- Секретар Савета националне безбедности и одбране (СНБО) Алексеј Данилов подржао је превод украјинског језика на латиницу
- У том погледу, постепени прелазак на енглески и латиницу је веома ефикасан: робови морају знати језик својих господара, а такође морају заборавити и своју слободну прошлост. А за ово поробљивачима није жао новца.
- Упркос наизглед смешном искривљавању језика, историјске науке и културе, ови процеси су организовани врло компетентно и ефикасно
АУТОР: Игор Друз
И тако је секретар СНБО А. Данилов (на слици), који је раније говорио о „потреби“ да енглески језик постане државни језик у Украјини, дао још скандалознију изјаву: подржао је превод украјинског на латиницу: „Мислим да ће ово бити једна од основних ствари – морамо се ослободити ћирилице и прећи на латиницу “.
Наравно, ово још није службени предлог, нити је то у надлежности Савета безбедности. Међутим, идеју је јавно изнела, заправо, друга особа после председника, па изгледа као постављање темеља за стварну имплементацију овог пројекта. Осим тога, ову идеју је раније изложио тадашњи министар спољних послова Павел Климкин (иначе, родом из Курска и дипломант на Московском универзитету), па ово треба озбиљно схватити. Такође је индикативно да такве идеје уопште нису покренули „стварни укр(ајинац)“ , већ либерали који говоре руски: практично нема људи малоруског порекла и бандеровских уверења у украјинској елити. А сви „аргументи“ присталица таквог пројекта своде се на једно: „Бежите од Москве!“ Неверованто је, али чак и у заиста бандеровском окружењу, скоро нико не дели идеју о преласку на латиницу.
Ћирилица – мета бољшевика
У исто време, сам Данилов, који је до сада написао неколико речи на латиници на свом Фејсбуку, направио је при том три грешке, јасно показујући хаос у који жели да убаци Украјину својом лудом реформом.
Да, на први поглед овај предлог је апсолутно дивљи: такав прелаз би Украјину дословно одсекао од њене прошлости, и то не само од светих Ћирила и Методија, невољених од садашњих власти, већ чак и од украјинских писаца Шевченка, Франка и Леси Украјинке, коју пркосно величају … Такође, ова реформа изазвала би огромне неугодности за становништво и коштала би огроман новац. Међутим, револуционари такође желе да избришу историјско памћење, и никада се нису стидели средстава ради представљања својих идеја широким масама. Својевремено је Лењин волео отворено да говори о чињеници да се на идеологији не може штедети. Дакле, украјински „преобразитељи света“ неће уштедети новац. Посланик Врховне раде Олег Волошин, који припада блоку Опозициона платформа за живот (ОПЗЖ), који је релативно лојалан Руској Федерацији, с правом је приметио да Данилов, родом из Луганска, покушава да копира стил и методе бољшевика.
„Изненађење је што бивши комсомолац, родом из Луганска, предлаже да се украјински језик преведе на латиницу, показују само они који не познају историју. Данилов већ годину дана покушава да копира стил и методе бољшевика, али у пародијском облику.
У новембру 1929. Главна управа научно-уметничких и музејних институција (Главнаука Народног комесаријата за образовање РСФСР) формирала је комисију за развијање питања латинизације руског писма на челу са професором Н.Ф. Јаковљевим и уз учешће лингвиста, библиотекара, штампарских инжењера.
Комисија је свој рад завршила у јануару 1930. године. Завршни документ предложио је три верзије руске латинице, које су се мало разликовале једна од друге.
Овај план активно је подржао народни комесар просвете Луначарски, који се позвао на чињеницу да се и Лењин залагао за латиницу, што је очигледно било тачно, с обзиром на државну подршку овом послу.
Исте пројекте израдило је бољшевичко руководство Украјинске ССР. На његов предлог, група филолога предложила је превођење писма републике на латинично. Овај пројекат је објављен 1923. године у 6-7 бројева часописа „Црвени пут“ („Червоный шлях „). Дакле, Алексеј Данилов, који се демонстративно заклео на мржњу према комунизму, заправо је пуноправни наследник вођа Украјинске ССР.
Ћирилица асоцира на православље
Бољшевици су, између осталог, у овом пројекту видели важан корак у борби против хришћанства којег су мрзели. Филолог Николај Теофанович Јаковљев, који је био активан учесник бољшевичког преврата у Москви и аутор овог пројекта, написао је: „Територија коју је руски језик заузео у оквиру Уније остаје реликт русификационих активности царских мисионара – распростилаца православља (…). Дакле, у фази изградње социјализма, руско писмо које постоји у СССР -у је безусловни анахронизам, нека врста графичке баријере која одваја најбројнију групу народа Уније и од револуционарног Истока и од радних маса и од пролетаријата запад.“
У СССР -у су сви језици муслиманских и будистичких народа и они који раније нису имали свој писани језик преведени на латиницу. Чак је јакутски и језик Коми, који су раније користили ћирилично писмо, преведени на латиницу. Истовремено, превођење руског и украјинског на латинично писмо је одложено, јер је то захтевало много значајније напоре због њихове много веће распрострањености. Међутим, сви ти лингвистички експерименти створили су такву забуну у земљи да су бољшевици на крају били приморани да их откажу, преводећи све ове језике назад на ћирилицу.
Ипак, политика дерусификације и коренизације у националним републикама СССР-а, које су, штавише, добиле право на правно отцепљење, никада није потпуно престала. До распада СССР-а, чак и у градовима на југоистоку републике који су говорили готово потпуно руским језиком, натписи и називи улица били су најчешће на украјинском, део званичних докумената КГБ-а Украјинске ССР такође је вођен на овом језику, да не говорим о пољу новинарства и културе. Чак и након слома активне фазе украјинизације почетком 1930 -их, она се наставила у огромним размерама.
Украјинизација Руса у Украјини
Током читавог совјетског доба, украјински језик и књижевност изучавали су се у школама Украјинске ССР као обавезни предмети, чак и ако је школа била руска.
Леонид Кучма је у свом програмском делу „Украјина није Русија“ написао: „Са било каквим ставом према ономе што се догодило 1920 -их година, мора се признати да, да није било украјинизације школе која је спроведена у то време, наша садашња независност можда не би ни постојала.“
Снаге које су створиле независну Украјину, према бившем председнику земље, „у великој мери су настале украјинизацијом 1920 -их, коју је извела тоталитарна рука“.
И што је најважније, тада је искован сепаратистички државни апарат Украјинске ССР и оцртане границе будуће државе. Ево шта је Владимир Виниченко, један од оснивача Украјинске Народне Републике (УНР), иначе Петљурин сарадник, записао у свој дневник:
„… у Украјинској ССР постоји украјинска државност. Она живи, акумулира снаге које латентно садрже идеју независности и експлодираће у повољном тренутку како би је оствариле.“ Виниченку је ово било толико драго да се чак сложио са бољшевичким предлогом за повратак у СССР, иако се на крају није с њима договорио око услова повратка: мислио је да влада Украјинском ССР, а дат му је доста скромнији положај.
Сада у Украјини видимо логичан наставак совјетске националне политике, коју спроводе кланови формирани још у Украјинској ССР.
Они морају испунити стратешки задатак довршетка изградње украјинске политичке нације, фактички Антирусије. Исте вештачке нације су формиране за распарчавање Европе и поделу старих нација: на пример, Црногорци се користе против Срба, Каталонци се користе против Шпанаца, Велшани и Шкоти се користе против Британаца. Стејт Департмент и Сорош активно су укључени у све горе наведене пројекте. Државе у настајању, такорећи, служе као прелазна фаза за њихов улазак у глобалног „затвора за људе“. Дакле, случај Украјине није ништа ново.
„Независна“ Украјина првобитно је била замишљена као привремени државни ентитет, који је требао да послужи као оруђе за борбу против Русије, а затим да се коначно споји са западним светом као донаторска територија.
У том погледу, постепени прелазак на енглески и латиницу је веома ефикасан: робови морају знати језик својих господара, а такође морају заборавити и своју слободну прошлост. А за ово поробљивачима није жао новца. Упркос наизглед смешном искривљавању језика, историјске науке и културе, ови процеси су организовани врло компетентно и ефикасно.
Конкретно, усвојен је нови правопис према којем су руска презимена искривљена на украјински начин. Такође, активно се уводи и феминитив као што су „министрице“, „посланице“ или „чланице“. Ово је типичан стил влада САД -а и ЕУ, које намећу радикални феминизам широм света како би уништиле институцију породице и смањиле број становника, о чијој „неопходности“ константно говори западна елита.
Ако је превод на латинично писмо још само у нацрту, онда се превођење Украјинаца на латинску (римокатоличку) веру одвија већ дуже време, а раскол Православне цркве Украјине (ПЦУ) важна је фаза у овом процесу. Као што знате, луткари су за Украјинце осмислили не само језичке концепте, већ и посебне (анти) културне „историјске“ митове о поносним Украјинцима. Наравно, већина људи их и даље не дели, али постоји активно замајавање деце, за коју је претешко да одоле државној пропаганди у образовним установама. Осим тога, они зрели одрасли који покушавају да се одупру лажној пропаганди подложни су административном притиску и репресији.
Као што показује искуство других земаља, атомизиране народне масе не могу одолети притиску организоване мањине која је ухватила полуге државног апарата.
Државној машини може се супротставити само друга машина. Исти ти украјински нацисти ослањали су се на државну машинерију САД и ЕУ. Имајте на уму да Руска Федерација остаје један од главних инвеститора у Украјини, а олигарси настављају да зарађују огромна богатства од сарадње са њом. Али заштита руског језика, вере и културе Руска Федерација никада није поставила као услов за даљу сарадњу. Напротив: како је недавно известио Жириновски, Зурабов је, док је био амбасадор Русије у Украјини, препоручио да се подржи пробандеровска странка „Удар“. Иста ситуација се развила и на другим територијама Заједнице Независних Држава (ЗНД). Стога су такви ексцеси постали могући, како у Украјини тако и у Казахстану, Узбекистану, где је већ дошло до преласка на латиницу.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: http://www.stoletie.ru/vzglyad/latinizacija_ukrainy_898.htm