- Традиционална Русија је ценила телесно раскошне и снажне жене, а савремена танке и предузимљиве. Али кроз сву историју може се издвојити пет особина које су одувек биле пожељне за сваку Рускињу.
„Крв с млеком“ – физичко здравље
(руски фразеологизам у значењу: румен, који пуца од здравља)
У доба пре Петра Великог женско здравље је било синоним телесне пуноће. Жене бољара и стрелаца (припадници престижних руских војних јединица) биле су, како би се данас рекло, присталице „бодипозитива“, што су врло директно примећивали странци: „За женску лепоту они сматрају дебљину. […] Мале ножице и витак струк доживљавају се као ружноћа […] Сматра се да су мршаве жене нездраве“, са чуђењем је писао дворски лекар Семјуел Колинс. Притом сви странци истичу да су руске жене телесно веома лепе: „Жене средњег раста, уопште лепо грађене, нежног лица и тела“, записао је тридесетих година XVII века путник Адам Олеаријус. „Жене у Московији имају складан стас и лепо лице“, придружује му се у похвалама дипломата Јаков Рејтенфелс.
Такав однос према женској лепоти у Русији био је карактеристичан за све слојеве друштва. Живот сељанке био је препун тешког физичког рада који је захтевао изузетну снагу. Идеал лепоте била је телесна развијеност и крупноћа, односно способност да се продужи род. И док се међу племством овај идеал лепоте у XVIII-XIX веку променио и приближио европским стандардима, међу народом је још дуго остао на снази. „Еталон девојачке лепоте је мек ход, скроман поглед, висок раст, густа коса, крупноћа, заобљеност и руменило“, записао је почетком ХХ века кнез Тенишев о сељанкама Владимирске губерније.
И саме руске девојке су желеле да буду такве, на шта указују речи великог броја бајалица: „Од свих трава сам виша, од азурног цвећа зрелија, од свих беља и руменија“, „раменима широка, грудима обилна, лицем округла, на образима румена“.
„Чеда и чељад храни“ – добра домаћица
Чешки језуита Јиржи Давид, који је живео у Москви око 1680. године, записао је да Рускиње „меко корачају у високим чизмама, због којих не могу да трче и ходају брзо“. Међу особинама богате жене мекоћа покрета и хода била је на високој цени. Таквом ходу богате жене су се училе од детињства. Притом се у изворима не спомиње да су Руси код жена ценили беспосличење. Напротив, извори о историји трговачког сталежа, на пример, показују да су жене често саме управљале капиталом и производњом, такође и у време пре Петра Великог. У сеоским општинама „бољшухе“, старице које су биле главе породице, биле су пуноправне учеснице сеоског збора.
Како пише историчарка руских жена Наталија Пушкарјова, „идеал супруге био је оријентисан на жену која није била професионално ангажована, која вредно ради по кући, ‘чеда и чељад храни’, ‘чини живот медним’ и доноси ‘много користи дому’“.
Притом су се као незаобилазне особине праве жене цениле особине скромности и религиозности („тихост“). Како пише Пушкарјова, „под ‘добром женом’ подразумевала се жена ‘покорна, смирена, тиха’“. Овај идеал су следиле и племићке и трговачке жене у време Руске Империје. Код младих племкиња неговала се скромност, префињеност и неусиљеност понашања, док су трговачке ћерке и жене биле врло побожне.
„Нежног лица и тела“ – лична хигијена
Све руске жене су без обзира на имовинско стање бринуле о свом лицу и телу. Разликовала су се само средства која су користиле. Руску сауну („бању“) имала је свака породица, чак и најсиромашнија. У „бању“ је 1-2 пута недељно ишла цела породица. Осим тога, током летњих месеци, у њој је човек могао да се окупа, не користећи је као сауну. Током хладних месеци, без ложења и грејања „бање“, човек је могао да се окупа у пећи у кући, када би се ватра у њој угасила, а она још држала топлоту, тим пре што је пепео који одстоји у води – цеђ – и тако коришћен за прање веша и купање.
За тонус и белину лица и тела коришћена су народна средства: сурутка, расол, биљни чајеви. Једно од најбољих народних средстава за природно руменило било је, по мишљењу лично царице Катарине II, трљање лица ледом. Како је записао њен секретар Адријан Грибовски, она је наредила да јој се лице трља ледом сваког дана приликом причвршћивања капе. Иркиња Марта Вилмот, која је Русију посетила у Катаринино доба, записала је: „Сваког јутра ми доносе плочицу леда дебелу као стакло и ја, као права Рускиња, њиме трљам образе, од чега ћу, како ми говоре, имати лепу боју лица.“
„Плетеница – девојачки украс“ – посебан однос према коси
Чешаљ од дрвета или кости за девојку је био иста таква драгоценост као чешаљ за браду за мушкарце. Чешљеви су били украшени соларним симболима, а косу су девојке пуштале да расте што дужа, сваког дана су је дуго чешљале и уплитале у плетенице. Коса је била један од основних женских атрибута, девојке су је уплитале у једну плетеницу, а удате жене у две. Ако би муж неочекивано преминуо, ове плетенице жена би одсекла као знак жалости. Чин плетења две плетенице невести, што су обављале њене другарице, био је један од древних обреда женске иницијације.
Девојке су косу неговале, прале је киселим млеком, прокуваним квасом, испирале чајем од коприве или камилице. Притом је било значајно да се удатим женама коса није ни видела, јер је била покривена украсном капом или марамом. Само муж је имао право да ужива у лепоти косе своје жене и чак да је чешља.
„Свакодневно се мажући, оне успевају да човека доведу у заблуду“ – значај козметике
Стара Русија скоро да није познавала пудер, кармин, белило за лице и друга козметичка средства. Она су постала популарна међу женама тек од XV-XVI века, када је на руску моду утицала мода кнегиња Златне хорде и блискоисточних лепотица.
„Муж је дужан да жени обезбеди боје, јер Рускиње имају обичај да се њима мажу; то је тако уобичајено међу њима да се уопште не сматра за срамоту“, записао је Енглез Ентони Џенкинсон у XVI веку. „Оне тако премазују своја лица да се скоро на одстојању могу видети на њима налепљене боје; најбоље их је упоредити са женама млинара, јер изгледају као да су поред њихових лица истресани џакови брашна; обрве боје у црно.“
Данас располажемо појединим материјалима о томе зашто су Рускиње биле принуђене да носе много шминке и како је ова мода напуштена. Ипак, и у XIX веку, и у савременој Русији, лепотице су се издвајале и издвајају се по томе што умеју да користе шминку. Још енглески песник Џорџ Турбервил, који је Русију посетио у XVI веку, записао је: „свакодневно се мажући, оне успевају да боје поставе тако да ће и најразумнијег човека лако довести у заблуду ако поверује својим очима“.
ИЗВОР: https://rs.rbth.com/arts/96471-standardi-ruske-lepote