Пише: Максим Драшковић
Тек што се Његошева Црна Гора, борећи се са сто антињегошевских јада и биједним поданицима Запада, с муком изборила да свом великану установи државни празник, који ће се у календару прослављати на дан његовог рођења (13. новембра), одроди, србомрзитељи и сљедбеници оних који су му обурдали и оскрнавили гроб и свете мошти, као чопор… кидишу и роваре, преврћу и изокрећу – и његову биографију, и његово пјесничко дјело, и крвоток његовог свеукупног бића – не посустајући и не презајући да на тај начин наставе генетски инжењеринг и над Његошем и над његошевском Црном Гором.
Таман што смо се понадали да ће се коначно и заувијек вратити и свом светом гробу (као и што хоће – акобогда) и себи, а заједно с њим и сама Црна Гора свом изворном постојанству и да више неће морати да кличе да је „сирак тужни без иђе икога“, дио оних који ових дана по први пут обиљежавају овај свијетли празник, а нарочито у школама, у склопу својих приредби тим поводом – безобзирно, безбожно и сумануто, умјесто да учи ђаке истинском и изворном Његошу, не срамећи се пред његовим ликом и дјелом, латиничи и расрбљава Владику Рада. Њега, који у свом величанственом дјелу и стваралаштву није употребио ниједног словца нако ћириличног, који је за себе поносно и громко истицао да „српски пише и збори“ , да му је народност „србинска“, а „ум и душа славјанска“. (Чак је ћирилична слова и називао „српским словима“).
Њега, који је само у „Горском вијенцу“ двадесет шест пута поменуо српство, не рачунајући помињање Косова, Обилића, цара Лазара, Душана… О другим његовим дјелима да бе зборимо.
Наиме, неки наставници, који су са својим ђацима припремали програме, у појединим школама су, не само изложбене паное исписивали латиницом, већ су у широком и намјерном заобилажењу избјегли сваки стих и сваку Његошеву мисао у којој се, не дај, боже, помиње његова идентитетска препознатљивост и изворност, а у набрајању његових дјела ни случајно да пимену „Огледало српско“.
Бранећи оно што се бранити не може, још кажу да су два писма равноправна. И јесу, нико то не спори (колко год да је то на нивоу политичког књижевног договора). И нико притом нема ништа против латинице. Али, не можете, господо, латиничити Вука и Његоша. Уосталом, та равноправност је озваничена тек послије њих – на Новосадском књижевном договору (1954). Без обзира што су и прије тога и послије тога многи туђинци забрањивали употребу ћирилице и тиме настојали да нас поробе; а чиме би прије, него преко језика, о чему најбоље говори „Завештање Стефана Немање о језику“. А то је сваки туђин остваривао преко оних отпадника и превјера из нашега народа.
Нажалост, и за нашу несрећу, свевремени Његош би, једнако као и тада, и данас морао да понови оне своје стихове – „… млијеко их српско разгубало“.
ИЗВОР: