• Када је у данима коначног сламања нацизма Жак Елил, француски филозоф, записао да је Хитлер победио (Тhe Victory of Hitler, 1945) многи су се нашли у чуду. Деценијама касније, Елил ће у својим радовима посвећеним проблему технологије, технике и духовности у свету који се све више предаје хладној логици машине, објашњавати своју почетну тезу: тоталитаризам прошлости користио се насиљем, док нови спрема златне окове.

АУТОР: Стево Лапчевић

Оно што и једне и друге чини целином, сматрао је Елил (Teхника или Улог века, 2010), јесте примена хладног рационализма и машинске логике у процесу одлучивања и конституисања заједнице и коначног одређења смисла постојања. Бити брз, бити успешан, бити, укратко – ефикасан, постало је једини образац по којем се савремени свет препознаје. А управо то је оно за чим су једнако још од Калвина жудели протестанти који су у ефикасном одговору на „секуларни призив“ доказивали своју блискост са Богом (Макс Вебер Протестантска етика и дух капитализма 2011); за тим су хрлили марксисти у свом сукобу са „утопистима“ који су сматрали да социјализам ипак није ствар хладне машине, већ етичког трагања за новим човеком; будућношћу били су опседнути и леви и десни Хегелови следбеници, они који су се попут Мајаковског дивили чињеници да су се „заостали“ руски сељаци коначно почели окупљати око радио пријемника или су пак попут Маринетија и Шпера маштали о пројекцијама градова будућности, чинећи тако човека непотребним, сувишним, „застарелим“, како је писао Гинтер Андрес (Застарелост човека, 1985).

Либерали, комунисти, нацисти, фашисти… прогресивци без обзира на боју коже, класну припадност или идеолошко предубеђење, гурнули су свет у провалију у којој се као једина мера постојања узимају ефикасност и слепа вера да је пут на којем стојимо пут у нужно добро. Или си „ефикасан“ или ниси, поручују нам носиоци нове тоталитарне идеологије на чију је појаву још половином прошлог века указивао Јирген Хабермас (Tehnika i znanost kao ideologija, 1986), а чија се суштина огледа у потреби да се нови тоталитаризам машинске логике оправда науком „у чије име“ се делује. Отуда и не чуди то што се колонизаторске мере „цивилизованих“ ни мало не разликују од неоимперијализма савремених „ефикасних“ који и данас своју мисију налазе у потреби да нас, „неисторијске“ и „заостале“ народе „другог“ и „трећег“ света учине ако не „ефикаснима“, а оно макар довољно способним да опслужујемо „мегамашину“ чији је настанак својевремено најављивао Луис Мамфорд (Teхника и цивилизација 2011).

Па ипак, писао је Елил у свом најзнаменијем раду Техника највећи проблем на том путу ефикасности, као принципу по којем функционишу савремене структуре (а који доводи до смањења варијабли у процесу одлучивања, јер је то најбржи начин да се дође до „најбољег“ решења), представља поље духовности, вредности које су како такве ослобођене сваког структуралног детерминизма и припадају пољу идеја. Управо због тога, бележи Елил, нови технички хитлеризам, који је у међувремену на себе навукао ново, либерално рухо, ангажује читав низ „људских техника“ које имају за циљ да рационализацијом тескобног стања у којем се човек налази (слиично ономе што „Матркис“ чини успаваном Неу), најпре кастрирају сферу вредности, а потом је и потпуно потчине себи.

Управо ту улогу, по Елилу, на себе преузима пропаганда (Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes 1962). И ту долазимо до проблема који са „Престолом Светог Саве“ има редакција „Нове С“ https://nova.rs/uncategorized/skandal-u-bg-skoli-bizarni-video-poziva-osnovce-da-izaberu-carstvo-nebesko/?fbclid=IwAR1cpYGPqG-GwQQ8tC1zD0mJhjqtpH0T3fI8bEM94lMzXgxxziBd53LV5Zk) . Не ради се ту о либерализму или конзервативизму, левици или десници, Истоку или Западу, већ о ефикасности и вредности, техници као „царству бесмисла“ (Жак Елил Царство бесмисла, уметност и техничко друштво, 2015) и духовности, вредности, као простору слободе (Jacquess Ellul Krščanstvo i anarhija 2011). Бивајући тоталитарна, техника, бележи Елил, не може да остане нема на присуство духовности у својој близини. Знајући да се у том простору слободе налази њен највећи изазивач, она је принуђена, сходно својој хладној логици и задатим алгоритмима, да напада (као што се анти-вирус на рачунару алармира против вируса), стављајући у први план рационалистичке концепције успешности као ултимативни принцип правде (није ни чудо то што су „ефикасни“ у свом схватању правде, одбацујући Росла, као једино мерило прихватили Хајека). Тиме „бизарни“ позив на Небеску Србију постаје неправедан јер суштински човека удаљава од „ефикасности“ оличене у петропановској „земаљској Србији“ (oвде не би било лоше размишљати баш уочи избора о томе ко је суштински опозиција Александру Вучићу), у чијој улози опслужитеља Мамфордове „мегамашине“ браниоци права Срба „да живе као сав нормалан свет“ налазе никада прекинуту „транизицију“ у никада прекинути „прогрес“ у чију сврсисходност смо принуђени да верујемо (Хабермас).

Но, Срби су „неефикасан“ народ, они су заједница вредности за чије се темељне принципе (на сву срећу) ни сами не питају, већ је за то одговоран управо главни актер „бизарног“ филма – Свети Сава. Све што су потом Срби чинили, било је на темељу избора једног принца: Растко или Сава? Отуда не треба да чуди што је сваки покушај да се наша заједница вредности реформише у заједницу „ефикасности“ уредно пропадао, остављајући иза себе попљувано и унакажено не наше поље слободе, већ оне који су, срозавајући сопствене вредности, унизили искључиво себе.

Томе смо сведоци и овај пут, а покушај пропаганде да посредством још једне „људске технике“ рационализује тескобу техничког тоталитаризма и ограничи продор у слободу, најбољи је показатељ да је Елил био у потпуности у праву када је констатовао да ће, на крају баладе, настојање технике да усиса духовност довести до њеног коначног слома.

А што се „бизарности“ тиче… од тоталитарног ума у потпуности подређеног струкутралном детерминизму, никада се није ни могло очекивати разумевање аутономије деловања која је у односу на оно што се намеће као једини образац ишчекиваног „прогреса“ нужно таква; „бизарна“, одбачена, презрена, „ненормална“. Ако као меру узмемо технички свет који грца под игом алгоритма, слобода и не може бити другачија. Елил је то одлично приметио констатујући да „Хришћани никада нису ни требали да буду нормални. Ми смо увек били свети изгредници“.

ИЗВОР: pokretzaodbranukosovaimetohije.rs

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.