„Да смо били јаки у ћирилици, не би нас смели бомбардовати.“

Медицински техничар у пензији, 2001.

Циљ овог писања је да се покаже следеће:

  • Ћирилица је неприкосновено владала у српским зељама све до доласка на власт комуниста, који су 1954. одлучили да она временом буде замењена хрватском латиницом.
  • Лингвисти крију да је над ћирилицом је вршено државно насиље, све до повлачења из употребе ћириличких писаћих машина и престанка њихове производње, како би испало да ћирилица нестаје због неке своје мањкавости у односу на хрватску латиницу.
  • Нико од угледних српских интелектуалаца никада није јавно затражио да се ћирилица врати српском народу после пада комунизма и поновног успостављања српске државе, нити је затражио да се брише срамна правописна одредба о латиници као другом српском писму.
  • Новим законом о језику и писму лингвисти су доживели коначан пораз учењем да ћирилица може опстати као примарно српско писмо, што значи у двоазбучју уз хрватску латиницу,и још свој пораз крију хвалењем тог закона.
  • Опстанак ћирилице као српског националног писма могућ је само и само применом уставног прописа за који се српски народ определио на референдуму 2006., а по коме је уз српски језик прописано само ћириличко писмо.
  • Републици Српској су од животне важности национални симболи, на првом месту ћирилица, те је потребно да се државним мерама она врати српском народу као српска идеја,српска светиња и српски национална самоодбрана

АУТОР: Немања Видић

Тешка и по ћирилицу кобна заблуда лингвиста

Лингвисти су веровали да учењем правописом о постојању и српске латинице могу уз помоћ законске „полуге“ навести Србе да ћирилицом пишу, да њу пригрле као своје исконско писмо и да је коришћењем негују и воле – као што се воли национална застава,национална химна и национални грб.

Искуство из седам протеклих деценија  показало је да је то немогуће.

Док српски лингвисти ту немогућност не виде,или неће да виде ни данас, активисти удружења за одбрану ћирилице од њих,па и од високошколованих Срба у целини, то су јавно саопштавали још пре две деценије.

Прошло је годину дана откако је донесен Закон о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма,те су лингвисти,у организацији „Вечерњих новости“, имали панел –  дискусију о његовом досадашњем учинку.Осим тога лингвисти су се огласили и на минулом Сајму књига на тему “Један час ћирилице“.

Ово ће бити осврт на њихове  оцене садржане у текстовима новинарке Миљане Краљ и  Драгољуба Збиљића.у тексту “За нестајање ћирилице није крив народ,кривци су само лингвисти и власт“( сајт “Између сна и јаве“).

Лингвисти похвалили „Новости“,иако је њихова укупна улога негативна

      Похвалa је заслужена,али само за опстанак ћирилице у јавном животу макар и у једноцифреном постотку. Никакав труд оне нису уложиле за њено враћање српском народу у пуном суверенистичком капацитету,сагласно Уставу Србије. Да би ћирилица поново владала , као у „оно срећно време кад је Србија била нормална држава“ ( проф.права и социологије академик Радомир Лукић:“Против посебног закона“,“Политика“, 21.7.1990.). „Новости“ нису ни могле обавити такву мисију јер су биле ограничене постојањем двају „српских“ писама које је у „српски“ правопис наметнула лингвистичка струка , а што је касније здушно прихватила и српска „интелектуална елита“ у целини..Држећи се таквог „знања“, првих педесет  бројева свога „Печата“ садашњи шеф у „Новостима“ Милорад Вучелић штампао је хрватском латиницом, а ни у каснијим бројевима у њему није могао бити објављен  ни један текст у прилог српског враћања своме једноазбучју. Власник „Печата“ је главни и у ФК „Партизан,па је за време његове владавине латинички грб преиначен у ћириличко-латинички.А на седиштима реновираног стадиона тог клуба упадљиво је недавно исписна само хрватска латиница.Активисти удружења „Ћирилица“ Нови Сад су још пре две деценије показали народу на стадиону „Црвене звезде“ транспарент с поруком ЋИРИЛИЦА=СРБИЈА, после чега су и навијачи „Партизана“ прешли на српско писмо,па више није могуће видети у Београду на хрватској латиници било чије навијачке графите.Тако видимо да се српски народ препознаје у својој ћирилици,али неда се српскохрватска „интелектуална елита“ у српским земљама, чувајући првенство хрватске латинице веће од 90%.

Исте те „Новости“ служе се на интернету хрватском латиницом,ваљда у складу с једном двадесетак година старом тврдњом др Србе Букумировића да ће опстати оно писмо које овлада на интернету.Такође су сва друга издања те куће,осим дневних новина, на латиници,која апсолутно влада и у целокупном пословању те фирме.

Проф. др Милош Ковачевић рече да је четрдесетак текстова објављено заслугом уредника културне рубрике у „Новостима“, те да је то „понајвише допринело да се направи и тај закон“ којим би требало да се кодификује једноазбучје.

То није истина, него су наручени и објављении текстови – на иницијативу лингвиста-  имали за циљ да умилостиве политичаре не би ли у скупштинску процедуру  био стављен њихов предлог новог закона о језику и писму којег су пре пет година они припремили у сараднји са Министарством за културу.Нажалост, иоле упућенијима јасно је да је то правно ремек дело,лингвистичко и министарствено, четири године чамило у некој чиновничкој  фиоци, из највиших „државних“ разлог,јер предложено законско решење усмерено на оживљавање ћириличког писма није се допало председнику државе: предложени законски текст „вуче“ на ћириличку Русију,док он хрватском латиницом доказује непријатељима Русије да Србе уводи у њихов западни свет.

И сам проф.др Милош Ковачевић знао је у чему је суштински проблем јер је јавно подсећао председника на његова шест пута давана обећања да ће „свенешто“ бити учињено за добро ћириличког писма ,а ниједно од њих није испунио.Наравно, председник никад није рекао народу да постоји уставни пропис о српском језику и ћириличком писму и какав је његов смисао,те се није ни „мешао“ у његово спровођење.Само једном,у Скупштини,док је још био само председник Владе, он се задовољио изјавом да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише.Бавећи се, дакле, „естетиком“,он се није “досетио“ да ћирилица мора бити враћена српском народу који се за њу определио 2006. године на референдуму за Устав,а што је затим уписано у Устав.

Зашто је смртоносан по ћирилицу Закон о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма?

       Претходним Законом о службеној употреби језика и писама постојала је макар обавеза исписивања имена фирми ћирилиличким писмом,иако без казнених мера.Оне су биле прописане само за некорипћење латинице када је у питању право националних мањина,а за кршење њихових права биле су прописане казнене мере.

По Закону о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма,донесеног пре годину дана,више нема обавезе исписвања ћирилицом имена фирми, нити било каквог другог побољшања њеног положаја.

Највећа и најстрашнија неистина лингвиста је то да би законом „требало да се кодификује једноазбучје“.Иако од тога у закону нема ни трага,хвала Богу да је неки лингвиста,макар и посредно,рекао да Србима треба да се врати једноазбучје.Од те речи они су бежали као ђаво од крста још од распада Југославије, иако је она срж тражења удружења „Ћирилице“ Нови Сад већ дуже од две деценије, а и касније основаног удружења „Српска азбука“ Београд. Треба признати велику победу лингвиста у томе што су својим ауторитетом и потпуним игнорисањем рада наведених удружења, све до неспомињања њихових имена,  одлучујуће допринели да њихово оглашавање више није могуће ни на сајтовима који себе сматрају родољубивим, осим „Наука и култура“ проф. др Зорана Милошевића и „Борба за истину“.

Слично као што држава Србија никада јавно не спомиње нешто што се звало Република Српска Крајина,тако исто се данас смишљено не зна да још постоје напред поменута удружења,с тим да је прво од њих одлучујуће заслужно за постојећи уставни пропис о српском језику и ћириличком писму.Нико други осим тих удруђења није јавно био против двоазбучја,а није ни данас.

  Државна власт опредељена је за хрватску латиницу

Политичари подржавају лингвисте у њиховом „научном“ труду да се, противно Уставу, српским правописом и на друге начине задржи двоазбучје,иако је оно по ћирилицу смртоносно, у толикој мери да ју је већ свело на једноцифрени постотак.

Много је примера који сведоче да су и државне власти и интелектуална елита опредељени за два српска писма, што у коначном значи да су за хрватску латиницу,а овде ће бити наведена свега три.

  1. Заједно са књижевницима, Држава је организовала кампању НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК, уместо да њен наслов буде „НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ“.Тиме је јасно стављено до знања да је Држава задовољна тренутно достигнутим једноцифреним постотком ћирилице у јавној употреби.Још увек се могу видети плакати у домовима здравља са којих академик Душан Ковачевић поручује Србима да се не каже Еуропа, него Европа.Ваљда је то важније од ћирилице.

Кад су већ поменути књижевници ваља приметити да су се они одлично уклопили у лингвистичко-државни оркестар који свира посмртни марш ћирилици. Никада се они нису огласили поводом слома ћирилице,а истовремено су њихова латиничка дела за лингвисте непремостива “културна громада“ која не даје никакву шансу враћању српског  националног писма.Они отворено тумаче да се не смемо одрећи  двоазбучја јер бисмо остали без написаног блага наших данашњих књижевника.Хрвати су написали у свом правопису да и дела хрватских аутора која су у прошлости штампана ћирилицом спадају у културну баштину хрватског народа.Али у српском правопису не може писати нешто аналогно томе,јер српски књижевници данас пишу хрватском латиницом. Лингвисти се не могу одупрети “нашој латиници“ јер су је управо они устоличили у српском правопису, и брижно неговали и бранили од удружења за одбрану ћирилице од њих ,па и оваквим бесмислицама: “Требамо штитити ћирилицу, али не на рачун латинице.“ Из наведеног би се дало закључити да је ћирилица угрожена од јапанског, кинеског или неког трећег писма.

  • Кад се уз српски језик не спомене и ћирилица, иако је Уставом прописана управо нераздвојивост тих двеју неодвојивих српских духовних вредности, тиме су дата крила политичарима да намећу законе у којима се уз обавезну примену српског језика не наводи и обавезна примена ћирилице,па зато, примера ради, у продавницама по Србији нема робе означене српским писмом.
  • У службеном попису становништва који је управо спроведен у Србији, прикупљени подаци уношени су у рачунаре хрватском латиницом уместо службеним писмом ћирилицом,што значи да је државна брига за српско национално писмо по свему лажна.

Контранапад државне власти

      У књизи „Издаја српске ћирилице“, објављеној 2017.године, написао сам да власт никада неће ставити на дневни ред предлог лингвиста о обавезној употреби ћириличког писма, а камоли да ће га усвојити.И било је управо тако.После њихове четворогодишње  „рововске“ борбе са политичарима,они су кренули у офанзиву наручивањем и објављивањем у “Новостима“ прикладних српски обојених текстова ,али је државни врх, супротно српским националним интересима, одједном кренуо у контранапад експресним усвајањем закона који ни не личи на предлог лингвиста,а главна му је новина у односу на претходни закон у томе што фирме више нису обавезне да користе ћирилицу.

Било је у нарученим текстовима и смешних навода.Тако по писању академика Мира Вуксановића испада да је поплава латинице у српским земљама настала зато што су произвоћачи писаћих машина били на западу Југославије, па су просто самоиницијативно, “на своју руку“,престали да достављају на исток оне ћириличке. Међутим, наставили су да шаљу у Македонију машине са македонском ћирилицом,јер она није била опасна по братство и јединство Срба и Хрвата.

Права истина је да су ћириличке писаће машине повучене из државне администрације и да је истовремено престала производња истих.

А да је све супротно од онога што је писао поменути академик види се из дискусије хрватског професора др Јосипа Хама у Матици српској када се 1954.г. одлучивало о судбини ћирилице.Па ево како су лингвисти и књижевници  тражили начин уклањања ћирилице без забрана,наредби и закона ( “да се Власи не досете“): „Не ради се овде о томе да ми напречац донесемо закључак да се укине једно или друго писмо (преко Савезног извршног вијећа) или другачије, него о томе да за то нађемо пут, можда путем препорука…С временом би се ишло даље у изједначавању (док се стројеви за једно писмо ,који су сада у погону,не би истрошили).“

И истрошише се баш ћирилички стројеви, и то сви одједном, па су се нашли на гомилама у општинским подрумима.

Лингвисти су нови закон дочекали на нож,али су се,затечени у “јуначком страху“,убрзо повукли и хитро прешли у хвалу.Чак су “открили“ да је све то суштински слично ономе што су и они предложили. А сличност између те две варијанте  је колика и између овце и кобиле: обе имају по четири ноге,по једну главу и по један реп.

     Проблем ћирилице није стављен у први план

Ковачевић рече да је закон добар јер је проблем ћирилице ставио у први план.

У стварности, све је супротно томе.Уставни пропис “проповеда“ нераздвојивост српског језика и ћириличког писма јер то двоје могу да чувају само и једино – једно уз друго.   А законом је ћирилица одвојена од српског језика и спуштена на нижи ранг, да тамо буде чувана као каква дивља зверка у зоолошком врту,само да сасвим не нестане.

Ковачевић ипак примећује да нови закон нема никаквог утицаја на латиничке медије.А како би и зашто могао утицати кад су и лингвисти у српски правопис уписали – противно Уставу Републике Србије – да је и латиница српско писмо.И не само то, они су Србима гурнули прст у око “правописном мудрошћу“ да је латиница,као друго српско писмо,остатак из српскохрватског језичког заједништва!

       Лингвисти се неосновано надају

Истом приликом лингвисти говоре да од примене новог закона до данас није било  никаквог помака за добро ћирилице, а Ковачевић је ипак рече да се “ми лингвисти надамо да ће се једног дана променити и овај закон како би се статус ћирилице  прописао и везао за статус самог српског језика“.Па на основу чега се онда надају?Непостојање помака на боље је само потврда исправности ставова удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд,детаљно образложених на интернету по самом доношењу закона и достављених на релевантне адресе, да је он срамота и српског правосуђа и српске лингвистике.Рецимо овом приликом само то да је по претходном закону постојала обавеза приватних фирми да своја имена исписују ћирилицом, а по садашњем закону нема те обавезе, иако латиницом похрваћене улице српских насеља одлучујуће сведоче о непостојању српске националне свести,националног достојанства и националног самопоуздања.

А до тог “једног дана“ ,којег ишчекују државни лингвисти, статус ћириличког писма у Србији уређен је чланом 10. Устава:“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ По истом моделу, чланом 12. Устава уредили су свој језики Хрвати (“У Републици Хрватској у службеној је упораби хрватски језик и латинично писмо.“) Али се “службеност“ латиничног писма тамо схвата неограничено,те се оно користи свугде и на сваком месту,не само у општењу свих институција са правним и физичким лицима,већ и у приватној употреби,укључујући и медије.

Комунисти у Србији морали су се понашати као окупатори

У пракси, хрватски члан 12. устава могао је бити формулисан и без речи “службеној“,али они нису имали несрећу да,као што се то десило лингвистима у Србији,двоазбучје уводе под принудом комунистичке власти успостављене Брозовом наредбом по уласку у ослобођени Београд (1944) да се „ми у Србији морамо понашати као окупатори“.Једно од најважнијих и најочигледнијих окупационих средстава је била хрватска латиница. Зато је Александар Ранковић имао и ову примедбу на председника владе Србије Благоја Нешковића пре него што ће овај бити смењен:“Друг Нешковић се још увек потписује ћирилицом.“

Тако је било под комунистичком окупацијом,али лингвисти су још и 1992. имали своје Друштво српскохрватског језика,па су и клицали од среће говорећи да њима нико није наметнуо српскохрватско име језика,него је оно резултат њиховог научног уверења! Последица тога је да је уставна одредба о службеној употреби ћириличког писма у Србији изиграна накнадним законским решењем којим се “под службеном употребом језика и писма сматра употреба језика и писма у раду: државних органа,органа аутономних покрајина,градова и општина, установа,предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења“,што расправе лингвиста и политичара о стварном искорењивању српске ћирилице чини узалудном и бесмисленом.

Дакле,не треба боље везивање ћирилице са српским језиком од уставног прописа,него је проблем у томе што су лингвисти,суротно професору права и социологије академику Радомиру Лукићу, тумачили да ћирилица није обавезна изван државне администрације,што они назваше јавном употребом.Добро је приметио Драгољуб Збиљић да то значи да постоји и тајна употреба.Ваљда су хтели рећи, на пример, да нису службени документи понуде,уговори и све остало у пословању предузећа,а што је бесмислено ван сваке сумње.

Писмо је државно питање

Када ми је пре двадесетак година(13.јуна 2001) у београдској “Политици“ објављен текст “Писмо је државно питање“,био је то само вапај једног техничког лица,али смо недавно доживели,макар и са приличним закашњењем,да професор др Срето Танасић, угледни лингвист,напише да су српски језик и ћириличко писмо постали питање од државног интереса.

У непосредној вези са тим остаје и питање шта се то десило са др Танасићем, председником Одбора за стандардизацију српског језика,који је пре две године у штампаним и електронским медијима први и једини из језичке струке после распада Југославије писао и говорио да латиница није српско писмо,а сада не проговара ни реч о томе.Само се нада, као што се надају и остали лингвисти,да ће и овај закон бити измењен тако да „ћириличко писмо буде везано за статус српског језика“.Ваљда треба сачекати да ћирилица падне на још мањи постотак,што ће незаинтересованим законописцима и већ полатиниченим лингвистима бити оправдање да се српском ћирилицом баве као “остатком мрачне прошлости“ и статистичком грешком!

Лепа и лековита запажања проф. др Михаила Шћепановића

Обзнанио је своја запажања и проф.др Михаило Шћепановић. Рече најпре да се ћирилица смешила са билборда у Црној Гори (док су Руси тамо били пожељни),а потом и да је ћирилица проклијала кроз литије.

Пре неких петнаестак година тај професор је за неке новине изјавио да се морамо жртвовати за ћирилицу. Исте новине су три дана касније објавиле и мој текст, у коме сам рекао да се не зна да ли је он мислио на жртвовање у двоазбучју или у једноазбзбучју. Јер, ако је у питању двоазбучје, жртвовање је узалудно,а “освојимо“ ли једноазбучје – жртвовање је непотребно.

Такође професор онда није рекао друго најважније: да ли да се жртвујемо за враћање ћирилице српском народу,или за повећање њеног коришћења за који постотак, уз настављање неприкосновене доминације хрватске латинице.Када је удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад обележавало две деценије рада,а био је присутан и проф.Ковачевић, истакао сам да нико никада од српске елите није јавно затражио њено враћање.Он је направио упадицу рекавши да мало читам,али је довољно и то што није могао рећи да је макар он то некада тражио.Па ако нико не тражи да се то догоди,осим народа на референдуму 2006. када се он изјаснио за своју ћирилицу,то се не може ни догодити.

Дводеценијско трвење са лингвистима око примарности ћирилице

На самом почетку овог века,управо поменуто ћириличко  удружење држало је у Новом Саду неки скуп ,а ја,као члан комисије за закључке заједно са професорима Пижурицом и Ковачевићем,нисам хтео да потпишем записник јер сам се успротивио ставу обојице професора да је ћирилица примарно српско писмо,док сам ја тражио да се брише реч примарно.Китили су лингвисти ћирилицу и многим другим атрибутима: основно,прво, темељно,изворно,матично, и какво све не друго писмо,али никако само српско.Све то лажно кићено перје је поотпадало,па данас ћирилици не приличи никакав други назив до једноцифрено писмо.

Лингвисти се нису отрезнили од примарности ћирилице ни када сам обнародовао своје откриће о узроку страдања српског писма.Оно се догодило на слави сељака Станоја Ђујића у селу Доњи Детлак, код Дервенте,када ме је упитао зашто се узбуђујем због нестајања ћирилице када је Вук нама смислио и нашу латиницу,па ће нам остати она ако пропадне ћирилица. На моје питање откуд он то зна, самоуверено ми је одговорио да је то чуо од неког професора на ТВ. Тиме ми је отворио очи,па сам овако прогледао: ћирилица нестаје зато што јој је одузет карактер српске националне вредности увођењем у српски језик и туђег латиничног писма. Ђујић је вероватно имао на уму професора Душка Певуљу,који  не само да се на ТВ определио за латиницу ако већ у двоазбучју не може опстати ћирилица,него је још и назвао Драгољуба Збиљића агентом ЦИЕ, јер своме народу чини штету залагањем за једноазбучје!

Нисам приметио неко откриће лингвиста којим се тумачи суноврат српског писма.Знам да је у Требињу на скупу тамношњег удружења „Ћирилица“ Милош Ковачевић овако поредао кривце за нестајање ћирилице : народ, политичари,лингвисти, што му је оспорио присутни Момчило Крајишник.То удружење је почело залагањем за  ћирилицу у једноазбучју, а после извршеног утицаја Ковачевића прешло је у двоазбучје.Куда он прође са својим двоазбучјем, ту ћирилица више не ниче!

Такође знам да је Пижурица говорио да рат за ћирилицу можемо добити ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“,али је одустао од тога кад није добио подршку струке.Као што је и Танасић морао да одустане од става да латиница није српско писмо.

Пижурица је писао и овако: ћирилица и латиница – да,а латиница и ћирилица  – не! А Ковачевић у својој књизи „У одбрану српске ћирилице“ на стр.10. каже:“Зато кад се год каже српски језик,он имплицира и ћирилицу као примарно српско писмо…“ Баш је ћирилица много примарна са својим једноцифреним постотком,али мора бити како је председник Матице српске проф.др Драган Станић рекао Збиљићу:“Нама је историја дала два писма, и има тако да остане.“ Пре ће бити да је нама историја дала лингвисте који не мисле и не осећају српски.

Заснована на ставу да српски језик има два писма, борба коју наши савремени лингвисти воде за ћирилицу,може се народски назвати –смућкај па проспи!

Професор Ковачевић види симболику у чињеници да је исти закон о језику донесен и у Србији и у Републици Српској на Дан српског јединства                                                                 

      Тог дана заиста је показано јединство двеју српских држава у намери да писмо суштински не буде државно питање у смислу да се макар поправи положај ћирилице, ако се већ одустало од њене поновне владавине која је прописана Уставом Србије.Годину дана после доношења закона у Републици Српској држава преко Министарства просвете „спашава“ ћирилицу тако што се органузије награђивање ученика који најлепше пишу ћирилицу, или о њој напишу најлепши рад. Уз то иде,као и у Србији, да неки лингвиста говори оно чега нема у закону: да је ћирилица стожерна вертикала идентитета српског .Таква одбрана ћирилице се негује у Србији већ три деценије,а ње је све мање. Њено државно чување било је измештено из престонице у село Баваниште у Банату,где је деловала једна честита Српкиња,али без помињања једноазбучја или двоазбучја.Њен рад је помагала држава, како би се стекао привид да је она за ћирилицу.  Када је она умрла позорница је измештена у још даљу периферију – чак у Бајину Башту.Тамношњи честити али и наивни Срби већ направише парк ћирилице, а говори се и о стварању њеног музеја.Ове године све то се уозбиљило доласком проф.др Мила Ломпара,који је у својој култној књизи „Дух самопорицања“, тешкој 1,4 кг, посветио писму укупно две реченице и тиме још пре неколико година наговестио одлазак српског националног писма у музеј. Тим двема реченицама се определио за двоазучје,с тим да је ћирилица доминантно српско писмо, остављајући Србима да одгонетну како једноцифрени постотак може да буде већи од двоцифреног,и то онога који се приближава стотини.

Музеј и парк ће сутра посећивати српска деца идући на екскурзију,а за очекивати је и да књижевници напишу причу „Била једном ћирилица у Срба“,коју ће на хрватској латиници објавити њихова омиљена латиничка издавачка кућа „Лагуна“.

Уједињују се културе двеју српских држава,при чему Република Српска чак предњачи у своме латиничењу

        Још у књизи “Издаја српске ћирилице“,која је изашла из штампе 2017., писао сам како се тамо учи у просвети из ове реченице: „Оба писма су равноправна“. (Књига  др Љубомира И Милутиновића и мр Желимира Ж.Драгића:“Настава граматике и правописа“, рецензент проф.др Радмило Маројевић). Равноправност писама јесте била прокламована 1954. Новосадским књижевним договором по налогу комунистичке партије,али у несрпској држави

и у српскохрватском језику.Али данас је језик поново српски,а и држава је српска,па макар и само по имену!

Пред осталог,и наведено учење дало је готово незамисливог плода.Док је у Републици Српској ћирилица била процветала одмах по њеном оснивању,захваљујући понајпре

српским вођама страдалницима Радовану Караџићу и Момчилу Крајишнику,данас влада потпуна равнодушност народа према њој, па су ме недавно приликом гласања у српском селу Календеровци Горњи сачекали велики плакати с naputkom za glasovanje na općim изборима.После хрватског језика и његове латинице ,следио је “бошњачки“ језик са хрватском латиницом,а тек на трећем,репном  месту били су српски језик и његова ћирилица.Дакле,ни близу оног Матовог: „ћирилица и латиница  -да,латиница и ћирилица –не“.

Срби у моме селу беспоговорно су прихватили учење о равноправности писама,и остали су верни „другу“ Титу тако што су на поштанским бројевима њихових кућа  и ћирилица и латиница.

Академик Матија Бећковић јавно је преносио сведочење владике Јефрема  како га је неко важан из колонијалне управе у БиХ уверавао  да се Срби не требају плашити сарајевске унитаризације, јер имају свој кинески зид – ћирилицу. Тај српски културни и политички самоодбрамбени зид су срушили прво лингвисти својом примарношћу ћирилице, а потом и други школовани Срби, било чињењем или ћутањем.У прилог томе можда понајбоље сведочи чињење политичара.Сви су на речима против сарајевске унитаризације,а на делу су своје национално писмо већ заменили унитарном хрватском латиницом.

Па, да ли , на основу овде свега наведеног, може бити реалан став проф.Ковачевића да је ћирилица новим законом стављена у први план државе,или је она њиме добила статус тринаесте рупе на државној свирали? Пре ће бити да је уз помоћ лингвистичког двоазбучја пуштена низ воду, чим је одвојена од српског језика.

      Ковачевић је неуморан у одбрани српског двоазбучја и на минулом Сајму књига

На минулом Сајму књига окупили се лингвисти на тему “Један час ћирилице“,о чему нас обавештава Драгољуб Збиљић изврсним текстом “За нестајање ћирилице није крив народ,кривци су само лингвисти и власт“( сајт “Између сна и јаве“).Том приликом Ковачевић је бранио српско двоазбучје од удружења за одбрану ћирилице у једноазбучју, рекавши и то да она раде на штету свога народа.То би могло бити тачно само онда ако је српском народу преча хрватска латиница од његове ћирилице,па се за њу определио на референдуму за Устав 2006.г. Али од тог референдума лингвисти беже као ђаво од крста,јер се,на њихову

жалост, на њему народ определио само за ћирилицу уз свој језик,што је супротно њиховој правописној норми о постојању два српска писма.Народ је тиме само хтео да се врати својој националној ћириличкој култури.Она је негована  кроз целу српску историју све док у комунизму  1954. српски лингвисти и књижевници нису направили отклон од ње договором са хрватским колегама да се српски језик преименује у српскохрватски,како би се у њега могла уденути хрватска латиница поред ћирилице.Хрватски лингвисти су одустали од тог немогућег и лажног језичког заједништва 1967., а педесет пет година касније Милош Ковачевић га и даље учвршћује учећи Србе да они не могу културно опстати без хрватске компоненте писма,па и по цену опстанка ћирилице само на српским гробљима.

Он и остала лингвистичка елита потцењују људе из једина два удружења која се залажу за враћање једноазбучја српском народу (ЋИРИЛИЦА Нови Сад и СРПСКА АЗБУКА Београд) у толикој мери да никада нису споменули име ни једног од њих, а камоли да су дали приказ њихових књига. Прећутали су чак двадесетак књига Драгољуба Збиљића,јер се он,иако без катедре, усудио да укаже на њихову одговорност за превођење Срба из ћириличког у латинички културни образац.Они су морали да ћуте јер је Збиљићева аргументација и опсежна и необорива.

Ковачевић је у својој књизи “У одбрану ћирилице“ „научно“ сакрио став лингвисте мр Бранислава Брборића о српском писму

Али није Ковачевић потценио само људе из народа који су све радили „о свом руву и круву“, него је потценио и почившег лингвисту Бранислава Брборића,сакривши од јавности његов заветни текст  “За суштинско једноазбучје“.  Наиме, Ковачевић је у својој књизи “У одбрану ћирилице“представио текстове више аутора на ту тему  ,а у њој није било места за  поменути текст,иако је морао за њега знати  јер је објављен у часопису Нова Зора, чији је он главни уредник.

Почивши Бранислав Брборић прихватио је став удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад о ћирилици као једином српском писму,и на крилима таквог народног хтења и побуне издејствовао је данашњи уставни пропис о језику и писму.Иако је он тада био секретар Одбора за стандардизацију српског језика, имао је храбрости да заобилажењем истог игнорише опредељење језиче струке за двоазбучје,односно да стане на страну свога народа,а што је супротно од става Ковачевића и осталих који кроје судбину ћирилице.

Када се тражи кривац за слом ћирилице, све је кристално јасно из ове изјаве проф.др Мате Пижурице, дате на првој годишњој скупштини удружења ЋИРИЛИЦА Нови Сад: „Рат за ћирилицу можемо добити само ако га прво добијемо у лингвистичком „еснафу“…“

Кад је исти тај Пижурица и јавно рекао оно што је написао у правопису – да ћирилица није угрожена,одмах је јавно реаговао и главни рецензент правописа академик Иван Клајн, али потпуно супротно – латиница је већ победила,а ћирилица је остала још само као режимско писмо.Што значи да пада и тај остатак ћирилице чим падне режим!И сами ти супротни ставови главног редактора правописа и главног његовог рецензента довољно сведочи да је судбина ћирилице у рукама неозбиљних лингвиста.

Владислав Ђоревић је упорно залагање лингвиста за ћирилицу у двоазбучју назвао шизофреним. Ја сам истовремено више пута износио  следећи став: за време тродеценијске бриге данашњих лингвистичких ауторитета за примарност ћирилице у двоазбучју у поново успостављеној држави Србији она је пала на једноцифрени постотак, па су они стручни и достојни да и даље брину за њен опстанак пропорционално мери у којој су је у том времену  сачували.

Ако би неко упитао како држава Србија може да одбрани Косово и Метохију од јаке Америке и осталих српских неријатеља када не може да одбрани ћирилицу од самих

Срба,одговор је да она и не брани њу,него правописом и законом брани даљну владавину двоазбучја, што у коначном значи – победу хрватске латинице у српским земљама.

Предлог Председнику Републике Српске и њеној Влади да се тамо ћирилица схвата као српска идеја,српска светиња  и српска национална самоодбрана

         Као што већ написах,био сам на минулом гласању у Републици Српској.Нисам имао дилему за кога да гласам,јер се увек држим истог принципа: гласам за онога против

кога су  Америка,Немачка и остали који раде на брисању наше Републике Српске.Хвала Богу па је тако размишљала и већина српског народа.

Веома ме је обрадовала вест да ће Председник Милорад Додик сабрати све снаге које су вољне да раде за добробит те наше нове српске државе.

Ниједан тамношњи политички блок,као и у Србији, није ни споменуо ћирилицу током предизборне кампање.Разумео сам да је у српском народу толико дубоко укорењена свест да је његова и латиница, па политичари нису сигурни да ли би „играњем“ на ћирилицу добили или изгубили  политичке поене.

Као што је руски филозоф Дугин недавно писао да Русија не може победити у сукобу са западном цивилизацијом без руске идеје,тако ни српске државе неће моћи да постану и опстану српске без срспке идеје. Нема јаче и у народу лакше прихватљивије српске идеје од српске ћирилице.Није у питању само могућност сабирања народа на тој идеји,него се њоме одвраћају непријатељи.Овде та идеја замењује непостојећу српску војску,а војска и иначе  постоје ради одвраћања непријатеља. Кад већ нема срспке војске која би чувала гранично камење,ми нашу земљу требамо омеђити ћирилицом.Баш по тумачењу оног представника окупационе власти владици Јефрему да се Срби не требају плашити унитаризације Сарајева, јер имају свој кинески зид-ћирилицу.

Не тражити мишљење Академије наука и уметности Републике Српске ( АНУРС)

Да је АНУРС достојан,одговоран  и озбиљан по питању писма он не би чекао да буде питан него би већ давно изашао пред Владу РС и народ са предлогом како да се државним мерама – особито у просвети и исписивању фирми,омогући поновна владавина ћириличког писма, као што је и било док са политичке сцене нису насилно  одстрањени српски страдалници Радован Караџић и Момчило Крајишник.

Док у Србији лингвисти нису смели ни да помену равноправност писама,него су се задржали само на примарности ћирилице, АНУРС годинама није приметио да се у просвети Републике Српске учи управо о равноправности ћирилице и латинице.

Зато,уместо да Влада консултује АНУРС, она треба да ангажује академика Срету Танасића који је председник Одбора за стандардизацију српског језика у Београду, јер је он  једини српски лингвиста који је после пада комунизма пре две године наступао у медијима са ставом да латиница није српско писмо.То је кључна мисао за враћање ћирилице српском народу, да она „влада“,како је тумачио генијални професор права и социологије академик Радомир Лукић.Међутим,академик Танасић није добио подршку струке па је ућутао,што је требало  разумети као црвени аларм за долазећу највећу опасност по ћирилицу.Ускоро је

она и стигла у Србију у виду Закона о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма.

Неопходне мере које Влада Српске треба да спроведе по питању писма

         Једна од првих мера коју треба да спроведе Влада Српске је повлачење из српске просвете уџбеника из којих се учи да су равноправне ћирилица и латиница,какав је,на пример,уџбеник др Љубомира И.Милутиновића и мр Желимира .Ж.Драгића :“Настава граматике и правописа“ ( рецензент  проф.др Радмило Маројевић).Повлачење овог уџбеника
треба да буде обзнањено на државној ТВ и у „Гласу Српске“ како би народу била доступна идеја- само ћирилица.

Основа за регулисање питања писма треба да буде управо Устав Републике Српске којег је наметнуо колонијални управник БиХ. У њему пише да су у Републици Српској службени језици:језик српског народа,језик бошњачког народа и језика хрватског народа, те да су службена писма ћирилица и латиница.Дакле, не пише да су та два писма

равноправна.Срби требају тумачити ове уставне прописе тако да се за српски језик подразумева ћирилица, а за друга два језика латиница.

Управо на основу Устава може да уследи друга главна државна мера у виду доношења закона којим би била прописана обавезност исписивања фирми ћирилицом на српском језику,и њено коришћење у пословању.Евентуални приговор Бошњака на овакав закон би могао бити одбијен тиме што Бошњаци и Хрвати немају право да одређују којим писмом ће Срби писати свој језик,а истим законом ће њима бити дато право на коришћење свог писма у своме језику.

Држава Република Српска треба јавно показати да је писмо државно питање, које ће бити решено законом као и у свим другим  државама на свету – једно национално писмо уз национални језик, а не по данашњем моделу-и ћирилица и латиница, јер то у коначном води замењивању српске ћирилице хрватском латиницом.

Држава је суштински српска у оној мери у којој је видљива ћирилица,јер је она била и треба да остане лице српско.

Председник Републике Српске Милорад Додик већ се јавно изјаснио за ћирилицу речима да он није никакав Босанац,него је Србин из Републике Српске који пише ћирилицом. Он треба да усмери српски народ ка српском националном писму управо на напред предложени начин.

То што данас Влада Српске учи народ да воли ћирилицу награђивањем ученика за лепо писање њоме и за најлепше радове о њој, уз ангажовање лингвиста и књижевника који говоре да је ђирилица стожерна вертикала српског идентитета, само наводи народ на мисао

да ћирилицу треба неговати до нивоа неке фолклорне вредности, као капу шајкачу,кожне шиљасте опанке и слично.

Рече ми један добронамерни познаник да је ово писање прешироко.Оно није ни намењено онима који ћирилицу не разумеју и не воле као своју националну вредност,па на њој штеде време. Велика је данас њена рана,па је за њу потребна љута трава.

О Лучину дне, лета господњег 2022.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *