• У Архангелском саборном храму Кремља, цар Иван Грозни (Силни) дао је да се насликају, поред светаца општег календара, и његови владарски преци.  По налогу првог руског цара Ивана Четвртог у Архангелском сабору московског Кремља поред ромејског цара Михаила Осмог, оснивача династије Палеолога, и руских владара, живописани су и ликови српских светитеља Симеона Немање, Светог Саве и св. кнеза Лазара.
  • Тиме је Иван Четврти показао да води порекло од Палеолога, последњих царева ромејских, али и од Немањића и Лазаревића – Бранковића.
  • У борби за утемељење руске државе као наследнице Ромејског царства и Москве као Трећег Рима, цар Иван је дао да се изради дело „Летописни лицевој свод“. Реч је о капиталном историографском, књижевном и ликовном зборнику историје света у десет томова са више од 10.000 страна, и преко 18.000 слика које је радило више од 40 сликара. „Лицевој свод“ прати историју света од библијског постања до 16. столећа и времена цара Ивана.
  • У четвртом тому „Лицевог свода“ велики простор је посвећен Светом Сави, оснивачу Српске православне цркве и духовном утемељитељу српске државе. Од укупно 160 илустрација посвећених Србима, 122(!) приказују сцене из житија Светог Саве. Ту је и генеалогија свете лозе Немањића и опис Косовске битке. Књига „Свети Сава у руском царском летопису“ са одличном уводном студијом Милована Витезовића (1944–2022), преноси сав материјал који се тиче светих Срба и српске средњовековне историје

АУТОР: Драган Р. Млађеновић – Шекспир

Преломни тренутак, који је трајно усмерио духовну вертикалу српске повеснице, догодио се 1192. године у Расу, на двору Стефана Немање, великог жупана све српске земље. Српски владар је важио као велики добротвор и несебични помагач православних светиња и монаштва. Зато су двојица духовника из руског светогорског манастира Св. Пантелеимона дошла код српског владара да замоле помоћ ради обнове њиховог запуштеног манастира. Као и свима другима, Стефан Немања се одазвао њиховој молби. Млади принц Растко, најмлађи Немањин син и будући Свети Сава (око 1175 – 14. јануар 1236), заинтересовао се за живот на Светој Гори Атонској, па му га је светогорски  „чрнац“ (тј. монах одевен у црно, тако се онда говорило) живо описао.

Принц Растко је родитељима рекао да иде у лов, али је са руским „чрнцем“ отишао у Свету Гору Атонску где је у Старом Русику примио монашки постриг и добио име Сава по Светом Сави Освећеном (гр. Σαββα ο Ηγιασμένος,  439 — 532). Они који су се бавили делом највећег Србина икад рођеног, уочили су да је Свети Сава био везан за руску монашку традицију: с обзиром да је у Старом Русику био велики преписивачки центар, у њему се најмлађи Немањин син упознао са разним богослужбеним и другим делима (најстарији хиландарски рукописи припадају руској редакцији). Истраживачи сматрају да у Законоправилу (Номоканону) Светог Саве има русизама, што је очит знак да су му руски монаси помагали у изради овог значајног правног зборника, који је утемељио правну свест средњовековне српске државе.

У 14. столећу за ширење култа Светог Саве Српског по руској земљи најзаслужнији је био Србин Кипријан (око 1330–1406), митрополит кијевски и целе Русије (1376–1406). О св. митрополиту Кипријану пише историчар И. Порфирев у књизи „Руска словесност“: „С именом митрополита Кипријана, родом Србина, свезан је уплив српске писмености на нашу словесност. Међу старинским рукописима има их много који се називају његовим именом. (…) Кипријан је заиста пренео у Русију много рукописа из Србије, која баш тада беше изгубила своју политичку самосталност“.[1]

ВАСПИТАЊЕ У СВЕТОСАВСКОМ ДУХУ

Велики кнез Иван Четврти Рјуриковић (Иван IV Васиљевич Рјурикович, рус. Иван IV Васильевич, Иван Грозный,  Коломенскоје1530 — Москва1584, царевао 37 година, од 1547–84), године 1457. крунисао се за првог руског цара.

Први руски цар Иван Четврти је био потомак српских племићких породица и по мушкој и по женској линији. По мушкој од Немањића и Дејановића, а по женској од Јакшића.[2] Бригу о васпитању будућег руског цара 1538. преузела је кнегиња Ана Јакшић Глинска, Иванова баба по мајци Јелени. Кнегиња је свог осмогодишњег унука Ивана приближила српским обичајима и упознала  са ликом Светог Саве Српског. Будући цар Иван IV налази себе у приповедањима своје баке, узимајући „Житије Светог Саве” за властити узор.

У борби за утемељење руске државе као наследнице Ромејског царства и Москве као Трећег Рима, цар Иван је дао да се изради дело „Летописни лицевој свод“. Реч је о капиталном историографском, књижевном и ликовном зборнику историје света у десет томова са више од 10.000 страна, и преко 18.000 слика које је радило више од 40 сликара. „Лицевој свод“ прати историју света од библијског постања до 16. столећа и времена цара Ивана.

У четвртом тому „Лицевог свода“ велики простор је посвећен Светом Сави, оснивачу Српске православне цркве и духовном утемељитељу српске државе. Од укупно 160 илустрација посвећених Србима, 122(!) приказују сцене из житија Светог Саве. Ту је и генеалогија свете лозе Немањића и опис Косовске битке. Књига „Свети Сава у руском царском летопису“ са одличном уводном студијом Милована Витезовића (1944–2022), преноси сав материјал који се тиче светих Срба и српске средњовековне историје.[3] Овде неспорно долази до изражаја општи утицај који је српска светосавска духовна и државотворна мисао и традиција имала на уобличење духовне и државотворне свести царске Русије.

У Архангелском саборном храму Кремља, цар Иван Грозни (Силни) дао је да се насликају, поред светаца општег календара, и његови владарски преци. Овај храм је, тако, био својеврсна „тапија на царство“. Штавише, по налогу цара Ивана Четвртог у Архангелском сабору московског Кремља поред ромејског цара Михаила Осмог, оснивача династије Палеолога (гр. Μιχαήλ Η΄ Παλαιολόγος, владао од 1259–82) који је Цариград ослободио од Латина 1261. године, и руских владара, живописани су и ликови српских светитеља Симеона Немање, Светог Саве и св. кнеза Лазара. Тиме је Иван Четврти показао да води порекло од Палеолога, последњих царева ромејских, али и од Немањића и Лазаревића – Бранковића.

У време владавине руске царице Катарине Друге Велике (рус. Екатерина II Великая, 1729–96, императорке Русије од 1762–96), године 1768. изграђено је у предграђу Сољанка Подворје даровано Србима и храм Подворја посвећен Светом Сави, архиепископу српском. Храм је изграђен према пројекту архитекте К. Бјанкома.[4]

Од 1874. до Бољшевичке револуције 1917. постојало је у Москви српско Подворје са храмом Светог Саве и благословом београдског митрополита Михаила (1826–98).

Један део Новог гробља у Београду заузима Руско гробље на коме се налази величанствен споменик Цару Мученику Николају Другом Романову (рус. Николай II Александрович, 1868–1918), великом пријатељу српског народа, и руским војницима из Великог рата палим за слободу Српства. На обновљеном Руском гробљу помен Цару Мученику и руским јунацима служио је 16. новембра 2012. године патријарх српски г. Иринеј и том приликом рекао да „они који су овде сахрањени, а посебно они који су дали живот за одбрану својих најближих, показују да смо ми један народ, сједињен једном вером и једном Црквом, и да нам жилама струји иста словенска крв“. Руски митрополит Иларион је окупљене поздравио у име патријарха Кирила, наглашавајући да нам иста, православна вера помаже да наставимо даље „наш живот и нашу мисију“.

Помози нам Боже и Свети Саво. Амин.

[1] „Срби у Русији“ у књизи Марко и Душан Лопушина, Илустрована историја српске дијаспоре, Београд, 2006, стр. 154.

[2] Дејан Танић, Вјачеслав Мањагин, Истина о Ивану Грозном, „Никола Пашић“ – Београд.

[3] Свети Сава у руском царском летопису, приредио и предговор написао Милован Витезовић, превела са староруског Миљенка Витезовић, Завод за уџбенике – Београд, 2012.

[4] Марко и Душан Лопушина, Наведено дело, стр. 155.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.