• Умире Ђура Јакшић, велико име српске поезије и сликарства. Ђура је био боем, за прост свет пијанац, мало померен у страну због тог порока. Али, чим се упокојио, након пребијања обесних силеџија, нахушканих од генерала Ранка Алимпића, неко се досетио да се мајка отаџбина мора достојно опростити од свога великог сина, кога ће у народном памћењу сачувати његова поезија.

АУТОР: Мишо Вујовић

Чувени покајници над покојницима, феномен сваког нашег времена, стали су у први ред уцвељених. Недостајао је још генерал дезертер о чијем “јунаштву” је Ђура објавио сатиричан текст, да би пар дана уочи пребијања потплатио сељака да притера волове официрском столу пред хотелом Москва:

“Хајде, шта се устежете к’о генерал Алимпић на Дрини”, викао је сељак на своје волове.

Изненађени, oфицири поскакаше, стигоше жандарми, сељак исприча да га је на све наговорио Ђура и за то му дао један динар. Ђуру, су кроз неколико ноћи сачекали генералови батинаши, дотукли ионако болесно и измучено туберкyлозно тело. Издахнуо је десетак дана након батина. Двор је великом сахраном, веће до тада у Београду није било, заташкао прави узрок Ђурине смрти.

Окупила се свита, министри, колеге писци, сви нешто свечано ожалошћени. Mноги од тих отужних учесника у овом масовном догађају Ђуру, за живота нису примећивали. По први пут у Београду, у истом спороводу, у великом броју је наступала елита и сиротиња раја са којом је славни песник делио своје скромно и горко парче живота, просуто од Баната, Беча, Београда, сеоских забити по Србији у којима је учитељевао до Скадарлије – “Три шешира”, “Два јелена”, одакле га је величанствена поворка господе и простог света испратила на вечни пут.

“Ко би до јуче рек’о, да је овај наш Ђура био толико значајан”, шапатом се домунђавале сусеткe.

“Волео је кафану и то га је много коштало”, наставиле су полугласно да коментаришу Ђурин испраћај до Новог гробља.

Хоћеш душу, одрекни се кафане. Мораш се ратосиљати душе ако се определиш за кафану.

А душа је некада захтевнија од атрактивне жене! Размажене и плаховите. Спремне да у сваком моменту пусти сузу.

Фасцинирају ме дежурни верски чистунци.

“Чувари духа!”!

Ове ходајуће “громаде” са микроскопским детекторима за грех, увек спремнe да се обрачунају са маловерним или недовољно транспарентним “верницима” склоним хедонизму.

Написах текст о Томи и истоименом филму.

Тома!!!

Довољно да асоцира на раскошан таленат, неукротиви темперамент, устрептале емоције, боемство, алкохол, жене, буран живот… И све зачињено емоцијама и код пуног и празног новчаника. Да ли је грех душу сместити у кафану? – питају се дежурни чувари чистоће душе.

“Мапа душе у којој је кафана душа а не црква”! -извлачи камуфлирани коментатор из наслова.

Наравно, Тома је био боем, заљубљивао се опсесивно у лепе жене. Да ли се може назвати блудником!?

Може.

Да ли је блудничење грех? Јесте.

Био је коцкар.

И то је грех!

Да ли је Тома грешан?

Jесте.

А ко није!?

У филму се видело све.

Јасно и наглашено.

И страст и грех.

Али и неизмерна љубав према малим, небитним људима. Е ту се снага духа и моћ душе огледа. Тома, није био среброљубац. Новац га је иритирао до те мере да га је немилосрдно трошио, не штедећи ни велике своте којима је често знао да обрадује мученике са периферије живота. Дакле, славољубље и среброљубље Тому Здравковића нису поседовали.

Постоји ли ишта што нисмо успели да омаловажимо и срозамо? Као и пљување под маском на друштвеним мрежама.

Као што су по фабричким круговима и касарнама ревносни жбирови ловили оне који нису певали 4. маја на дан смрти Ј. Б. Тита: “Друже Тито, ми ти се кунемо”, данас се “занимају” мотрећи помно да ли мушкарци стоје са десне, а жене са леве стране у храму. Неки гуру је рекао тако треба, без обзира што нас Христ није делио.

Пишући о Томи, кафана се није могла мимоићи као ни његова емотивна вертикала. Две доминанте у животу овог тужног забављача. Неодвојиве од његове личности. И тачно је да је кафана хранила његову душу. Е, ако је крчма врело греха или престо ђавола, како тврде самољубиви пуритнци и противници кафанског живота, многи народи пливају у греху.

Колико се ко Богу молио, то Бог најбоље зна, као што зна да је Тома, својим односом према материјалном и несебичношћу у помагању људима, показао хришћанске врлине. Милосрђе и несебичност.

Кафана није црква, али је, свакако, највећа исповедаоница у којој се молитва изговара у себи. Срби се више крсте у кафани него у храму. Кафана инспирише човека да се, под капљицим, лакше отвори. Да чини више по срцу и нарави него по узусима центара моћи и магловитог, за човека све више отуђујућег времена.

Кафана раскопча личност да слободније завири у сопствену душу, да препакује успомене, да се суочи са собом. Знам људе који своја религиозна осећања изражавају крстећи се при свакој чашици. Прва је: „Боже помози“. Друга је: „Боже сабери и помножи“.

Трећа је: „Боже сачувај и помјани“.

И тако редом. За здравље, за љубав, узвраћену и безнадежну, за промашене одлуке, за посрнула пријатељства, за пословне победе, за живе и мртве…

Кафана је такав амбијент да те сви чују када шапућеш и да те нико не региструје када вичеш. На концу, да је Тома којим случајем рођен као Француз, а имао је много тога у Себи што би га чинило припадником тог галског народа, славили би га попут Шарла Азнавура. Али тај занесени младић из Печењевца, за који је Лесковац метропола, и након три деценије од одласка остао је громада са душом, у народу у ком се поштење сматра лудилом, а широко срце уском памећу.

„Добар и луд су браћа“, радосно кликће народ наш насушни.

На крају, и пред Богом и пред народним памћењем сви добијамо рам адекватан делу које смо створили. Не о себи, већ од себе самог.

Во имја оца и сина и свјатога духа, амин.

ИЗВОР: https://tamodaleko.co.rs/kodovi-beomske-duse-i-jos-ponesto-o-nama-gresnima/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.