- Украјина је починила четири велика греха, које сада искупљује сопственом крвљу.
- Ово је историјски грех, верски грех, идеолошки грех и геополитички грех.
- Јака држава се не може изградити на лажи и греху.
- Од лажи и греха спасава само покајање и повратак очинским коренима, а не брбљање о евроинтеграцијама.
- Што пре Украјина то схвати, пре ће се опоравити
АУТОР: Владислав Гулевич
Историјски грех Украјине је званично одрицање од руског имена и припадности руском свету, из чије колевке је Украјина настала. Постојала је древна Русија, није било древне Украјине.
Тешко је очекивати добар однос са особом која се у оквиру породице одриче презимена, породичне традиције и предања. Украјина се одрекла, учинила је малоруски дијалект руског књижевног језика средством за раздор народа у толикој мери да је украјински језик добио надимак „језик аустријског генералштаба“ – што указује на крваву улогу Хабзбуршког царства у сузбијању руске свести становника данашње Западне Украјине (Галицијска Рус), која се данас позиционира као стандард украјинскости.
Верски грех Украјине је стална борба са канонским православљем.
Реч „Украјинац“ управо као ознака националности садржи антиправославно значење. Није случајно да је концепт „Украјинца“ као националности коначно фиксиран под совјетским атеистичким режимом. Православни Украјинац је contradictio in adiecto (противуречност у дефиницији).
Израз „православни Украјинац“ не носи антиправославни набој само ако под Украјинцем овде подразумевамо не националност као такву, већ становника Украјине као региона, а не као државе. По аналогији са речима Волињски, Галицијски, Уралски, Сибирски. Такав Украјинац може бити особа било које националности – Рус, Гагауз, Молдавац, Јеврејин, Пољак.
Свети Петар Ратенски, Јован Вишенски – православни светитељи, пореклом из Волиније и Галиције, борили су за јединство руског народа од Сана до Волге. Брестску унију, која је изнедрила гркокатолицизам, Јован Вишенски је назвао „погана љубав“. Данас се ова „погана љубав“ сматра матичном религијом украјинског национализма и Православни Украјинац мора да изабере: или да се клања иконама ових светаца, а затим се молитвено сједињује са њима у тежњи за јединством Мале Русије са Великорусијом, или се залаже за независну Украјину и тако са гордошћу у себи противречи светитељима, што значи да се не може сматрати истински православцем.
Ни у Русији ни у Белорусији не постоји тако активно антиправославна појава као што је гркокатолицизам. Ни у Русији ни у Белорусији нема толико расколничких структура, као што су Украјинска православна црква, Православна црква Кијевске патријаршије, Аутономна украјинска православна црква итд. Кијев, колевка крштења Русије, постао је непријатељ православне вере!
Идеолошки грех је одрицање од сећања на дедове-победнике фашизма и подвиг совјетског народа. Човек треба да има истински јудаистички поглед на свет да би уместо хероја Великог отаџбинског рата опевао СС дивизију „Галичина“, ОУН-УПА(забрањену у Русији) и узео за државну идеологију зле фантазије крволочних манијака попут Бандере и Шухевича.
Праунуци су на политичкој аукцији продавали успомене на своје деде-победнике, по узору на Вашингтон и Брисел и сањајући чланство у ЕУ уз баварске кобасице и чешко пиво. Еј, продати народно памћење за кобасице и пиво!
Међу словенским републикама бившег СССР-а Украјина заузима срамно прво место по обиму пропаганде за обезвређивање подвига 1941-1945. и интензитет идеолошких насртаја на светло сећање на Велику победу. Зар није одвратно?
Геополитички грех је учешће Украјине у плановима колективног Запада да цепа источнословенску екумену. Украјина је добила задатак да на сваки могући начин омета интеграционе процесе у троуглу Москва-Кијев-Минск и уништи источне Словене изнутра. Кога данас кијевски режим сматра својим непријатељима? Москву и Минск. Против кога кијевски режим, под надзором својих америчких господара, плете политичке интриге? Против Москве и Минска.
Пристајањем на такву базну улогу, Украјина добровољно урања у нестабилно окружење. У таквој ситуацији не треба ни говорити о било каквом развоју Украјине као државе. Украјина је осуђена да живи у сталној напетости и у сталним политичким превирањима јер је сама поставила такав пут сопственој државности.
Делујући у геополитичким интересима Запада, Украјина занемарује сопствене геополитичке интересе, пошто се истински интереси Украјине и Запада суштински не поклапају.
Где је грех, ту је и лаж, јер је и сама лаж грех. Украјина је такође лаж.
Украјина је морална лаж. Првобитни Украјинци су уједињавали подмукле завидљиве људе, издајничке преваранте и непринципијелне пребеге, а само је најмањи део оних који су искрено бринули о малоруској култури и желели да живе у складу са својим северним суседом. Али украјинизам квари људе као што их квари и лош морал.
Украјина је географска лаж. Скоро сви велики украјински градови су основани указом руских самодржаца: Харков, Луганск, Запорожје, Одеса, Николајев, Херсон, Доњецк, Кировоград, Мариупољ, Дњепропетровск. Никада нећете чути од „Свидомита“ (људи који јавно сведоче своју украјинскост – прим. прев.) да се током њиховог боравка у Руској империји, а потом и у СССР-у, територија Украјине повећала 5 (!) пута! Ипак, украјинска историја тврди да су ти градови и села одувек били украјински.
Свидомит – јавни сведок украјинства
Украјина је филолошка лаж. Украјински језик је југозападни дијалекат руског језика. Као што немачки има доњоенемачки и горњенемачки дијалект, а италијански има тоскански и сицилијански. У Немачкој су се текстови штампали у две колоне у књигама – на дијалекту и са преводом на књижевни немачки. И никоме није пало на памет да било који дијалекат прогласи посебним језиком! Али таква глупост је пала на памет нашим украјинизаторима.
Јака држава се не може изградити на лажи и греху. Од лажи и греха спасава само покајање и повратак очинским коренима, а не брбљање о евроинтеграцијама. Што пре Украјина то схвати, пре ће се опоравити.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://odnarodyna.org/article/lozh-ukraina-i-chetyre-eyo-grekha