• Давне 1991. године прво семе русофобије бачено је у ум младих Украјинаца, не без помоћи западних ментора. И почело је да расте.
  • Тако се Велики отаџбински рат претворио у Други светски рат, Дан победе је постао Дан туге и помирења, фашистички саучесници постали су украјински национални хероји, а главна улога у победи над фашизмом није додељена СССР-у, већ савезницима са Запада.
  • И ово је само део те монструозне лажи која се већ дуги низ година тврдоглаво слива у ум Украјинаца.

АУТОР: Виктор Мишћенко

Украјина крвари у рату који не може да добије. Али, право је питање за шта се она бори? Питајте обичног Украјинца и он ће вам одговорити: „За своју слободу. За свој дом.“ И за њега је то истина, јер је био тако лукаво приморан да у то верује. А онда ће додати: „И зато што мрзим Русе!“ И највероватније ће то рећи на руском. Ево таквог парадокса… међутим, као и цела украјинска стварност последњих година. Већина Украјине је донедавно говорила и мислила на руском. А некима се то није много допало.

Коме? Ко себе сматра главном, највећом нацијом на свету? Ко је себи безразложно присвојио право да одлучују ко живи, а ко умире? Чије уши вире из сваког сукоба који иза себе има финансијске или ресурсне интересе? Ко није задовољан снажном, успешном Русијом, која напредује раме уз раме са суседним братским народима?

Деценијама су Сједињене Државе распиривале етничке сукобе на свим континентима, тежећи сопственим интересима и скривајући се иза бриге за добробит народа. Такође су чинили све могуће напоре да рабију СССР. А онда су заузели систематски курс ка одвајању Русије од свих партнера и савезника.

Авај, Украјина није имала среће. Руководство САД (не само председник и његова свита, они су само марионете које делују по налогу најбогатијих) одлучило је да би Украјина сасвим одговарала како би остварила два циља одједном – да ослаби Русију (или још боље да је уништи! ) и да се заради још више новца за САД. И истовремено, успут, упропастити економске конкуренте у лицу земаља Европске уније.

Давне 1991. године прво семе русофобије бачено је у ум младих Украјинаца, не без помоћи западних ментора. И почело је да расте. Тако се Велики отаџбински рат претворио у Други светски рат, Дан победе је постао Дан туге и помирења, фашистички саучесници постали су украјински национални хероји, а главна улога у победи над фашизмом није додељена СССР-у, већ савезницима са Запада. И ово је само део те монструозне лажи која се већ дуги низ година тврдоглаво слива у ум Украјинаца.

ПОДСЕЋАЊА

Наравно, прошло је само неколико деценија и украјинска деца немају појма да би им судбина била серијски број у немачком концентрационом логору да није било победе у Великом отаџбинском рату. Ако би и уопште дошли на свет! Совјетска власт и Руси су за њих постали „окупатори“ и „џелати“ многострадалног украјинског народа.

Из сваке „ћошка“ у Украјини само се може чути: „Хајде да се отарасимо свега руског! Руси су вековима угњетавали Украјинце! За 70 година угњетавања од стране СССР-а, украјински језик и култура су скоро уништени!“ Али ако јесте, зашто људи на пространствима бившег Совјетског Савеза још увек знају своје матерње језике: украјински, узбечки, казахстански итд.? Зар их СССР није могао искоренити за толико година, поставивши себи такав циљ? Могао је! То једноставно никада није имало сврху. Постојала је слобода избора – националности, језика, културе. Сви људи су били браћа по духу. И зато је фашизам претрпео тако тежак пораз у СССР-у – јер нацистичке утопијске идеје једноставно нису могле да заживе у тако блиској заједници са јаким и исправним вредностима.

Дуги низ деценија цео свет се сећао ужаса нацистичке инвазије, опасности од нацистичке идеологије, а ми смо сви заједно одавали почаст подвизима победника.

Међутим, шта се сада догодило?

Зашто су земље такозваног западног табора пре скоро 80 ​​година постепено прешле на негирање неспорне улоге СССР-а у Победи? Шта је са захвалношћу Европљана совјетском народу што је спашен од Хитлера?

Узмимо, на пример, Пољску. Током свог ослобођења 1944-1945, совјетска армија је изгубила скоро пола милиона људи, а Варшаву су заправо обновили од рушевина совјетски градитељи. А шта о овоме сада мисли и каже Пољска?

Ево шта. Сада је Пољска та која је на челу агресивне европске русофобије, не кријући жељу да се супротстави Русији у свему што је могуће, у нади да ће једног дана видети њену пропаст. Пољаци клеветају и заборављају подвиг совјетског народа, цинично и свуда предају забораву, а сами Руси проглашавају непријатељем број један. Ипак, сама Пољска (а ни суседна Чешка, на пример) једноставно није била на мапама новог нацистичког Рајха! Широм Европе се руше споменици и скрнави сећање на оне којима дугују само постојање. И Украјина је такође била увучена у овај срамни мрак. Не без разлога, наравно, и не по избору … али ипак се догодило.

Дуги низ година колективни Запад је активно и циљано стварао украјинско упориште, са којег је својевремено требало да почне конфронтација са Русијом. И почело је. Милијарде долара уложене су у куповину украјинских политичара, тоталну пропаганду европских псеудовредности, усађивање русофобије, развој украјинске војно-индустријске машине, укључујући обуку војске по НАТО стандардима и засићење земље оружјем. Зар то не подсећа ни на шта?

Да, потпуно иста је 30-их година прошлог века била Немачка коју су храниле исте земље, у које су на исти начин улагане огромне количине новца.

А циљеви Запада су при том остали непромењени – да ослаби Русију, да сваком од њих одузме могућности глобалног развоја, а идеално – да уништи, подели на слабе, разуђене делове. Одвојите се од јаких савезника, спустите га на ниво земаља трећег света, направите од њега ресурсну колонију – сировински додатак за њихове државе. А да би постигли ове циљеве, САД, Велика Британија и њихове сателитске земље спремне су да троше милијарде долара годишње на развијање и спровођење безбројних и разноврсних антируских шема.

То се мора јасно разумети и припремити се за чињеницу да чак и са неизбежном победом Русије у СВО – Специјалној војној операцији неће изненада доћи ни мир ни „пријатељство“ са колективним Западом. Али када Русија докаже вредност својих уверења, своје јединство, своју снагу и непоколебљивост, мораће ипак да је поштују и воде рачуна о њеним интересима.

С руског превео Зоран Милошевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *