ЛЕНОН – ЛЕЊИН РОКЕНРОЛА

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Неко је с много разлога Џона Ленона (John Winston Lennon, 1940 – 08.12.1980) назвао „Лењином друге половине 20. века“. Ленон је, неспорно, био најутицајнији члан ливерпулских „Буба“ („The Beatles“), најпознатијег и најславнијег рокенрол састава у историји популарне културе.

Први састав ливерпулских `Буба` је оформљен 1960. Од 1963. до разлаза 1970. састав `Битлс` су чинили: Џон Ленон (John Winston Lennon, 1940–80), композитор, певач и ритам–гитариста; Пол МакКартни (Sir James Paul McCartney, рођен 1942), композитор, певач и бас–гитариста; Џорџ Харисон (George Harrison, 1943–2001), композитор, певач и соло–гитариста; и Ринго Стар (Sir Richard Starkey, рођен 1940), певач и бубњар.

`Битлси` су постали сензација у Великој Британији већ крајем 1963. Овај феномен је британска штампа назвала „Битлманија“. Она се манифестовала масама избезумљених девојака и младих жена које су вриштале и падале у несвест на појаву групе. „Битлманија“ је почетком 1964. муњевито освојила Сједињене Америчке Државе, и популарност `Битлса` се проширила на већи део света. У следећих пет година, њихова музика је напредовала од очигледне једноставности првих хитова, као што су „She Loves You“ и „I Want to Hold Your Hand“, до уметнички амбициознијих песама објављених на албумима „Revolver” (1966), „Sargent Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ (1967) и „Abbey Road” (1969).

С обзиром да Ливерпулска четворка није имала никаквог музичког образовања, појавила се оправдана сумња да су Ленон и `Бубе` стварни аутори њихових песама. Ево шта је о Битлсима  приметио Џозеф Кроу (Joseph Crow), професор музике на Универзитету Сијетл, САД: „Вероватноћа да су `Битлси` написали и снимили песме које им се приписују, исто тако је мала као и могућност да неко ко није учио физику конструише нуклеарну бомбу. Техничка блиставост музике `Битлса` просто сугерише идеју да су њихове песме створили стручњаци за условне рефлексе. Висок квалитет њихових плоча готово научним методом припрема им психологију публике погодну за прихватање порука. Не знам знају ли `Битлси` шта раде, или се њима неко служи. То и није важно. Важан је резултат. Они који су присуствовали  рок–концертима знају да се атмосфера на њима може упоредити са хипнотизерским сеансама. То такође значи да се порука текста рокенрол песме дубоко утискује у подсвест слушаоца. Они чак могу да буду несвесни тога. Ипак, оно што чују слаже се у трезоре памћења и биће активирано одговарајућим стимулансима кад за то дође време“. (Владимир Димитријевић: „Од Елвиса до Антимадоне – Хришћанство и музичка револуција“, 1997, стр. 76)

Прави композитор генијалних песама „Битлса“ ипак је откривен. Био је то немачки философ, музиколог, композитор и прогнаник из Хитлерове Немачке Теодор Адорно (Theodor Adorno, право име Theodor Ludwig Wiesengrund, 1903–69). У Лондону се спријатељио са члановима краљевске породице. Они су Адорну омогућили да у једној лондонској музичкој школи на миру  пише „музику“ модернизујући екстатичке звуке Дионисовог и Бааловог паганског култа. Затим је преко ливерпулских „буба“ нескривено препоручивао младој и најмлађој милионској публици употребу свих могућих наркотика, а нарочито LSD-а (скраћеница за „League for Spiritual Discovery“, што значи  „Удружење за духовна истраживања“). Њему као скривеном аутору ових изузетно популарних песама треба одати признање, јер је циљној групи – младој публици широм света, кроз песме послао шифроване поруке, док су њихови наивни родитељи ове поруке схватали дословно. Погледајмо шта стварно значе наслови неких од најпознатијих песама „Битлса“:

1. „Lucy in the Sky of Diamonds“(„Луси на дијамантском небу“) – акроним наслова означава дрогу LSD, а њени уживаоци у халуцинацијама виде „небо с дијамантима“; Луси није женско име, иако тако звучи, него Луцифер – антибог лично;
2. „Yellow Submarine“ („Жута подморница“) – за оне који разумеју сленг наркомана, ова „жута подморница“ је жута капсула с дрогом, после које се „тоне“ и која смирује уживаоца;
3. „Hey, Jude!“ – ово је израз који се употребљава за метадрин, док у самој песми реч „heart“ не значи „срце“, него шприц за убризгавање дроге;
4. „Strawberry Fields“ („Поља јагода“) – међу јагодама у пољу се најбоље могу замаскирати биљке које дају природни опијум;
5. „Norwegian Wood” (“Норвешка шума“) – у Великој Британији, шифровани назив за марихуану.

(Ралф Еперсон, Невидљива рука, Београд, 2000, стр. 226-7)

Омладина широм Америке и света није ни наслутила да је читав овај „нови тип“ облачења, изражавања и понашања, који је био тако „cool“ и другачији од стила старијих нараштаја, створио заправо труст мозгова старије генерације института „Тејвисток“ и центра „Стенфорд“. Америчка омладина би истински била посрамљена да је сазнала како је њихов шифровани наркомански језик, необичан изглед, навике и све   „cool“  форе и фазоне смислила и преко медија лансирала група старијих научника.

Улога медија у промовисању дроге била је огромна. Када су средином 60-тих престали да пишу о уличним бандама, ове су брзо „сагореле“ и нестале као друштвена појава. Сада је уследило „ново доба“ дроге, слободног секса и рок „музике“. Медији су за кратко време и више него успешно лансирали Тејвистоков програм свакодневне и масовне употребе дроге, а родитељи нису схватили да је реч о строго контролисаном покрету, смишљеном да наметне трајне промене у америчком друштвеном и политичком животу, које ће тако доспети под контролу светских моћника из сенке. Данас је свима јасно да су `Битлси` доведени у САД у склопу амбициозног друштвеног огледа где су циљне популацијске групе подвргнуте испирању мозга, а да тога нису биле свесне. Пројекат `Битлс` је био интегрални део завере „Водолија“, живог организма који је настао из програма „Промена представа о човеку“ (Willis Harmon, „The Changing Images of Man“, No. 4/ 4/ 74, prepared by SRI Center for the study of Social Policy)

Да не буде недоречености и нагађања, поменимо да су „Битлси“ на омоту свог осмог албума–прекретнице „Клуб усамљених срца наредника Пејпера“ („Sergent Peper Lonely Heart Club Band”) из 1967. године, објавили портрете многих личности за које су Џон, Џорџ, Пол и Ринго тврдили да су пресудно утицале на њихов поглед на свет и уметност. На истакнутом месту су портрети Карла Маркса, „оца комунизма“  (1818–83) и Алистера Кроулија (1875–1947), највећег сатанисте 20. века,  познатог по надимку „Велика звер 666“.

Један од главних циљева које су поставили глобални управитељи била је популаризација лаких и тешких наркотика широм света. Током 60-тих и 70-тих година 20. века најпопуларнији наркотик међу рокерима и њиховим обожаваоцима била је поменута синтетичка дрога LSD-25 (скраћеница од „League for Spiritual Discovery“ – „Удружење за духовна истраживања“).

Иначе, LSD-25 је снажан халуциногени наркотик, који је почетком 50-тих у својој швајцарској лабораторији открио др Алберт Хофман (Albert Hofmann, 1906–2008). Он тада није ни слутио да ће његово откриће бити једно од основних помагала масовне хипи и рокерске „психоделичне револуције“.

Др Хофман је заправо истраживао употребу халуциногених дрога ради манипулације људима у оквиру пројекта  `MК-ULTRA` (Mind Control Ultra – Контрола подсвести) који је у априлу 1953. године одобрио Ален Далс, тадашњи директор CIA–е. Агенција је 1972. године уништила добар део документације везане за овај опасни пројекат, али је и оно што је сачувано довољно да се „научни“ пројекат MК-ULTRA прогласи једном од најужаснијих злочиначких делатности озлоглашене Централне обавештајне агенције (CIA).

Агенција је веровала да синтетичка дрога, као што је LSD, може бити савршено оружје и средство за манипулацију људском свешћу. Злочиначки пројекат MК-ULTRA Агенција је званично окончала 1963. године, али је њено „чедо“, LSD, као куга у средњем веку, незаустављиво кренула да осваја свет. Један тајни меморандум из 1955. године најбоље приказује обим и величину напора које су стручњаци и научници CIA уложили у истраживања супстанци које мењају људску свест.

Реч је о наркотицима какав је LSD, који би:

1. створили стање нелогичног размишљања и импулсивности до тачке када би субјект био потпуно дискредитован у јавности;
2. повећали ефикасност перцепције и осећаја;
3. створили стање отпорности на алкохол;
4. произвели знаке и симптоме препознатљивих болести у реверзибилном смислу, тако да се могу користити за симулирање тих болести;
5. створили чисту еуфорију без каснијег напада малодушности;
6. изменили структуру личности тако да се максимално повећа зависност субјекта од друге особе;
7. створили такву менталну конфузију да би појединац под тим утицајем био потпуно онемогућен да лаже током испитивања;
8. смањили, до најнижег могућег нивоа, амбиције и опште радне способности човека;
9. изазвати слабост и дисторзију вида и слуха, способности, по могућности без трајних последица.

У поменутој песми „Lucy in the Sky of Diamonds”, реч је о халуцинацијама изазваним употребом LSD, где наркомана чека сусрет са самим Луцифером.

На листи метода и супстанци које мењају свест су, поред дрога, и омамљујуће пилуле које се могу кришом убацити у пиће, храну и цигарете, а стварају потпуну амнезију.

Психолошка истраживања В. Линерта (W. Linert) из 1966. године показују да LSD изазива смањење умних способности, растројство, схизофрене реакције, акутна параноидна стања, депресију, кризе, органска оштећења мозга, наказно рођену децу… Резултати истраживања су објављени у угледном „Часопису за психологију“, али се на њих нико није осврнуо.

Но, вратимо се причи о Ленону и `Бубама`. Феномен „Битлса“ је све само не спонтана побуна омладине против старог друштвеног система, како су креатори овог пројекта названог „завера Водолије“, желели и успели да читаву ствар представе најширој јавности. Заједно са `Бубама`, у Америку је уведен и шифровани језик, свакодневни жаргон новостворене „битничке“ и „хипи“ омладине: „rock“ и са њим повезани изрази као што су „teenager“, „cool“,  „pop–music“, били су шифре којима се означавало прихватање дроге. Стручњаци института „Тејвисток“ („The Tavistock Institute of Human Relations“, основан 1947) су, дакле, смислили да тинејџери „открију“ `Битлсе` (teenagers „discover“ `Beatles`).

`Замисли да нема неба и религија`

Иако су свакодневном, агресивном пропагандом максимално помогнути и рекламирани, „Битлси“ нису најбоље поднели терет славе, па су се после десет година (1970) разишли.

Недуго после разлаза `Битлса` Џон Ленон се са другом женом, Јапанком Јоко Оно, преселио у САД, где је наставио солистичку каријеру. У новој отаџбини је следеће, 1971. године снимио и објавио свој најпознатији солистички албум „Imagine“ („Замисли“). Ленонов лењинистичко–нихилистички светоназор, који је сасвим по укусу глобалистичких ментора, најбоље ће илустровати његова чувена песма „Imagine“ по којој је цео албум добио име:

https://www.youtube.com/watch?v=907-MBGOk9A

01 Imagine there`s no heaven/ It’s easy if you try/ No hell below us/

Above us, only sky/ Imagine all the people/ Living for today;

02 Imagine there’s no countries/ It isn’t hard to do/ Nothing to kill or die for/

And no religion too / Imagine all the people / Living life in peace; Lyrics &

[Chorus] You may say I’m a dreamer/ But I`m not the only one/

I hope someday you’ll join us/ And the world will be as one;

03 Imagine no possessions/ I wonder if you can/ No need for greed or hunger/
A brotherhood of man/ Imagine all the people/ Sharing all the world;

[Chorus] You may say I’m a dreamer…

(01 Замисли да нема небеса/ Лако је ако покушаш./

Ни пакла испод нас, а изнад само небо./ Замисли да сви људи живе само за данас./

02 Замисли да нема држава./ Није тешко да то учиниш./

Нема ничег зашта би убијао или умирао./ И замисли да нема религија, такође./

Замисли да сви људи проводе живот у миру./

(Припев) Можда ћеш рећи да сам сањар/ Али нисам једини/

Надам се да ћеш нам се једног дана придружити/ А онда ће свет бити јединствен;

03 Замисли да нема власништва./ Питам се да ли можеш?/

Нема разлога за похлепу или глад“.)

Не треба никада губити из вида да су се на овој и сличним песмама и порукама васпитавали милиони младића и девојака широм света. Многи су ове идеје несвесно и свесрдно прихватили и тако постали зомбирани следбеници глобалистичког нихилизма.

Славни и обожавани Џон Ленон је у Њујорку у новембру 1980. године са својом другом женом, Јапанком Јоко Оно, објавио свој седми и последњи студијски албум „Double Fantasy“ („Двоструко маштање“, или можда „Маштарија удвоје“).

Један Ленонов обожавалац је 8. децембра 1980. сачекао Џона испред његове куће и замолио га да му потпише овај албум. Обожавалац (данас би се рекло `фан` од именице `фанатик`) се звао Марк Дејвид Чепмен (Mark David Chapman) и имао је 25 година. Он је, наравно, добио Ленонов потпис на омоту плоче, али ту нешто није било по вољи овог човека. Чепмен је тог дана око 10 увече сачекао Ленона који се са супругом Јоко Оно враћао кући. Тада је, наводно, сасвим неочекивано Чепмен извукао пиштољ и испалио четири метка Ленону у леђа. Упркос оперативној хоспитализацији музичара у најближој градској болници у Њујорку, лекари га нису могли спасити. На питање полицајаца зашто је убио славног музичара, убица је објаснио да му је његов рокерски идол Џон Ленон „упропастио живот“.

Како је мотив наводног убице Марка Чепмена крајње сумњив, претпоставке и расправе ко заправо стоји иза убиства `Лењина рокенрола`, не престају до данас.

Фентон Брезлер (Fenton Bresler), истраживач и новинар, у својој књизи из 1990, „Who Killed John Lennon?“ („Ко је убио Џона Ленона?“) сматра да је „Central Intelligence Agency“ („Централна обавештајна агенција“, скраћено CIA) методом „испирања мозга“ од безазленог 25-тогодишњег младића Марка Чепмена, који до тада није имао криминални досије, створила убицу.

У својој књизи из 2004. године, „Rethinking John Lennon’s Assassination – the FBI’s War on Rock Stars“ („Преиспитивање убиства Џона Ленона – Рат FBI против рок–звезда“,) Салвадор Аструча (Salvador Astrucia) износи доказе да су форензички налази непобитно показали да Чепмен није убица, а да су убиство организовали агенти моћног Федералног истражног бироа (Federal Bureau of Investigation, скраћено FBI).

Питер Шеридан (Peter Sheridan) у тексту „John Lennon’s last moments“ („Последњи тренуци Џона Ленона“, Daily Express, 6. децембар 2010) анализира убиство Ленона и тврди да је убица највероватније портир Ленонове зграде, Кубанац Хосе Пердомо (Jose Perdomo), повезан са агентима ЦИА-е.

Јан Карол (Ian Carroll), драмски писац из Ливерпула, 2013. године је написао и поставио драму „One Bad Thing“ („Једна лоша ствар“). Карол такође сматра да је Чепмен изманипулисан од стране злогласне CIA-е, која је желела и на овај начин успела да Ленона због његовог левичарског и антиратног ангажовања уклони са светске политичке сцене.

Итд. итд…

Тако је на чудан и неочекиван начин окончан живот славног 40–тогодишњег `Лењина рокенрола`. Ленонови обожаваоци широм света славе свог идола као свеца и мученика, мада се он сам, верујем, с таквом врстом `поклонства` никад не би сложио.