ЛИЦЕМЕРНА ПОСРНУЛА ИМПЕРИЈА

• Животни идеал западних робовласника и колонијалиста је, дакле, био и остао „унапређење Британске империје и постављање целог нецивилизованог света под њену управу, и – УЈЕДИЊЕЊЕ АНГЛО–САКСОНСКЕ РАСЕ У ЈЕДНУ ИМПЕРИЈУ“.
• И они данас причају како су Руси империјалисти, а Срби хегемонисти. Има ли већег лицемерја?!

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

`Руски империјализам`

ТЕШКО да на планети постоје већи лицемери од Британаца и њихових сателита.

Краљевски институт за међународне послове у Лондону (the Royal Institute of International Affairs, основан 1920), познат и као `Чатам Хаус` (Chatham House), недавно је објавио чланак Џејмса Никсија (James Nixey), директора програма за Русију и Евроазију, у којем он пише да „чак ни украјинска победа на бојном пољу неће помоћи Западу да победи Русију“.

А то се, по његовом мишљењу, може постићи само на један једини начин – уништавањем „империјалне идеје” у руским умовима.

„Империјални свраб је толико дубоко укорењен у Русима да га треба искоренити не само из руског арсенала, већ и из намера и расположења елита и обичног народа. То ће бити тешко постићи, јер многи верују у то. То је идеја и са религиозним жаром – чак и Руска православна црква оправдава руски империјализам месијанизмом“, пише Никси.

Дакле: поданик бивше Господарице мора и нације окрутних робовласника криви неке друге за империјалне амбиције!

На Великој Британији су и Велика глад у Ирској, и први концентрациони логори у историји (у Индији и Јужној Африци), и уништавање читавог народа (опијумом у Кини), и трговина афричким робљем (овде, наравно, Британци нису били сами – тиме се бавила цела западна Европа)…

`Руска пустиња`

У знаменитом предавању одржаном 1904. године, под насловом „Географска осовина историје”, енглески географ и геополитичар Џон Хелфорд Макиндер (ен. Sir John Halford Mackinder, 1861–1947) дошао је до закључака о руском неодољивом успону ка светској супремацији.

У студији написаној 1913. године француски политички економиста Едмон Тери (Edmond Théry, 1854–1925),  директор листа „Европски економиста”, наговештавао је Русији сјајну будућност образлажући да „ако ствари наставе да иду током којим су ишле од 1900. до 1912. године, средином века Русија ће доминирати у Европи, како на политичком, тако и на финансијском и економском плану“.

Књига „Wall Street and the Bolshevik Revolution“ („Банкари Вол стрита и бољшевичка револуција“) америчког историчара Ентонија Сатона (Anthony Sutton, 1925–2002) је такође утврдила да је, супротно свим неоснованим тврдњама о руској индустријској назадности, царска Русија била на путу брзог привредног и технолошког напретка.

Бољшевичка револуција из 1917, финансирана од стране пребогатих банкарских кланова европских Ротшилда и америчких Рокфелера, зауставила је Русију у пуном успону ка статусу светске војне и економске велесиле.

Похлепа за руским природним богатствима,  као и ситуација крајње пометње услед бољшевичког преврата, били су згодан тренутак за непријатеље Русије. Енглеска војна мисија генерала Томсона је послата у Транскавказију са задатком да оснује протекторате независне од Москве, што би омогућило Британској империји несметани и неограничени приступ каспијским изворима нафте. Немачка је, после потписа Брест-Литовског уговора са узурпаторском комунистичком „владом” В. И. Лењина (рус. Влади́мир Ильи́ч Улья́нов Ле́нин, 1870–1924), лешинарски заузела Украјину и прибалтичке земље.

Британски агенти су од почетка примењивали римску тактику Divide et impera („Подели, завади па владај“). На дипломатском пољу водиле су се закулисне игре за признање „независности” новооснованих псеудодржавица на тлу Русије.

Постоји и тајни план и програм америчког председника Вудроу Вилсона (ен. Thomas Woodrow Wilson, 1856–1924), откривен у приватној архиви његовог саветника, пуковника Едуарда М. Хауса (Edward Mendel Hause, 1858–1938), у коме је писало да је „Русија велика и једнородна: њу треба свести на средњоруску висораван (…) пред нама ће бити чисти лист хартије, на којем ћемо скицирати судбину руских народа”.

Тај  „чисти лист хартије” очиледно се односи на енглеску карту објављену 1888. године, на којој је простор руске империје обележен натписом „руска пустиња”.

Права `потлачених` народа

У септембру 1918, Фондација `Ендрју Карнеги` окупила је у Њујорку велики међународни скуп `потлачених нација` на ком су учествовали посланици мањинских народа са простора бившег Руског и Аустро–Угарског царства. У име новооснованог Југословенског одбора, `потлачену` хрватску мањину `представљао` је одвјетник и покрштени Јудејац Хинко Хинковић (право име Heinrich Moses, 1854–1929).

На Версајској мировној конференцији 1920. пуковник  Едуард Мендел Хаус у име америчке и Лојд Џорџ (Lloyd George, 1863–1945) у име британске владе, потрудили су се да наговоре остале учеснике да се позову на de facto створене владе на тлу царске Русије. Наиме, тада је у стратешким лабораторијама англосаксонског империјализма такорећи преко ноћи установљено начело „права на самоопредељење `потлачених` народа”. Као `потлачене народе` министри спољних послова сила Антанте које су формално биле савезнице Русије, 10. јануара 1920. су de facto у Версају признале две самоопредељене `потлачене` државе – Грузију и Азербејџан.

Енглези су приступили Версајској мировној конференцији са скривеним  антируским, антисловенским, антисрпким и антиправославним предрасудама. Као што су Русију цепали на нове државе, народе и народности, тако су исто сматрали да ће федерација Јужних Словена ићи на руку српској хегемонији. И зато су брже–боље  поделили српски етнички простор на аутономну Војводину, Македонију и Црну Гору.

Друга антисловенска и антисрпска варијанта којом су располагали Британци је био Аустро-славизам, за који су се залагали „отац енглеске балканистике” Роберт Ситон-Вотсон (Robert William Seton-Watson, 1879–1951) и публициста Хенри Викам Стид (Henry Wickham Steed, 1871–1956). Та два `експерта` су уочи Првог светског рата предлагала унутрашњу реформу Аустро-Угарске империје којом би се омогућило образовање федералне јужнословенске јединице под хегемонијом Загреба са улогом антируске и антисрпске римокатоличке тврђаве и карике новог енглеског поретка на Балкану.

За стратеге колонизације словенског истока Југославија је, дакле, требало да послужи као експериментално подручје и геополитичка метафора много крупнијих игара са Русијом. Пошто се на Србију гледало из западне перспективе као на „Русију у малом”, разумљиви су покушаји примене на руски државни простор добро уходаних механизама подстицања мањинских, „етничких” и регионалних сепаратизама. Амерички државни секретар Џејмс Бејкер (James Baker, рођен 1930) је 24. маја 1992. у Лисабону недвосмислено изложио крајње намере његове земље према Русији: „Оно што желимо да досегнемо су независне државе не само Русије и унутар ње, не само Москве и Санкт Петерсбурга, него и Урала, Сибира и Далеког Истока”.

Животни идеал западних робовласника и колонијалиста је, дакле, био и остао „унапређење Британске империје и постављање целог нецивилизованог света под њену управу, и – УЈЕДИЊЕЊЕ АНГЛО–САКСОНСКЕ РАСЕ У ЈЕДНУ ИМПЕРИЈУ“.

И они данас причају како су Руси империјалисти, а Срби хегемонисти. Има ли већег лицемерја?!