Америка у 11 слика:
1. слика: Америци су шатори служили за ширење промоције тренда повратка природи. Данас у Сан Франциску, Лос Анђелесу, Сан Дијегу, Портланду и Сијетлу, живот је потпуно паралисан разапетим шаторима на тротоарима ових градова. Ширењем сиромаштва, шатори све мање служе првобитној намени.
Подслика: проблем оваквог живота су фекалије, тако да се кампери, што се малих и великих нужди тиче, довијају како знају и умеју. Због тога се из тих некада чистих градских језгара шире разни, углавном непријатни, мириси.
2. слика: Криминал је достигао толике размере да га полиција нити може, а нити хоће да контролише. Кретање улицама је све ризичније и за оне још увек нормалне грађане.
3. слика: Угледни Вол стрит журнал је констатовао: Бескућништво ове године расте по до сада невиђеној стопи!
4. слика: Млади лутају улицама изгубњени попут зомбија.
5. слика: У Чикагу се према податцима полиције број пљачки од 2019. удвостручио, а за последњу годину се повећао за 53%.
6. слика: Крађе аутомобила су се у последњој години повећале за 86%, а од 2019. за 227%.
7. слика: Журнал америчке медицинске асоцијације, је објавио да је годишња стопа убистава међу младима, припадницима маргинализованих етничких група у појединим деловима Чикага и Филаделфије достигла 1200/100,000
8. слика: Годишња стопа смртности америчких војника ангажованих у борбама у Авганистану била је 395, а у Ираку 330 на 100,000. Испада да је младим људима из критичних квартова тих градова било далеко безбедније да иду у рат, него да остану у свом граду.
9. слика: Они, којима се није свиђала војно-политичка доминација Америке, и који су је чак због тога и мрзели, постајали су зависници и конзументи тих њених трендова и вештачки кондиционираних навика, не бивајући свесни да су захваљујући тој такозваној мекој моћи поробљени.
10. слика: Амбасадор Мексика у Вашннгтону је недавно упутио званичан приговор градским властима да учине нешто, јер му је непријатно да обавља своју дужност у том граду.
11. слика: Током дводневних оргија 27. и 28. септембра 2023. у Филаделфији је преко 80 продавница било потпуно демолирано
Нови трендови
Сједињене америчке државе, или Америка, како смо од миља научили да је зовемо, још од свог рођења пре скоро два ипо века не престаје да фасцинира остатак света. И то како својим експоненцијално брзим технолошким развојем, уз помоћ којег је успела да за релативно кратко време успостави апсолутну светску хегемонију, тако и смишљањем и измишљањем разноразних трендова из свих области живота, са којима је успела да ту хегемонију још више продуби и софистицира. Тако да су и они, којима се није свиђала та њена војно-политичка доминација, и који су је чак због тога и мрзели, отворено јој се супротстављајући, постајали зависници и конзументи тих њених трендова и вештачки кондиционираних навика, не бивајући свесни да су захваљујући тој такозваној мекој моћи поробљени, иако им се чинило да су слободни, настављајући да, барем вербално, пркосе њеној хегемонији.
У последње време они пажљивији посматрачи збивања у тој Алисиној земљи чуда могли су запазити појаву нових прилично оригиналних трендова. Мада су се разапети шатори још одавно појавили на тротоарима великих америчких градова, тај тренд је током КОРОНА пандемије доживео велики замах, проширивши се и на оне мање градове, док је у оним великим постао толико популаран да у приличној мери отежава нормално функционисање живота у њима. То се посебно односи на градове нанизане попут бисера дуж пацифичке обале, као што су Сан Франциско, Лос Анђелес, Сан Дијего, Портланд и Сијетл, у чијим такозваним „даунтаунима” (најстрожи центар града) је живот потпуно паралисан.
Што се шатора тиче, може се рећи да су њих Американци лансирали током ширења и промоције тренда повратка природи, као прикладно средство да у њему могу ноћивати сви они који су, засићени урбаним животом, покушавали да се, барем на кратко, врате дивљини и подсете како су некада давно живели њихови претци. Појава шатора и великих кампова у „даунтаунима” великих градова може на први поглед представљати изненађење, али када се узме у обзир да је планираним ширењем сиромаштва, све мање некадашњих љубитеља природе има времена, али и новаца за упражњавање те своје љубави, онда се чини сасвим логичним да се све више неискориштених шатора разапиње на плочницима градова, где је своје уточиште нашла нова и све бројнија класа бескућника.
Такођер се чини сасвим логичним да је и тај најновији тренд лансиран на Западној обали, а највише у Калифорнији, јер су и сви они претходни трендови, које је изнедрила генијална Америка, лансирани управо у тој њеној најбогатијој и најпросперитетнијој држави. Сетимо се да су у њеном срцу потекли и са својим главним штабовима лоцирани сви они бесмртни гиганти такозваног „хај-тека”, покретачи дигитализације свих аспеката живота и креатори илузорне стварности, као што су Гугл, Фејсбук, Епл, Твитер, затим Дизни корпорација и Холивуд, док су штабови Мајкрософта и Амазона лоцирани у нешто севернијем Вашингтону.
Беверли Хилс
А када је о Холивуду реч, чак се и Беверли Хилс, најскупљи и најелитнији део Лос Анђелеса, где су се са својим пребивалиштима сместили његови славни протагонисти, нашао на удару ширења поменутог тренда пребацивања шаторских кампова из дивљине у урбана подручја. Ако су власници замкова, палата и вила, вредних на десетине милиона долара, мислили да у свом забрану неће осетити шмек новог тренда, грдно су се преварили. Од недавно шаторски кампови су се појавили и на улицама Беверли Хилса, а није мали број ни оних кампера, који не воле гужву, па су своје шаторе разапели уз добро чуване ограде поменутих палата.
Међутим, највеће изненађење су доживели власници и запослени чувене агенције за продају некретнина Altman Brothers, када је 20. септембра на тротоару испред пословнице освануло неколико шатора. То је представљало не само изненађење, него и велику иронију, да се испред улазних врата агенције познате по “Multimillion Dollar Listings“, појаве шатори, чији становници су бескућници. Неколико дана касније, 25. септембра полиција је уклонила те шаторе, што треба свакако поздравити, јер су бескућници, без обзира на своју невољу, ипак мало претерали.
Али, као што то углавном бива са новим трендовима, они обично представљају окидаче за друге нове трендове, што се онда, по неком неписаном закону, претвара у ланчану реакцију. Тако да су се са појавом шаторских кампова на улицама Беверли Хилса, у тим истим улицама почеле затварати оне продавнице и салони луксузне робе у којима су своје потрошачке хирове задовољавали власници оних палата и двораца. Према писању New York Post-а више од туцета таквих продавница је у кратком периоду „замандалило” своја врата. Неки од власника су банкротирали, док други гледају како да спасу своју главу, јер се такав тренд, попут неке заразе, шири читавом Америком. Докле ће браћа Алтман издржати остаје да се види. И они се свакако могу сматрати једном од безброј колатералних штета тих бујајућих трендова.
Треба још напоменути да се, што се шатора тиче, не ради само о стихијском процесу, већ су се у ширење и пропагирање шаторског тренда укључиле и званичне власти Лос Анђелеса. Тако је на једном паркингу у Источном Холивуду градска управа изградила привремено шаторско село, које је ограђено и снабдевено санитарним чворовима. То је пореске обвезнике коштало 4 милиона долара. Уз додатних 3 милиона обезбеђена је и бесплатна храна за становнике, као и чувари са пратећим особљем. У тај бизнис су се укључиле и непрофитне хуманитарне организације, тако да таква сеоца ничу по читавој Калифорнији, као печурке после кише.
Али није баш све тако идилично, као што би се могло учинити. Јер, ту камперску револуцију прати и неконтролисано бујање криминала, а да се не говори и о ширењу употребе дрога, укључујући и оне вештачке, као што је фантанил. Житељи тих кампова, нарочито оних који ничу спонтано на тротоарима, а поготову када су у дрогираном стању, се снабдевају свим потребштинама у околним продавницама, без обавезе да купљену робу плате, што представља главни узрок затварања продавница и не ретких банкротирања њихових власника, као што је био случај са оним бутицима у Беверли Хилсу. Полиција се, по налогу оних који су те нове трендове замислили и планирали, углавном не меша.
Међутим, далеко од тога да је то крај листе калифорнијских чуда. Сан Франциско ни мало не заостаје за својим суседом из класе мегаполиса Лос Анђелесом у ширењу новог тренда ницања привремених логора. Његови бескућници су се чак показали маштовитији у формирању и обликовању логора. Поред самог океана дуж асфалтираног друма Binford Road, у дужини од 2 миље (3.2 км) нанизала се колона старомодних рекреативних возила, аутомобила, понеког шатора и разноразних скаламерија. На први поглед то насеље делује много „готивније” и госпосније од оних шаторских кампова из „даунтауна”, тако да би се могло помислити да његови становници припадају вишој класи у односу на шаторџије. Али, мада се ради о жртвама скорашњих пандемијских „локдауна” и спровођења у дело финалне фазе „великог ресета”, који су донедавно имали сталне послове и живели у становима и кућама, и они су веома брзо огрезли у криминал и наркоманију, попут њихових сапатника из „даунтауна”.
Ширење пожара
Као што обично бива са трендовима, они се попут шумских пожара веома брзо шире. Сви велики амерички градови полако тону у стање које неодољиво подсећа на хаос. Криминал је достигао толике размере да га полиција нити може, а нити хоће да контролише. Исти је случај са наркотицима, чија употреба неконтролисано расте, поготово међу младима, који се веома често могу видети како изгубљени попут зомбија лутају све пустијим улицама градова. Кретање тим истим улицама је све ризичније и за оне још увек нормалне грађане, јер се све чешће догађају напади на мирне пролазнике од стране пијаних и дрогираних насилника. Главни разлог таквог стања је све раширеније бескућништво. Угледни Вол стрит журнал је недавно у једном аналитичком чланку о тим збивањима која су измакла контроли, констатовао да бескућништво ове године расте по до сада невиђеној стопи.
Чини се да је тренутно најозбиљнија ситуација у Чикагу. Према податцима полиције број пљачки у Чикагу се од 2019. удвостручио, а за последњу годину се повећао за 53%. Слично је и са крађама аутомобила, које су се у последњој години повећале за 86%, а од 2019. за 227%. Међутим, готово застрашујуће делује податак из једне студије објављен у Журналу америчке медицинске асоцијације, према којем је годишња стопа убистава међу младима, припадницима маргинализованих етничких група у појединим деловима Чикага и Филаделфије достигла 1200/100,000, док је за поређење годишња стопа смртности америчких војника ангажованих у борбама у Авганистану била 395, а у Ираку 330 на 100,000. Испада да је младим људима из критичних квартова тих градова било далеко безбедније да иду у рат, него да остану у свом граду.
Изгледа да ништа боља ситуација није ни у престоници Вашингтону, у којем су насиље и обрачуни градских банди толико учестали да се осећају несигурно и угрожени не само становници града, него и амбасадор Мексика, који је недавно упутио званичан приговор градским властима да учине нешто, јер му је непријатно да обавља своју дужност у том граду. Тај приговор се чини ироничним када се узме у обзир да је Мексико земља са највећом стопом криминала у свету и да њим незванично владају нарко картели. Иначе у Вашингтону је број убистава већ трећу годину узастопно прешао 200. Пошто је ове године та цифра достигнута половином септембра, могло би се десити да ове године буде достигнута и цифра од 300. Пре неколико дана су се у једном кварту за десетак минута десиле три пуцњаве на различитим местима са преко сто испаљених метака. Становницима тог кварта се чинило као да су у ратној зони.
А као шлаг на извештаје из престонице пре неколико дана је стигла вест да су демократског посланика у Представничком дому Хенрија Келера (Henry Cuellar) у пола десет увече испред зграде у којој станује сачекала три малолетна шеснаестогодишњака са упереним пиштољима и отела му аутомобил. То се догодило само неколико блокова од зграде америчког парламента у престижној четврти у којој привремено станују многи парламентарци, или, како их називају конгресмени и сенатори.
А праву ратну атмосферу су доживели становници не тако далеке Филаделфије 27. и 28. септембра 2023. током дводневних оргија у којима су, на први поглед координирано, разуларене банде насилно проваљивале у продавнице односећи из њих све што су на брзину стигли. Према полицијским извештајима преко 80 продавница је било потпуно демолирано у том дводневном дивљању.
Као део поменуте ланчане реакције, то јест као директна последица галопирајућег пораста бескућништва и криминала још један тренд доживљава прави бум, а то је затварања великих самоуслуга. Жртве тог тренда нису само они бутици и продавнице луксузне робе са Беверли Хилса, већ и велики малопродајни гиганти Волмарт и Таргет. Волмарт је ове године најавио затварање чак 23 своја продајна центра у 14 држава, од тога су на почетку године само у Чикагу затворена 4. Сличнан је случај и са конкурентом Таргетом који је званично објавио да би ове године могао имати губитак од 600 милиона долара. Његови званичници су најавили да ће због тога у октобру затворити 9 својих продајних центара, један у Њујорку, два у Сијетлу, 3 у Сан Франциску и 3 у Портланду. Незванично се сазнаје да Волмарт планира затварање још 269 својих продајних објеката.
Мада се као разлози затварања наводе економска криза и смањен промет, незванични аналитичари сматрају да је главни разлог све учесталија крађа од стране муштерија, међу којима је све више оних бескућника који у продавнице улазе не да би нешто купили, већ украли. У Портланду су у априлу затворена оба Волмарт продајна центра управо из тих разлога, јер је мало ко од посетилаца плаћао узету робу. А зашто би плаћали када се постепено уводе нови закони, којима се крађа у продавницама декриминализује, тако да се све више оних некада поштених грађана, који нису бескућници, одлучује да не плаћа узету робу, пошто се то више не сматра крађом.
А колики су новчани губитци на годишњем нивоу малопродајног сектора, узроковани тим новим трендом у начину на који се обавља куповина у америчким продавницама, најпластичније говори статистички податак који је обзнанила Национална малопродајна федерација – National Retail Federation (NRF), према којем је укупни губитак америчких трговаца прошле 2022. године износио 112.1 милијарди долара. Губитак је 2021. износио 93,9 милијарди, а 2020. 90.8 милијарди. Све то само због крађи по продавницама.
Као илустративан, али и депримирајући пример шта у блиској будућности чека велике америчке урбане центре је случај града Гери (Gary) у Индијани, не тако далеко од Чикага. Гери је некада био просперитетан град са преко 200,000 становника, да би данас у њему живело мање од 70,000. Они који са стране сврате у тај град бивају пренеражени његовим изгледом. Већина зграда је напуштена, а не мали број је већ у рушевинама. Тешко да се може наћи нека продавница или бизнис који још увек раде. Они који су остали да ту живе су престрављени. Не само ноћу, него и дању се плаше да ходају улуцама, пошто их на сваком ћошку чекају криминалци и пљачкаши, који им отимају све што стигну. Како то све изгледа може се видети са доњег Јутјуб филма.
Међутим, широм америке има много градова у нешто мало бољем стању, који ће веома брзо у потпуности личити на Гери.
Бежанија из Фриска
А на Геру би могао једног дана личити и Сан Франциско уколико се описани трендови наставе, и то низбрдицом. У јуну месецу Park Hotels and Resorts, једна од највећих америчких инвестиционих компанија које се баве управљањем некретнинама, је одлучио да се повуче из Сан Франциска обустављањем плаћања обавеза на $725 милиона вредан кредит за два највећа хотела у „Фриску”, како га од миља зову, која заједно имају преко 3,000 соба. То су Hilton и JW Marriott.
Разлог је неликвидност, проузрокована наведеним трендовима. Ти хотели ће до даљњег остати затворени. Али, то нису једини хотели у Фриску који имају такве и сличне проблеме. Још два хотела су затворена, а преко тридесет хотела наредне две године чекају слични проблеми сервисирања кредитних обавеза.
Други велики газда Westfield and Brookfield Properties, који се бави газдовањем шопинг центрима, је такођер у јуну објавио да је престао плаћати отплату кредита за престижни шопинг „мол” у строгом центру Фриска, због рапидно смањеног промета, узрокованог, чиме би другим него порастом крађа и осталих врста криминала, што је довело до затварања многих локала те потрошачке рајске оазе. О каквом гиганту се ради говори површина корисног простора која износи 45,500 м2. У тренутку отказивања у „молу” је радило само 107 од 203 продавнице. Центар је наставио да ради још месец дана, да би у јулу био затворен, након што је чувени Nordstrom најавио затварање своје мамутске робне куће која је на 5 спратова заузимала 28,400 м2, и радила непрекидно 35 година.
Из Фриска су такођер побегли главом без обзира и други велики трговински гиганти, као што су Whole Foods Market – ланац самоуслига природне и органске хране, затим Old Navy, Gap, Office Depot, H&M и Crate & Barrel. Није без значаја ни чињеница да је до 2019. Фриско годишње посећивало преко 9 милиона туриста. Тај број је прошле године пао на 5 милиона. Зато не чуди што се хотели затварају. А неће бити чудо ако идуће године буде иједног туристе, јер је након затварања „молова” и продавница скоро свих великих и познатих светских брендова, „даунтаун” опустео и делује аветињски. Само се понека скитница може преко дана видети на његовим улицама, а ноћу нико. Џез бендови из оних Фрискових легендарних џез клубова навече у празним салама свирају нови хит: Реквијум за умирући град.А да Фриско стварно умире показује најновији податак да је највећи ланац кафеа на планети Starbucks, објавио вест дана да затвара 7 својих кафеа у опустелом и у насиљу и криминалу тонућем „даунтауну”.
Колатерална добит
Поред колатералних штета узрокованих новим трендовима нађе се и понека колатерална добит. Пошто из великих градова не беже само бизниси, него и њихови грађани, на улицама је све мање аутомобила, тако да се ваздух до те мере прочистио да се они кампери, који су остали на тротоарима, осећају као да су на врху неке планине, поготову што су и фабрике са периферија такођер позатварале своја врата. То би могло да годи ушима оних који брину за спас планете, јер, како се чини, планета је спашена, барем што се загађеног ваздуха тиче. Као што се види и у том тренду Америка је пионир. Чаки и у својој пропасти наставља са својим иновацијама.
Међутим, има ту један проблем, а то су фекалије. У оним камповима из „даунтауна” није још увек решен проблем мокрих чворова, тако да се кампери, што се малих и великих нужди тиче, довијају како знају и умеју. Због тога се из тих некада чистих градских језгара шире разни, углавном непријатни, мириси. Кампери углавном не бирајући место где ће се олакшати када им загусти, тако да се све чешће догађају непријатности запосленима у оним бизнисима који још увек нису или банкротирали, или побегли. Недавно десило да је Џо Калдара, власник једног од тих упорних бизниса из Денвера, однео гомилу гована које је нашао испред улаза у свој пословни простор, и оставио их тачно на улазу у зграду општине, изјавивши окупљенима да му је свега тога доста, јер нису само у питању говна, него и остатци повраћања, наркомански шприцеви и кондоми, које је приморан да скоро свакодневно чисти. Градоначелник Мајк Џонсон је обећао да ће учинити све што је у његовој моћи да се тај проблем реши.
Али, ни градоначелницима није лако. Њима су кампери и њихова говна задња рупа на свирали, јер се ка њиховим градовима свакодневно крећу конвоји аутобуса и железничких композиција, а не ретко и авиона, који превозе на десетине хиљада имиграната са мексичке границе, које према зацртаном плану треба примити и преузети бригу о њима. То се првенствено односи на Чикаго, Њујорк, Филаделфију и остале градове у којима власт држи такозвана Демократска странка, коју њени критичари од миља зову Неотроцкистичка комунистичка партија Америке.
Град Њујорк је већ инвестирао милијарду долара за обезбеђивање смештаја будућих грађана Америке, и то у хотелима. Градска управа има потписан уговор са 100 хотела, у којима ће се смештати Новоамериканци. Тај једногодишњи уговор истекао је 26. августа, али је продужен за још три године, што ће коштати додатних 365 милиона. Када се ради о спровођењу у дело тог дела агенде Великог ресета новци нису проблем. Ако нема у буџету, телефонира се штампарији да доштампа колико треба. А ако штампарија којим случајем закаже, ту су Сорош и Бил Гејтс са својим хуманитарним фондацијама.
И ту се Америка по ко уна који пута показала као ненадмашни иноватор и неисцрпно врело инспирација за остатак света, који чекају ускоро истоветна искушења. Како би се рекло: једним ударцем убијеш две муве. Хотели, који су остали без гостију, ће наредне три године пословати са стопроцентно искориштеним капацитетима. Док ће истовремено Новоамериканци, будући становници оних Швабових паметних градова, имати квалитетан смештај, и то не само преноћиште, јер је у аранжман укључен комплетан пансион, заједно са одећом и џепарацем док се не снађу.
Неки критички настројени посматрачи са стране ће се сигурно упитати, а шта је са оним камперима, зашто они нису смештени у хотеле? Одговор на то питање се може наћи уз помоћ симболике. Ти кампери представљају симбол оне Џеферсонове Америке која је била утемељена на принципу да су сви људи од креатора створени једнаки, са неотуђивим правима на живот, слободу и стремљење ка срећи. Сви ови описани нови трендови представљају део процеса замене те Америке са једном новом Америком.
Бостонска чајанка
А да би све то било јасније можда се при самом крају не би било лоше подсетити оне легендарне бостонске чајанке – Boston Tea Party, када су се амерички колонисти побунили против британске колонијалне власти због пореза на чај увезен из Кине. Тада су побуњеници у бостонској луци бацили из бродова у море 340 бала чаја (око 42 тоне). То је означило почетак Америчке револуције у којој ће се након трогодишњег рата 1776. родити Америка. Ту Америку су основали они који су долазили из Европе у потрази за остварењем својих снова. Током наредних више од два века ће им се придруживати и сањари из осталих делова света. Тако да се може рећи да је Америка, која ће касније постати најмоћнија држава на планети, изграђена на миту званом: American dream. Мало је ко од тих сањара, који су је са својим сновима изградили, био свестан да су у њихове остварене снове уграђени милиони људских живота и неописива људска патња у оним деловима света из којих су дошли.
Том „америчком сну” се изгледа ближи крај, и то, чини се, из разлога што је имао ограничен век трајања. 16. децембра ове године прославиће се годишњица бостонске чајанке, која се десила 1773. Изгледа да су режисери те представе унапред одредили да тај век трајања износи тачно 250 година.
Тачно на 250-ту годишњицу бостонске чајанке као да постаје све очигледнија демонтажа или контролисана демолиција – controlled demolition, како ју је назвао здравствени ренџер Мајк Адамс у једној емисији своје телевизије Brighteon, те Америке засноване на америчком сну својих поданика. Али истовремено се назире монтажа или стварање нове Америке, којој за разлику од оне старе, демонтиране, неће бити потребни снови њених поданика, на чијем остваривању би градила своју моћ. Стога ти њени нови поданици неће имати право на своје снове, као што неће имати ни право на живот, слободу и стремљење ка срећи. О њиховим сновима, животима, слободи и срећи ће се одлучивати у туђим сновима, сновима оних који сматрају да и они имају право на свој American dream.
Тај „dream” ће се опет свести на ропство, са којим је све почело. Јер су они очеви нације, на челу са Томасом Џеферсоном, пропагирајући светле револуционарне идеале, успут држали и робове. Били су од креатора створени мало једнакији од других, каквим се сматрају и очеви нове Америке.
ИЗВОР: https://sedmasila.rs/milovan-savija-kraj-americkog-sna/?_rstr_nocache=rstr56265228c69c12d8