У Старој Србији у доба Османског ропства остале су цркве и манастири који су подсећали на стару српску славу. У записима у преписиваним црквеним књигама радо се истицала веза са још слободним северним крајевима под српском деспотовином. Боље прилике настале су за Србе под Турцима са обновом Пећке патријаршије 1557. Црква је тада била заточник националне идеје и замењивала је државу, одржавајући у сећању некадашњу славу и велико име у историји. (1)
У то доба просвета била је наставак живота под Отоманском империјом од пропасти слободних српских земаља. Учило се код свештеника и калуђера. Постојале су и црквено-општинске школе, у којима су писмени људи, обично мајстори терзије, учили децу основним знањима. Таква настава је прво престала код Срба у Аустрији, па потом у ослобођеној Србији. Њу је сменила модернија настава у Кнежевини Србији која се ширила и у неослобођене крајеве. Учитељи су водили школе у Врању, Куманову, Кратову, Скопљу, Тетову, Приштини, Прилепу, Велесу, … . За време ратова за ослобођење и независност Кнежевине Србије 1876-1878, скоро све постојеће српске школе биле су затворене, а учитељи прогоњени. По завршетку рата учитељи уколико нису страдали у рату, склонили су се у Кнежевину Србију да тамо продуже свој рад. То су искористили други за своју пропаганду. Само сада је било теже отворити нове школе, јер су Турци били опрезнији. До ратова Турци нису на школе гледали са подозрењем, после ратова на школе су гледали као на револуционарна гнезда и њихово отварање нису лако допуштали. Упркос бројним проблемима школе су отваране. Значај учитеља био је у томе што су они уз школе водили и течајеве за неписмене старије младиће, оснивали културно-просветна друштва и у њима сарађивали као деловође, хоровође певачких друштава, соколски начелници, благајници фонда сиромашних ученика … . Уз то су морали да помажу четничку акцију. Учитељи су сматрали као своју обавезу да у месту службовања подигну нову школску зграду. Радили су и физички на градњи школе. По ослобођењу 1912. српских основних школа било је око 300 са преко 400 учитеља. У Вардарској бановини било је 1.130 основних школа. Било је српских школа и уз границе Бугарске (Крива Паланка, Кратово, Малеш). Отваране су и средње школе. Богословија у Призрену основана је 1871. Сем свештеника образовала је и учитеље па се називала Богословско-учитељска школа. Отваране су гимназије у Цариграду 1892, а 1893. у Скопљу и Солуну. Затим у Битољу, Велесу и Пљевљима. Цариградска гимназија затворена је 1902. Солунска гимназија укинута је 1910. Оне су пробиле лед и за њима су осниване нове гимназије. Тако да је Скопље било најважније српско просветно средиште са пуном осморазредном гимназијом и четвороразредном учитељском школом као и женском домаћинском и учитељском школом. (2) Немањичке задужбине биле су за народ жива књига која је говорила о снази и моћи у прошлости и снажила веру и наду за срећнију будућност. У Првом српском устанку учествовали су и становници вардарске бановине. Старе манастирске и црквене школе као и полуписмене учитеље, који су одржавали просвету у скромним границама још и у првој половини 19 века, заменили су педесетих и шездесетих година 19 века учитељи који су дошли из Босне, Војводине, Србије, Лике и Црне Горе. Свршили су школе у Београду Сава Дечанац, Петар Костић, Зарија Поповић, Трифун Димитријевић, Ђока Камперелић, … . Призренска богословија, Игуманова задужбина, отворена је 1871. Ђачке дружине, почевши од „Растка” у Призрену 1889. спремале су своје чланове за борбу за ослобођење. (3)
На предлог ректора београдског универзитета Јована Цвијића основан је у Скопљу Филозофски факултет. Др. Радослав Грујић, декан филозофског факултета основао је Музеј Јужне Србије. Сем факултета у Скопљу је радила учитељска школа, са паралелним мушким и женским оделењима за Вардарску бановину у којој је било мноштво неписмених. У односу према броју учитељских школа у другим бановинама та једна није била довољна. Др. Миливоје Павловић сматрао је да Скопље треба да буде културно средиште у јужном делу Југославије, јер су културна средишта била у северном делу земље (Љубљана, Загреб, Београд са Новим Садом и Суботицом). На просвети народа у Вардарској бановини радили су Народни универзитет, Просвјета, Просветни одбор Соколске жупе Скопље и Хигијенски завод. У част прославе двадесетпетогодишњице ослобођења основана је „Културна лига” у Скопљу. (4) Скопски Филозофски факултет основан је 1919, а отворен 1920. После 1918. подигнуто је неколико стотина школа. Скопско научно друштво као своју прву књигу издало је српске народне мелодије. Три пољопривредне школе свршавало је годишње око 100 младића. (5) Пре владе др. Милана Стојадиновића у тадашњој Јужној Србији није било готово ниједне више гимназије, а под његовом владом било их је шест. За три године више гимназије биле су у Штипу, Охриду, Пећи, Прилепу, Куманову и Скопљу. (6)
Јужносрбијански музеј у Скопљу основан је 1924. да би прикупио све што се односило на културу Јужне Србије. Требао је да обухвати крајеве ослобођене 1912. Музеј је имао 4 оделења. 1. Историјски и археолошки део имао је лапидаријум, нумизматичку збирку и галерију фресака. У лапидаријуму је било 967 предмета : кипова, барељефа, саркофага, натписа. То је био материјал за проучавање хеленске и римске цивилизације на том делу Балканског полуострва. У скопском лапидаријуму је биоскоро једнак број римских и хеленских споменика. Нумизматичка збирка садржала је скоро све врсте новца употребљаваних у тим крајевима још од варварских освајача, грчких, римских, дубровачке, до времена Аустрије. Галерија фресака обухватала је копије портрета скоро свих српских владара средњег века, и високих достојанственика цркве и државе, као и библијских слика, прикупљених по најдаљим црквама и манастирима. Било је 300 копија.Музеј је имао моделе најважнијих српских манастира, задужбина : Дечана, Леснова, Св. Марка, … . Међу рукописима и штампаним делима, којих је било стотину, најважнији је био Октоих, штампан у Црнојевића Реци 1494, једно од најстаријих дела штампаних на српском. Етнографски и антропогеографски део . Ниједна друга покрајина није имала толико различите народне ношње као Јужна Србија., где се ношња мењала из једног среза у други. У музеју је ношњу представљало преко 2.000 предмета и 555 акварела. Збирке геолошког и петрографског оделења имале су примерке 200 врста руда и минерала који су се налазили на територији Јужне Србије. Зоолошко оделење обухватало је 1.700 врста животиња Јужне Србије, испуњених или очуваних, од којих је збирка птица била најбогатија. (7) Др. Миливоје Павловић, проф. Универзитета је истакао : „Култура је резултат свестране еволуције једнога народа, а истовремено моћно средство за његов даљи развитак. Отуда се са привредним животом напоредо, мора развијати и култура, просвета, школство, наука – једном речи све што чини садржајност духовног живота.” (8)
Током владавине комуниста био је игнорисано истраживање о културном напретку Старе Србије у Краљевини Југославији. Зато сам користио три предратне публикације које су истицале заслуге краљевине Југославије за напредак Старе Србије. Те публикације су : „20 година културног и привредног развитка краљевине Југославије”, „Јужна Србија” и „Три године владе др. Милана М. Стојадиновића”. Краљевина Југославија се трудила да културно унапреди области које су због дуге османске власти биле запуштене. То им послератне власти нису признавале.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- Др. Миодраг Ал. Пурковић, асистент универзитета (Скопље), „Јужна Србија под Турцима”, „Јужна Србија”, Београд 1937, стр. 35, 36;
- Стојан Зафировић, директор Мушке гимназије у Скопљу, „Историја наше националне просвете у Јужној Србији до 1912 године”, „Јужна Србија”, Београд 1937, стр. 44-46;
- Мирко Ф.Јовановић, проф. учитељске школе (Скопље), „Значај Јужне Србије у нашем националном животу”, „Јужна Србија”, Београд 1937, стр. 132, 133, 134;
- Др. Миливоје Павловић, проф. Универзитета (Скопље), „Културни проблеми Јужне Србије”, „Јужна Србија”, Београд 1937, стр. 97, 98, 99, 100;
- „Јужна Србија”, Београд 1937, стр. 103, 118, 129;
- „Три године владе др. Милана М. Стојадиновића”, стр. 100;
- Уредио С.Ђурђевић, „20 година културног и привредног развитка краљевине Југославије”, Београд, 1938, стр. 58;