- „(…) Али, зар због тих фалсификованих граница наша влада треба да почне рат, као у Југославији? Не дај Боже, уопште не одобравам југословенску варијанту. Али њихова несрећа има исте узроке; титовска банда је поставила лажне границе, иселила Србе из Косова поља, историјске српске постојбине, и тамо населила Албанце.
- И чим је Југославија почела да се распада, руководиоци западних држава су из користољубиве рачунице за 24 сата признали нове државе, не обазирући се уопште на то да су постојеће етничке границе неодрживе.
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Александар Солжењицин (рус. Александр Исаевич Солженицын, Кисловодск, 1918 – Москва, 2008) је био руски писац, драматург и историчар. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1970. године. Био је члан Српске академије наука и уметности (од 1994. године) и Руске академије наука (од 1997. године).
Солжењицин је најпре студирао на Физичко-математичком факултету у Ростову на Дону, а затим ванредно и у Институту за историју, философију и књижевност у Москви. После напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез 1941. добровољно се пријавио у војску, где је напредовао од обичног војника до заповедника артиљеријске бригаде.
Солжењицинову литературу је трајно обележило страдалништво у сибирским логорима у које је као официр Црвене армије одведен право с фронта у Немачкој 1945. године. Разлог су била писма у којима је индиректно критиковао Стаљина. Сибирски логори су Солжењицину уништили десет година најлепшег животног доба (од 1945. до 1955).
Познатим га је учинила приповетка „Један дан Ивана Денисовича“ (1962) која у стилу руских класика 19. века (Лав Толстој, Фјодор Достојевски), описује један „обичан“ дан једног „обичног“ Руса у сибирском логору.
Александар Солжењицин
Врхунац Солжењициновог стваралаштва првога раздобља су романи „Одељење за рак“ (1968), и „Први круг“ (1968), који су кружили у преписима, а објављени су први пут у иностранству. „Одељење за рак“ је полуаутобиографски (бивши затвореник, искуство у одељењу за туморе у ташкентској болници), роман који уз средишњи лик Костогутова даје низ портрета совјетских бирократа, лекара и медицинског особља и разних пацијената.
„Први круг“ (1968) асоцира на први, „привилеговани“ круг Дантеовог пакла. За самог Солжењицина „Први круг пакла“ је ауторово искуство првих година затвора, када је радио у Шарашки, научно-техничкој установи за логораше научнике. Главни лик „Првог круга“, Гљеб Нержин, је заправо сам аутор.
Након романескних остварења, уследила је документарна, али и дубоко лична оптужба совјетског система концентрационих логора. „Архипелаг Гулаг“, (1973–75), велико тротомно дело темељено на преплитању личних искустава и мноштва писама, белешки и осталих докумената које је писац добијао од бивших сапатника, а која су скупљена и обрађена у околностима крајње конспиративности. Реч је о озбиљној оптужби совјетског Молоха, одговорног за пропаст и смрт десетине милиона недужних душа свих узраста.
Александар Солжењицин је добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године.
Брежњевљев СССР није могао поднети ни идеју да се о забрањеним темама пише, па је Солжењицин почетком 1970-тих ухапшен и протеран из Совјетског Савеза, а држављанство му је одузето.
Најпре је живео у Швајцарској, затим у САД (Вермонт). У изгнанству је настало најзрелије Солжењициново дело документарне прозе – „Црвени точак“ у три књиге. Солжењицин наставља најбољу традицију руске прозе: композиционо му је узор Толстојева величанствена епопеја „Рат и мир“, док књижевним стилом следи полифоничност Фјодора Достојевског.
У Русију се враћа почетком 1990–тих. Дочекан је и доживљен готово као пророк и идеолог руске националне идеје. Тада су настала најзрелија Солжењицинова политичко–публицистичка дела: „Како да преуредимо Русију“ (1991), „Руско питање крајем XX века“ (1994), „Два века заједно“ (2003). За све ове чланке није више била потребна конспирација и скривање. Објављени су легално. Штавише, у децембру 1998. председник Јељцин је Александра Солжењицина одликовао Орденом св. апостола Андреја Првозваног за животно дело, али је лауреат (из неког разлога) одбио да прими награду.
Ево шта је на тему фалсификованих граница и погрешне политике Солжењицин рекао 24. августа 1993. на париском ТВ каналу „Културна превирања“, а пренео часопис „Српско наслеђе“ (бр. 18, јун 1999, стр. 19):
„(…) Али, зар због тих фалсификованих граница наша влада треба да почне рат, као у Југославији? Не дај Боже, уопште не одобравам југословенску варијанту. Али њихова несрећа има исте узроке; титовска банда је поставила лажне границе, иселила Србе из Косова поља, историјске српске постојбине, и тамо населила Албанце. И чим је Југославија почела да се распада, руководиоци западних држава су из користољубиве рачунице за 24 сата признали нове државе, не обазирући се уопште на то да су постојеће етничке границе неодрживе.
Одлазећи из Америке рекао сам им (западним политичарима) да нису криви ни Срби, ни муслимани, ни Хрвати. Крива је, прво, Титова банда, а одмах затим криви су западни лидери, који с Титом деле одговорност.
Чиста је бесмислица да се Хелсиншки споразум о неповредивости граница односи и на унутрашње, административне границе. Ништа слично! Тај споразум се односи искључиво на спољне границе.
Свугде у свету влада збрка двају појмова – националности и државности. Просвећена Европа 18. века је веровала да ће доћи време када нација неће бити, да ће оне изумрети.
Сви су се надали – биће човечанство једно и јединствено. А, ето, дошао је 20. век и све се догађа обрнуто – нације дижу главу и јачају. И ако, хвала Богу, зато што се нације боје човечанства. Добро је што нације постоје, и дај Боже, да све живе, и оне најмање у Сибиру, које имају једва сто људи, нека и оне поживе. Колико је нација било и у старој Русији. Ниједна нација није била уништена у тој Русији, ниједна није силом била преобраћена у другу веру. А у Совјетском Савезу су многе нације тешко страдале. (…)“