„Да смо били јаки у ћирилици, не би нас смели бомбардовати.“

Медицински техничар у пензији, 2001.

АУТОР: Немања Видић

Лингвисти су веровали да учењем правописом о постојању и српске латинице могу уз помоћ законске „полуге“ навести Србе да ћирилицом пишу, да њу пригрле као своје исконско писмо и да је коришћењем негују и воле – као што се воли национална застава,национална химна и национални грб.

Показало се да је то немогуће.

Док српски лингвисти ту немогућност не виде,или неће да виде ни данас, активисти удружења за одбрану ћирилице од њих,па и од Срба у целини, то су јавно саопштавали још пре две деценије.

Прошло је годину дана откако је донесен Закон о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма, те су лингвисти, у организацији „Вечерњих новости“, имали панел –  дискусију о његовом досадашњем учинку.

Ово ће бити осврт на њихове  оцене садржане у тексту новинарке Миљане Краљ.

Лингвисти похвалили „Новости“,иако је њихова укупна улога негативна

Похвалa је заслужена,али само за опстанак ћирилице у јавном животу макар и у једноцифреном постотку. Никакав труд оне нису уложиле за њено враћање српском народу у пуном суверенистичком капацитету,сагласно Уставу Србије Да би ћирилица поново владала , као у „оно срећно време кад је Србија била нормална држава“ ( проф.права и социологије академик Радомир Лукић:“Против посебног закона“,“Политика“, 21.7.1990.). „Новости“ нису ни могле обавити такву мисију јер су биле ограничене постојањем двају „српских“ писама које је у „српски“ правопис наметнула лингвистичка струка , а што је касније здушно прихватила и српска „интелектуална елита“ у целини. Држећи се таквог „знања“,првих педесет  бројева свога „Печата“ садашњи шеф у „Новостима“ Милорад Вучелић штампао је хрватском латиницом, а ни у каснијим бројевима у њему није могао бити објављен  ни један текст у прилог српског враћања своме једноазбучју. Власник „Печата“ је главни и у ФК „Партизан, па је за време његове владавине латинички грб преиначен у ћириличко-латинички. А на седиштима реновираног стадиона тог клуба упадљиво је недавно исписна само хрватска латиница. Активисти удружења „Ћирилица“ Нови Сад су још пре две деценије показали народу на стадиону „Црвене звезде“ транспарент с поруком ЋИРИЛИЦА=СРБИЈА, после чега су и навијачи „Партизана“ прешли на српско писмо, па више није могуће видети у Београду на хрватској латиници било чије навијачке графите. Тако видимо да се српски народ препознаје у својој ћирилици, али неда се српскохрватска „интелектуална елита“ у српским земљама, чувајући првенство хрватске латинице веће од 90%.

Исте те „Новости“ служе се на интернету хрватском латиницом, ваљда у складу с једном двадесетак година старом тврдњом др Србе Букумировића да ће опстати оно писмо које овлада на интернету.Такође су сва друга издања те куће,осим дневних новина, на латиници, која апсолутно влада и у целокупном пословању те фирме.

Проф.др Милош Ковачевић рече да је четрдесетак текстова објављено заслугом уредника културне рубрике у „Новостима“, те да је то „понајвише допринело да се направи и тај закон“ којим би требало да се кодификује једноазбучје.

То није истина, него су наручени и објављении текстови – на иницијативу лингвиста-  имали за циљ да умилостиве политичаре не би ли у скупштинску процедуру  био стављен њихов предлог новог закона о језику и писму којег су пре пет година они припремили у сараднји са Министарством за културу.Нажалост, иоле упућенијима јасно је да је то правно ремек дело,лингвистичко и министарствено, четири године чамило у некој чиновничкој  фиоци, из највиших „државних“ разлог,јер предложено законско решење усмерено на оживљавање ћириличког писма није се допало председнику државе: предложени законски текст „вуче“ на ћириличку Русију,док он хрватском латиницом доказује непријатељима Русије да Србе уводи у њихов западни свет.

И сам проф. др Милош Ковачевић знао је у чему је суштински проблем јер је јавно подсећао председника на његова шест пута давана обећања да ће „све нешто“ бити учињено за добро ћириличког писма ,а ниједно од њих није испунио.Наравно, председник никад није рекао народу да постоји уставни пропис о српском језику и ћириличком писму и какав је његов смисао,те се није ни „мешао“ у његово спровођење. Само једном,у Скупштини,док је још био само председник Владе, он се задовољио изјавом да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише. Бавећи се, дакле, „естетиком“,он се није “досетио“ да ћирилица мора бити враћена српском народу који се за њу определио 2006. године на референдуму за Устав,а што је затим уписано у Устав Републике Србије.

Највећа и најстрашнија неистина лингвиста је то да би законом „требало да се кодификује једноазбучје“. Иако од тога у закону нема ни трага, хвала Богу да је неки лингвиста, макар и посредно, рекао да Србима треба да се врати једноазбучје. Од те речи они су бежали као ђаво од крста још од распада Југославије, иако је она срж тражења удружења „Ћирилице“ Нови Сад већ дуже од две деценије, а и касније основаног удружења „Српска азбука“ Београд. Треба признати велику победу лингвиста у томе што су својим ауторитетом и потпуним игнорисањем рада наведених удружења, све до неспомињања њихових имена,  одлучујуће допринели да њихово оглашавање више није могуће ни на сајтовима који себе сматрају родољубивим, осим „Наука и култура“ и „Борба за истину“.

Слично као што држава Србија никада јавно не спомиње нешто што се звало Република Српска Крајина,тако исто се данас смишљено не зна да још постоје напред поменута удружења,с тим да је прво од њих одлучујуће заслужно за постојећи уставни пропис о српском језику и ћириличком писму.Нико други осим тих удруђења није јавно био против двоазбучја,а није ни данас.

Државна власт опредељена је за хрватску латиницу

Политичари подржавају лингвисте у њиховом „научном“ труду да се, противно Уставу, српским правописом и на друге начине задржи двоазбучје,иако је оно по ћирилицу смртоносно, у толикој мери да ју је већ свело на једноцифрени постотак.

Много је примера који сведоче да су и државне власти и интелектуална елита опредељени за два српска писма, што у коначном значи да су за хрватску латиницу,а овде ће бити наведена свега три.

  1. Заједно са књижевницима, Држава је организовала кампању НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК, уместо да њен наслов буде „НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ“.Тиме је јасно стављено до знања да је Држава задовољна тренутно достигнутим једноцифреним постотком ћирилице у јавној употреби. Још увек се могу видети плакати у домовима здравља са којих академик Душан Ковачевић поручује Србима да се не каже Еуропа, него Европа.Ваљда је то важније од ћирилице.

Кад су већ поменути књижевници ваља приметити да су се они одлично уклопили у лингвистичко-државни оркестар који свира посмртни марш ћирилици. Никада се они нису огласили поводом слома ћирилице,а истовремено су њихова латиничка дела за лингвисте непремостива “културна громада“ која не даје никакву шансу враћању српског  националног писма. Они отворено тумаче да се не смемо одрећи  двоазбучја јер бисмо остали без написаног блага наших данашњих књижевника. Хрвати су написали у свом правопису да и дела хрватских аутора која су у прошлости штампана ћирилицом спадају у културну баштину хрватског народа. Али у српском правопису не може писати нешто аналогно томе,јер српски књижевници данас пишу хрватском латиницом. Лингвисти се не могу одупрети “нашој латиници“ јер су је управо они устоличили у српском правопису, и брижно неговали и бранили од удружења за одбрану ћирилице од њих ,па и оваквим бесмислицама: “Требамо штитити ћирилицу, али не на рачун латинице.“ Из наведеног би се дало закључити да је ћирилица угрожена од јапанског, кинеског или неког трећег писма.

  • Кад се уз српски језик не спомене и ћирилица, иако је Уставом прописана управо нераздвојивост тих двеју неодвојивих српских духовних вредности, тиме су дата крила политичарима да намећу законе у којима се уз обавезну примену српског језика не наводи и обавезна примена ћирилице,па зато, примера ради, у продавницама по Србији нема робе означене српским писмом.
  • У службеном попису становништва који је управо спроведен у Србији, прикупљени подаци уношени су у рачунаре хрватском латиницом уместо службеним писмом ћирилицом,што значи да је државна брига за српско национално писмо по свему лажна.

Контранапад државне власти

      У књизи „Издаја српске ћирилице“, објављеној 2017.године, написао сам да власт никада неће ставити на дневни ред предлог лингвиста о обавезној употреби ћириличког писма, а камоли да ће га усвојити.И било је управо тако.После њихове четворогодишње  „рововске“ борбе са политичарима,они су кренули у офанзиву наручивањем и објављивањем у “Новостима“ прикладних српски обојених текстова ,али је државни врх, супротно српским националним интересима, одједном кренуо у контранапад експресним усвајањем закона који ни не личи на предлог лингвиста,а главна му је новина у односу на претходни закон у томе што фирме више нису обавезне да користе ћирилицу.

Било је у нарученим текстовима и смешних навода. Тако по писању академика Мира Вуксановића испада да је поплава латинице у српским земљама настала зато што су произвоћачи писаћих машина били на западу Југославије, па су просто самоиницијативно, “на своју руку“,престали да достављају на исток оне ћириличке. Међутим, наставили су да шаљу у Македонију машине са македонском ћирилицом,јер она није била опасна по братство и јединство Срба и Хрвата.

Права истина је да су ћириличке писаће машине повучене из државне администрације и да је истовремено престала производња истих.

А да је све супротно од онога што је писао поменути академик види се из дискусије хрватског професора др Јосипа Хама у Матици српској када се 1954.г. одлучивало о судбини ћирилице.Па ево како су лингвисти и књижевници  тражили начин уклањања ћирилице без забрана,наредби и закона ( “да се Власи не досете“): „Не ради се овде о томе да ми напречац донесемо закључак да се укине једно или друго писмо (преко Савезног извршног вијећа) или другачије, него о томе да за то нађемо пут, можда путем препорука…С временом би се ишло даље у изједначавању (док се стројеви за једно писмо ,који су сада у погону,не би истрошили).“

И истрошише се баш ћирилички стројеви, и то сви одједном, па су се нашли на гомилама у општинским подрумима.

Лингвисти су нови закон дочекали на нож,али су се,затечени у “јуначком страху“,убрзо повукли и хитро прешли у хвалу.Чак су “открили“ да је све то суштински слично ономе што су и они предложили. А сличност између те две варијанте  је колика и између овце и кобиле: обе имају по четири ноге,по једну главу и по један реп.

Проблем ћирилице није стављен у први план

Ковачевић рече да је закон добар јер је проблем ћирилице ставио у први план.

У стварности, све је супротно томе.Уставни пропис “проповеда“ нераздвојивост српског језика и ћириличког писма јер то двоје могу да чувају само и једино – једно уз друго.   А законом је ћирилица одвојена од српског језика и спуштена на нижи ранг, да тамо буде чувана као каква дивља зверка у зоолошком врту,само да сасвим не нестане.

Ковачевић ипак примећује да нови закон нема никаквог утицаја на латиничке медије.А како би и зашто могао утицати кад су и лингвисти у српски правопис уписали – противно Уставу Републике Србије – да је и латиница српско писмо.И не само то, они су Србима гурнули прст у око “правописном мудрошћу“ да је латиница,као друго српско писмо,остатак из српскохрватског језичког заједништва!

Лингвисти се неосновано надају

Ковачевић је чак и написао да се “ми лингвисти надамо да ће се једног дана променити и овај закон како би се статус ћирилице  прописао и везао за статус самог српског језика“.

А до тог “једног дана“ ,статус ћириличког писма у Србији уређен је чланом 10. Устава:“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ По истом моделу, чланом 12. Устава уредили су свој језики Хрвати (“У Републици Хрватској у службеној је упораби хрватски језик и латинично писмо.“) Али се “службеност“ латиничног писма тамо схвата неограничено,те се оно користи свугде и на сваком месту,не само у општењу свих институција са правним и физичким лицима,већ и у приватној употреби,укључујући и медије.

У пракси, то значи да је хрватски члан 12. могао бити формулисан и без речи “службеној“,али они нису имали несрећу да,као што се то десило лингвистима у Србији,двоазбучје уводе под принудом комунистичке власти успостављене Брозовом наредбом по уласку у ослобођени Београд (1944) да се „ми у Србији морамо понашати као окупатори“.Једно од најважнијих и најочигледнијих окупационих средстава је била хрватска латиница. Зато је Александар Ранковић имао и ову примедбу на председника владе Србије Благоја Нешковића пре него што ће овај бити смењен:“Друг Нешковић се још увек потписује ћирилицом.“

Тако је било под комунистичком окупацијом,али лингвисти су још и 1992. имали своје Друштво српскохрватског језика,па су и клицали од среће говорећи да њима нико није наметнуо српскохрватско име језика,него је оно резултат њиховог научног уверења! Последица тога је да је уставна одредба о службеној употреби ћириличког писма у Србији изиграна накнадним законским решењем којим се “под службеном употребом језика и писма сматра употреба језика и писма у раду: државних органа,органа аутономних покрајина,градова и општина, установа,предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења“,што расправе лингвиста и политичара о стварном искорењивању српске ћирилице чини узалудном и бесмисленом.

Дакле,не треба боље везивање ћирилице са српским језиком од уставног прописа,него је проблем у томе што су лингвисти,суротно професору права и социологије академику Радомиру Лукићу, тумачили да ћирилица није обавезна изван државне администрације,што они назваше јавном употребом.Добро је приметио Драгољуб Збиљић да то значи да постоји и тајна употреба.Ваљда су хтели рећи, на пример, да нису службени документи понуде,уговори и све остало у пословању предузећа,а што је бесмислено ван сваке сумње.

 Писмо је државно питање

Када ми је пре двадесетак година(13.јуна 2001) у београдској “Политици“ објављен текст “Писмо је државно питање“,био је то само вапај  једног техничког лица, али смо недавно доживели, макар и са приличним закашњењем, да професор др Срето Танасић, угледни лингвист,напише да су српски језик и ћириличко писмо постали питање од државног интереса.

У непосредној вези са тим остаје и питање шта се то десило са др Танасићем, председником Одбора за стандардизацију српског језика,који је пре две године у штампаним и електронским медијима први и једини из језичке струке после распада Југославије писао и говорио да латиница није српско писмо,а сада не проговара ни реч о томе.Само се нада, као што се надају и остали лингвисти,да ће и овај закон бити измењен тако да „ћириличко писмо буде везано за статус српског језика“.Ваљда треба сачекати да ћирилица падне на још мањи постотак,што ће незаинтересованим законописцима и већ полатиниченим лингвистима бити оправдање да се српском ћирилицом баве као “остатком мрачне прошлости“ и статистичком грешком!

Лепа и лековита запажања проф. др Михаила Шћепановића

Обзнанио је своја запажања и проф. др Михаило Шћепановић (на фотографији ниже). Рече најпре да се ћирилица смешила са билборда у Црној Гори (док су Руси тамо били пожељни),а потом и да је ћирилица проклијала кроз литије.

Пре неких петнаестак година тај професор је за неке новине изјавио да се морамо жртвовати за ћирилицу. Исте новине су три дана касније објавиле и мој текст, у коме сам рекао да се не зна да ли је он мислио на жртвовање у двоазбучју или у једноазбзбучју. Јер, ако је у питању двоазбучје, жртвовање је узалудно,а “освојимо“ ли једноазбучје – жртвовање је непотребно.Управо том мојом мишљу започео је Драгољуб Збиљић прошле године своју књигу „Силовање ћирилице“. Кад је проф.др Мато Пижурица добио ту књигу,позвао је Збиљића и рекао да је том књигом подигао монументални споменик и удружењу „Ћирилица“,чији је оснивач, и себи самом.

А који се наш реномирани лингвист може похвалити да је у ћирилици и с ћирилицом остварио нешто монументално ?

Дводеценијско трвење са лингвистима око примарности ћирилице

На самом почетку овог века,управо поменуто ћириличко  удружење држало је у Новом Саду неки скуп ,а ја,као члан комисије за закључке заједно са професорима Пижурицом и Ковачевићем,нисам хтео да потпишем записник јер сам се успротивио ставу обојице професора да је ћирилица примарно српско писмо,док сам ја тражио да се брише реч примарно.Од тада до данашњег дана, та примарност је збрисала ћирилицу до њеног једноцифреног постотка.

Лингвисти се нису отрезнили од примарности ћирилице ни када сам обнародовао своје откриће о узроку страдања српског писма.Оно се догодило на слави сељака Станоја Ђујића у селу Доњи Детлак, код Дервенте,када ме је упитао зашто се узбуђујем због нестајања ћирилице када је Вук нама смислио и нашу латиницу,па ће нам остати она ако пропадне ћирилица. На моје питање откуд он то зна, самоуверено ми је одговорио да је то чуо од неког професора на ТВ. Тиме ми је отворио очи,па сам овако прогледао: ћирилица нестаје зато што јој је одузет карактер српске националне вредности увођењем у српски језик и туђег латиничног писма. Ђујић је вероватно имао на уму професора Душка Певуљу,који  не само да се на ТВ определио за латиницу ако већ у двоазбучју не може опстати ћирилица,него је још и назвао Драгољуба Збиљића агентом ЦИЕ, јер своме народу чини штету залагањем за једноазбучје!

Нисам приметио неко откриће лингвиста којим се тумачи суноврат српског писма.Знам да је у Требињу на скупу тамношњег удружења „Ћирилица“ Милош Ковачевић овако поредао кривце за нестајање ћирилице : народ, политичари,лингвисти, што му је оспорио присутни Момчило Крајишник.То удружење је почело залагањем за  ћирилицу у једноазбучју, а после извршеног утицаја Ковачевића прешло је у двоазбучје.

Такође знам да је Пижурица говорио да рат за ћирилицу можемо добити ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“,али је одустао од тога кад није добио подршку струке.Као што је и Танасић морао да одустане од става да латиница није српско писмо.

БОРБА ЋИРИЛИЦЕ И ЛАТИНИЦЕ: Од 2007. године, захваљујући Бугарима, ћирилица је постала једно од три писама Европске уније. Борба се наставља.

Пижурица је писао и овако: ћирилица и латиница – да,а латиница и ћирилица  – не! А Ковачевић у својој књизи „У одбрану српске ћирилице“ на стр.10. каже:“Зато кад се год каже српски језик,он имплицира и ћирилицу као примарно српско писмо…“ Баш је ћирилица много примарна са својим једноцифреним постотком,али мора бити како је председник Матице српске проф.др Драган Станић рекао Збиљићу:“Нама је историја дала два писма, и има тако да остане.“ Пре ће бити да је нама историја дала лингвисте који не мисле и не осећају српски.

Заснована на ставу да српски језик има два писма, борба коју наши савремени лингвисти воде за ћирилицу,може се народски назвати –смућкај па проспи!

Професор Ковачевић види симболику у чињеници да је исти закон о језику донесен и у Србији и у Републици Српској на Дан српског јединства                                                                 

     Тог дана заиста је показано јединство двеју српских држава у намери да писмо суштински не буде државно питање у смислу да се макар поправи положај ћирилице, ако се већ одустало од њене поновне владавине која је прописана Уставом Србије.Годину дана после доношења закона у Републици Српској држава преко Министарства просвете „спашава“ ћирилицу тако што се органузије награђивање ученика који најлепше пишу ћирилицу, или о њој напишу најлепши рад. Уз то иде,као и у Србији, да неки лингвиста говори оно чега нема у закону: да је ћирилица стожерна вертикала идентитета српског идентитета.Таква одбрана ћирилице се негује у Србији већ три деценије,а ње је све мање. Њено државно чување било је измештено из престонице у село Баваниште у Банату,где је деловала једна честита Српкиња,али без помињања једноазбучја или двоазбучја.Њен рад је помагала држава,какоби сестекао привид даје она за ћирилицу.  Када је она умрла позорница је измештена у још даљу периферију – чак у Бајину Башту.Тамношњи честити али и наивни Срби већ направише парк ћирилице, а говори се и о стварању њеног музеја.Ове године све то се уозбиљило доласком проф.др Мила Ломпара,који је у својој култној књизи „Дух самопорицања“, тешкој 1,4 кг, посветио писму укупно две реченице и тиме још пре неколико година наговестио одлазак српског националног писма у музеј. Тим двема реченицама се определио за двоазучје,с тим да је ћирилица доминантно српско писмо, остављајући Србима да одгонетну како једноцифрени постотак може да буде већи од двоцифреног,и то онога који се приближава стотини.

Музеј и парк ће сутра посећивати српска деца идући на екскурзију,а за очекивати је и да књижевници напишу причу „Била једном ћирилица у Срба“,коју ће на хрватској латиници објавити њихова омиљена латиничка издавачка кућа „Лагуна“.

Уједињују се културе двеју српских држава, при чему Република Српска чак предњачи у своме латиничењу

        Још у књизи “Издаја српске ћирилице“,која је изашла из штампе 2017., писао сам како се тамо учи у просвети из ове реченице: „Оба писма су равноправна“. (Књига  др Љубомира И Милутиновића и мр Желимира Ж. Драгића: “Настава граматике и правописа“, рецензент проф.др Радмило Маројевић). Равноправност писама јесте била прокламована 1954. Новосадским књижевним договором по налогу комунистичке партије,али у несрпској држави и у српскохрватском језику.Али данас је језик поново српски,а и држава је српска,па макар и само по имену!

Пред осталог,и наведено учење дало је готово незамисливог плода.Док је у Републици Српској ћирилица била процветала одмах по њеном оснивању,захваљујући понајпре српским вођама страдалницима Радовану Караџићу и Момчилу Крајишнику,данас влада потпуна равнодушност народа према њој, па су ме недавно приликом гласања у српском селу Календеровци Горњи сачекали велики плакати с naputkom za glasovanje na općim изборима.После хрватског језика и његове латинице ,следио је “бошњачки“ језик са хрватском латиницом,а тек на трећем,репном  месту били су српски језик и његова ћирилица.Дакле,ни близу оног Матовог: „ћирилица и латиница  -да,латиница и ћирилица –не“.

Срби у моме селу беспоговорно су прихватили учење о равноправности писама,и остали су верни „другу“ Титу тако што су на поштанским бројевима њихових кућа  и ћирилица и латиница.

Академик Матија Бећковић јавно је преносио сведочење владике Јефрема  како га је неко важан из колонијалне управе у БиХ уверавао  да се Срби не требају плашити сарајевске унитаризације, јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Тај српски културни и политички самоодбрамбени зид су срушили прво лингвисти својом примарношћу ћирилице, а потом и други школовани Срби, било чињењем или ћутањем.У прилог томе можда понајбоље сведочи чињење политичара.Сви су на речима против сарајевске унитаризације,а на делу су своје национално писмо већ заменили унитарном хрватском латиницом.

Па, да ли , на основу овде свега наведеног, може бити реалан став проф.Ковачевића да је ћирилица новим законом стављена у први план државе,или је она њиме добила статус тринаесте рупе на државној свирали? Пре ће бити да је уз помоћ лингвистичког двоазбучја пуштена низ воду, чим је одвојена од српског језика.

Рече ми један добронамерни познаник да је ово писање прешироко. Оно није ни намењено онима који ћирилицу не разумеју и не воле као своју националну вредност, па на њој штеде време. Велика је данас њена рана, па је за њу потребна љута трава у виду много редака текста.

О Лучину дне, лета господњег 2022.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *