• Зашто долази до прогона православне цркве?
  • Одговор је очигледан и једноставан. Украјинска држава треба да елиминише УПЦ МП као институцију, као извор информација који су у супротности са званичним украјинским тумачењем недавних догађаја.
  • Осим тога, то је задовољење сопствених амбиција ради добијања помесне аутокефалне цркве

АУТОР: Виктор Мишћенко

 Сада је постала актуелна тема деловање украјинског председника В. Зеленског у односу на архијереје Украјинске православне цркве Московске патријаршије (УПЦ-МП). Председник Украјине није примио владике УПЦ МП који су се пријавили на аудијенцију, али их је истовремено натерао да га сачекају, а онда су, наводно, због ваздушног налета, гости једноставно избачени. Међутим, владике су хтеле да разјасне ситуацију – шта да раде у условима када су монаси једноставно прогнани из Кијево-Печерске лавре, па чак и спроводе попис имовине. Ово није урађено ни са једном црквом, ни у једној држави. Украјина је и овде „на целој планети испред свих“.

Ове акције су схватљиве у светлу прогона Украјинске православне цркве. В. Зеленски је 1. децембра 2022. објавио да је Савет за националну безбедност и одбрану (СНБО) донео одлуку о мерама против УПЦ МП. Наводно, то ће омогућити интензивирање рада борбе против руских специјалних служби. СБУ – Служба безбедности Украјине је извршила претресе у манастирима Херсонске, Черкаске, Житомирске и Волинске области. Као резултат „контраобавештајних“ активности, украјински обавештајци су наводно пронашли руске пасоше, пропагандну литературу, текстове молитава „За Русију“ и заставу ДНР. Као резултат тога, свештенство, које нема никакве везе са политиком, процесуирано је под оптужбом за државну издају.

Ипак, зашто се ово дешава?

Зашто долази до прогона православне цркве?

Одговор је очигледан и једноставан. Украјинска држава треба да елиминише УПЦ МП као институцију, као извор информација који су у супротности са званичним украјинским тумачењем недавних догађаја. Осим тога, то је задовољење сопствених амбиција ради добијања помесне аутокефалне цркве. Истовремено, Украјина проглашава руску издају и, истовремно, да мора да уништи аутокефалност у Украјини. Да мало боље погледамо, оперишући само са историјским чињеницама. Идемо по реду…

ПРВИ РУСКИ ПАТРИЈАРХ ЈОВ

Кијевска митрополија Константинопољске патријаршије настала је 1458. године, када је пољски краљ и велики кнез Литваније Казимир Јагелончик одбио да призна митрополита Јону, настојатеља уједињене Руске православне цркве. Разлог за то је била завера К. Јаглончика са константинопољским унијатским патријархом у егзилу, Григоријем III Мамом. Као резултат тога, уједињена Руска православна црква била је подељена на Московску и Кијевску митрополију. Кијевска митрополија је постојала до маја 1686. године.

Руска православна црква је добила право да оснивање помесне цркве као резултат догађаја 1588-1590, када је јуна 1588. године, уз дозволу турског султана, константинопољски патријарх Јеремија II стигао у Москву са пратњом од 27 људи, где је остао више од годину дана. Борис Годунов је све време док је патријарх био на функцији промовисао идеју да остане у Москви и да истовремено буде васељенски патријарх константинопољски. Јеремија се одлучио и почели су састанци са царем Федором. Али није ишло. Испоставило се да су московску катедралу више од сто година држали руски митрополити. Али Јеремија је, за срдачну добродошлицу, био спреман да призна и одобри исту аутокефалност Руској цркви, која се налази у архиепископији Ахридској (Бугарској). Избор првог руског патријарха обављен је јануара 1589. године у Успенском сабору у Москви. Тако се у Русији појавио први патријарх Јов.

Вративши се у Константинопољ у пролеће 1590. године, Јеремија је, заједно са осталим источним патријарсима, сазвао Сабор о руској ствари и заједнички одобрио томос, по коме је Руска патријаршија заувек одобрена и назначена му на петом месту у диптиху ( списак) помесних православних цркава.

Москва је, успевши у територијалним ширењима по условима „Вечног мира“ са Речи Посполитом, добила сагласност цариградског патријарха Дионисија IV на потчињавање Кијевске митрополије Московском патријарху. А већ 1688. године, сама титула Кијевског митрополита промењена је у „Кијевски, Галицки и Малоруски“, односно Кијевска митрополија је постала један од многих митрополитских градова и епархија насталих током ширења Руског царства. При томе су црквено-административне активности у одређеним географским координатама замрзнуте на неколико векова.

ПРОГОН ЈЕ ПОЧЕО 1990. ГОДИНЕ

У октобру 1990. Врховни совјет СССР-а усвојио је Закон о слободи савести и верским организацијама. У Украјини је одмах настао сукоб између УПЦ-МП и обновљене Гркокатоличке (Унијатске) цркве. Предстојатељ Украјинске православне цркве Филарет (садашњи митрополит Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије) је изјавио: „… чим је нови закон ступио на снагу, кренули су у отворени напад на Православну цркву. Као резултат тога, наша црква је изгубила много цркава. У Тернопољу и Ивано-Франкивску раније смо имали 10 цркава, а данас нема ниједне. У Лавову, где смо имали 17 цркава, све нам је одузето, укључујући и Саборни храм Светог Ђорђа и резиденцију, а само захваљујући нашој истрајности вратили смо једну цркву.“

Међутим, политичке снаге Украјине, које су уложиле у оживљавање Гркокатоличке цркве у западним областима Украјине, врло брзо су се увериле да се у њена недра није вратило толико верника колико су очекивали. Тада су почели да оживљавају такозвану Украјинску аутокефалну цркву, као „истински националну“. Иницијатори њеног препорода нису били православни верници, већ политичке, нецрквене снаге које су се залагале за одвајање Украјине од СССР-а. Тим снагама је била потребна православна црква која би прекинула све везе са Москвом.

Први председник Украјине Леонид Кравчук, бивши секретар Централног комитета Комунистичке партије Украјине за идеологију, одлучио је да тражи стварање независне помесне Украјинске православне цркве, која би била ван јурисдикције Москве, подржавајући њен аутокефални статус. Митрополит Филарет, који се раније противио пуној аутокефалности Украјинске цркве, до јесени 1991. постао је њен активни присталица.

СУЈЕТА ФИЛАРЕТА…

Шта је подстакло Филарета на тако радикалну промену става? У јуну 1990. године, архијерејски сабор је изабрао три кандидата за празан патријаршијски трон, међу њима је био и Филарет. Митрополит лењинградски и новгородски Алексеј (Ридигер) победио је на избору патријарха. Истовремено, према сведочењу митрополита Никодима (Руснака), митрополита харкова и богодуховског, Филарет је покушао да придобије подршку Централног комитета Комунистичке партије и КГБ-а СССР-а.

Само озлојеђеност и жеља да се по сваку цену постане патријарх може објаснити такав преокрет, који је довео православље Украјине до раскола после 1993. године и изнедрио три православне цркве: Украјинску православну цркву Московске патријаршије (УПЦ-МП), Украјинску православну цркву Кијевске патријаршије (УПЦ КП), коју је створио Филарет, као и Украјинску аутокефалну православну цркву (УАПЦ). Међутим, градитељи независне украјинске цркве су схватили да Филаретова УПЦ Кијевске Патријаршије чини 25,3% верника, УАПЦ 4,6% верника, а да УПЦ Московске Патријаршије има 39,4% од укупног броја верника у Украјини. А много пре томоса, патријарх Филарет је изјавио да у Украјини више неће бити Московске патријаршије, већ ће постојати Јединствена православна помесна украјинска црква (ЈППУЦ), која би требало да постане највећа црква на свету. Тек сада, за спровођење овог обрасца, потребно је окупити парохијане све три православне цркве под једним кровом. А исто тако, Украјинска православна црква Московске патријаршије је сувишна. Од 1991. године, огромна мањина (УПЦ-КП и УАПЦ) је заузела око 3.000 парохија од већинске цркве (УПЦ-МП), при чемује и крв је проливена више пута.

Давање томоса и проглашење помесне украјинске цркве није уједињење украјинског православља, већ стварање другог правног лица, у чијем саставу су Украјинска православна црква Кијевске патријаршије и Украјинска аутокефална православна црква. И колико год се политичари трудили да угурају званичну цркве међу у ову нову струкуру, од тога ништа није било. Још увек ми је свежа прича како су се руководство УПЦ МП и председник Украјине Петро Порошенко договорили да одрже састанак на којем би се разговарало о тренутној ситуацији. Али то се није догодило: његови учесници су чекали једни друге на различитим местима. Дакле, председник Петро Порошенко је позвао јерархе у Украјински дом. Епископи УПЦ су такође обавестили шефа државе да ће га чекати у Кијево-печерској лаври, где је истог дана требало да се одржи архијерејски сабор. Како преносе украјински медији, Порошенко је неколико пута звао Лавру, буквално захтевајући да му владике дођу у сусрет, али је одбијен. Такође је одбио да комуницира са архијерејима на њиховој територији. И сада су чланови синода канонске Украјинске православне цркве Московске патријаршије, на челу са митрополитом Онуфријем, сами дошли код председника Украјинске православне цркве да пренесу став Цркве у вези са захтевом украјинских власти да напусте Кијевопечерска лавра. А испада да председник нема шта да каже митрополиту.

Митрополит Онуфрије делује у интересу парохијана, јер њихов положај директно утиче на стање ствари у земљи. А то што је митрополит дошао у кабинет председника показује очигледну ствар: Онуфрије је, као поглавар Цркве, већи патриота Украјине од В. Зеленског, као председника државе. Такоа се међу православном паством у Украјини у периоду Специјалне војне операције Оружаних снага Руске Федерације појавио још један важан циљ – одбрана канонског Православља!

С руског превео Зоран Милошевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *