медија: рекламе.

Живимо у затупљујућем добу визуелних проповједи. Окружени смо њима, али ријетко застанемо да се над тиме замислимо. Изнад свега, не разумијемо да је то како визуелни медији нешто саопштавају, подједнако важно као и шта је то што нам они саопштавају. Упијамо символе и приче, дан за даном за даном, у недоглед.

Једна од ријетких ствари око које ће се већина Американаца сложити је да рекламе не утичу на нас. А ипак, већина ће пјевушити уз џинглове у супермаркету и препознати слогане. Наш укус је годинама обликован визуелним представама, виртуелним видео катихизисом о томе шта значи бити жив.

Веома мали број реклама поенту постижу ријечима и линеарном аргументацијом. Умјесто тога, приказују нам слике. Неке су смијешне, неке су глупе, али скоро увијек су шарене и упечатљиве. У ствари, ове слике су први корак у свето-тајинском систему.

1. корак: Види слику, искуси осјећај, осјети потребу.
2. корак: Купи и конзумирај овај производ. Али ту се процес не завршава,
3. корак: Прихвати вјером, да ћеш конзумирањем овог производа постати као људи са рекламе. Циљ је да кажете: „Ја сам тип људи који користе овај производ“.

Стручњаци за медије Луиђи и Александра Меклин Манћа примјећују да „потрошачи имају склоност да се према производима односе као да ови имају душу или личност. Сврха рекламе је стога да предложи или чак створи ову душу у уму потрошача. Ово је очигледна псеудо-духовност.“

Медији буквално постају литургија наших живота, пружају нам символе, учења, параболе. Ове рекламе су кратке проповједи – поставља се проблем, даје се решење у виду производа, проблем се решава. Производ је блага вијест. Данас се све фокусира на визуелне представе, на осјећања, нико вас више не наговара да купите нешто добро, важно је шта желите да постанете. Ако је ово тачно за рекламу од 30 секунди, још је тачније за получасовну емисију, а још тачније за филм од два сата, у коме вам, као што је велики режисер Френк Капра рекао, неко проповједа два сата у мраку, уз емотивну музику. Циљ је да се произведу људи који осјећају, који имају емоције, које руководи прича, радије него идеја, логика, истина, Свето Писмо, да не говоримо о вјери.

Као што је један од мојих професора, Хадон Робинсон, једном рекао: „Живимо у непријатељском окружењу. То је окружење које комуницира сликама. Оно не дискутује. Једноставно ти показује слике, дан за даном. И само једног дана схватиш да су се твоје вриједности помјериле и да си много пута изгубио вјеру. Када гледате телевизију, људе пљачкају, силују и убијају, а они се никада не моле Богу. Никада не потраже свештеника. Никада не иду у цркву. Свијет телевизије је свијет у коме нема мјеста за Бога. То је свијет у коме ми живимо“.

Визуелне представе су посебно ефектне у приповједању прича и узбуркивању емоција. Оне сликају широким, символичким потезима, у више слојева, обликујући мишљења и ставове.

Тако су аутомобили постали символ духовне слободе. Сокови доносе радост. Одјећа мијења личност. Жвакаћа гума постаје знак тинејџерског бунта, итд. А запамтите да су музички спотови, прије свега, рекламе за пјесме и музичке производе. Многи филмови и цијеле телевизијске мреже постају продужене верзије музичких видео спотова.

Данас, литургија медија утиче на то како бирамо политичаре, како сазнајемо новости и како се одазивамо, или не одазивамо, на црквени живот. Потрошачи траже „душу“ ових производа, слике, приче и људе, желећи да упију ове снажне идеје и осјећања у своје животе, и тиме, у своје душе. Они конзумирају оно што желе да постану, свакодневно, у процесу који мијења њихове животе.

Овај ритуал, ова „литургија“, служи се у дневној соби.

Телевизија ствара наше иконе.


ИЗВОР: invia33.wordpress.com, Пријатељ Божији

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *