О последицама привлачења страног капитала у Кину

  • Испоставило се да Кина није тако суверена као што неки мисле.
  • Испоставља се да се кинеском економијом управља не само из Пекинга, већ и из корпоративних централа оних земаља које су увеле санкције Русији

АУТОР: Валентин КАТАСОНОВ

Опште је прихваћено да модерна Кина има једну од најригиднијих вертикала власти на свету. Раније су на врху ове вертикале моћи у Кини били цареви, а сада Комунистичка партија Кине (КПК) и њен генерални секретар друг Си Ђинпинг. Истовремено је и на дужностима председника Народне Републике Кине и председника Централне војне комисије Народне Републике Кине и Комунистичке партије Кине.

Да ли је Кина издала Русију?

Почетком фебруара ове године, када је руски председник Владимир Путин посетио Кину, друг Си је много пута поновио да су наше земље савезници. Од почетка санкционог рата колективног Запада против Русије, друг Си је изјавио да недвосмислено стаје на страну Русије. Из ових изјава би се могло закључити да Пекинг не само да неће учествовати у санкцијама према Москви, већ ће пружити неопходну помоћ да надокнади могуће губитке свог суседа. Међутим, четири и по месеца од почетка рата показало је да Кина Русији није потурила своје раме. Министарство финансија САД и Стејт департмент повремено извештавају да Кина прилично прецизно испуњава све санкције колективног Запада против Русије. А Вашингтон нема питања за Пекинг у вези са антируским санкцијама.

Па како онда посматрати речи друга Сија? Нисам синолог и не могу да знам многе аспекте живота нашег источног суседа. У почетку ми се чинило да је чудна пасивност Кине у испуњавању савезничких обавеза према Русији последица источњачког лукавства друга Сија. Ова верзија је за мене до сада била главна. Тек сада то допуњавам верзијом да нису сви у Кини спремни да безусловно извршавају команде друга Сија.

Чланак америчког истраживача Мартина Чорземпе, запосленог на Петерсоновом институту за међународну економију (Peterson Institute for International Economics, PIIE), који је одједном добио на важности, навео ме је на размишљање о овоме. Чланак се зове: „Контроле извоза усмерене против Русије функционишу – уз помоћ Кине“ (Export controls against Russia are working – with the help of China). То сам, да подсетим, већ коментарисао. У чланку се навдое резултати анализе доступне статистике о извозу кинеске робе у Русију. Од 24. фебруара до 30. априла обим ових залиха је нагло опао. Несумњиво, ово је резултат што Пекинг извршава санкције Запада. Највише су ме заинтересовале следеће речи аутора у чланку: „Убедљива чињенца да Кина поптује санкције које је увео Запад јесте то што су стране мултинационалне корпорације одговорне за половину кинеског извоза. Ове корпорације морају да буду повезане са глобалном економијом и очигледно да следе наређења не из Пекинга, већ из сопствених централа у земљама у којима су уведене санкције“.

Транснационалне корпорације у Кини јаче од државе?

Морао сам, дакле, да тражим даље по сајту Петерсоновог института. Тамо постоје материјали који указују на то да ТНК (Транс националне корпорације) директно или индиректно обезбеђују половину кинеског извоза. На пример, чланак Мери Е. Лавли и Јанга Лианга из 2018. Mary E. Lovely (Yang Liang), Trump Tariffs Primarily Hit Multinational Supply Chains, Harm US Technology Competitiveness „Трампове тарифе су првенствено погодиле мултинационалне ланце снабдевања и наносе штету америчкој технолошкој конкурентности“).

Пекинг је дуго времена привлачио страни капитал у земљу. Треба признати да је ова политика Пекинга била прилично уравнотежена и опрезна. Постојала су ограничења и забране рада страног капитала у низу делатности, ограничења учешћа нерезидената у капиталу једне компаније итд. Међутим, сваке године се број таквих ограничења смањивао.

Делимично, политика Пекинга према страном капиталу била је диктирана потребом да се привуче не толико новац колико нове технологије. Такође важна је и могућност изласка на светска тржишта уз помоћ познатих западних корпорација. Делимично се надало да ће давање зеленог светла страним инвеститорима у Кини дати зелено светло кинеским инвеститорима у другим земљама (посебно САД). Коначно, ова политика је мотивисана жељом Пекинга да кинески јуан учини међународном валутом, за то је неопходно имати бар минималну конвертибилност за нерезидентне акције, обвезнице и капитал компанија које послују у Кини.

До 1992. године прилив страног капитала у Кину био је прилично скроман. Директне стране инвестиције у кинеску економију раног периода (пре 1992. године) у појединим годинама износиле су (милијарде долара): 1984. – 1,43; 1987 – 2,31; 1991 – 4.37. Овде и испод, све наведене бројке су подаци кинеског Министарства трговине.

Од 1992. до 2010. године, годишње директне стране инвестиције у кинеску економију већ су достигле двоцифрене милијарде долара. Ево података за поједине године овог временског периода (милијарде долара): 1992 – 11.01; 1995 – 37,52; 2000 – 40,72; 2005 – 60,33; 2009 – 90.03.

А од 2010. године до данас, годишње директне стране инвестиције (ДСИ) у кинеску економију мере се троцифреним бројем милијарди долара. Ево података за све године последњег периода (милијарде долара): 2010 – 105,7; 2011 – 116,0; 2012 – 111,7; 2013 – 117,6; 2014 – 119,6; 2015 – 126,3; 2016 – 126,0; 2017 -131,0; 2018 – 135,0; 2019 – 138,1; 2020 – 144,4; 2021 – 173.5. У првих пет месеци 2022. године, ДСИ у кинеску привреду износиле су 87,8 милијарди долара.Ако се ова цифра екстраполира на целу годину, може се претпоставити да ће по први пут годишње СДИ достићи ниво од 200 милијарди долара.

Тренутно је вредност имовине у кинеској економији, формирана као резултат страних директних инвестиција, око 2 трилиона долара. Ова средства су распоређена приближно на следећи начин (%): прерађивачка индустрија – 25,5; некретнине – 17,0; лизинг и пословне услуге – 16,0; пренос информација, рачунарске услуге и софтвер – 10,6; научноистраживачки рад, техничке услуге и геолошка истраживања – 8,0; трговина на велико и мало – 6,5; финансијске услуге – 5,1; транспорт и складиштење – 3,3; производња електричне енергије, снабдевање гасом и водом – 2,5; изградња – 0,8.

Према руским стандардима, број компанија са страним капиталом који се отварају сваке године у Кини је фантастично велики. Према подацима Министарства трговине Кине, у Кини је 2021. године отворено око 48 хиљада нових предузећа са страним улагањима (2020. – 38,9 хиљада, 2019. – 40,9 хиљада, 2018. – 60,6 хиљада). За поређење: у јесен прошле године, број компанија са страним капиталом у Русији, створених свих претходних година, износио је свега 28,4 хиљаде.

Важно је напоменути да је Кина у првим месецима 2022. имала најтежи карантински режим и многи су предвиђали да би могло доћи до озбиљног пада страних инвестиција у кинеску економију. Међутим, опадања није било. Иако ограничења везана за режим карантина нису у потпуности превазиђена у Кини, страни инвеститори настоје да уђу у ову земљу. Верује се да је инвестициона клима у Кини неупоредиво боља него у САД или Европи. Посебно данас, када је западна економија на ивици рецесије изазване ратом санкцијама.

Енглези највећи инвеститори у кинеску економију!

Из којих земаља долазе инвестиције у Кину? Према кинеском министарству трговине, на Сједињене Државе и европске земље отпада само неколико процената страних инвестиција. Највећи део страног капитала отпада на јурисдикције као што су Хонг Конг и Сингапур, као и на пореске рајеве Британских Девичанских острва (БДО) и Кајманских острва. Компаније са учешћем капитала наведених јурисдикција могу стриктно да извршавају све команде које долазе са Запада. Офшорне јурисдикције (БДО и Кајманска острва) су под строгом контролом Енглеске. Хонг Конг и Сингапур су такође на много начина повезани са Лондоном.

Мартин Чорземпа пише: „Немогуће је раздвојити део пада извоза након почетка рата који се приписује страним компанијама у поређењу са кинеским, али је јасно да стране мултинационалне корпорације нису једини покретач усклађености. Да, кинеске компаније су такође покретачка снага за поштова антируских санкција. Често их подржавају западне мултинационалне компаније, пре свега америчке. Такве ТНК не желе да уложе свој новац у акције и одобрени капитал у Кини. Они су невидљиво присутни у Кини, вршећи невласничке облике контроле над највећим кинеским компанијама. Наиме, ради се о закључивању уговора о франшизи са овим последњим (обезбеђивање корпоративног бренда на коришћење) и уговора о преносу права на коришћење технологија. Продаја кинеских компанија Русији, посебно робе која користи америчку технологију може имати најтеже последице по такве компаније: раскид технолошких уговора, затварање америчког тржишта за продају производа, престанак активности кинеске компаније у Сједињеним Државама, као и лишавање пословања компаније на америчким берзама .

Данас се манифестују негативне последице вишегодишњег привлачења страног капитала у кинеску привреду од странеПпекинга, упркос свом опрезу у овој ствари челника КПК. Испоставило се да Кина није тако суверена као што неки мисле. Испоставља се да се кинеском економијом управља не само из Пекинга, већ и из корпоративних централа оних земаља које су увеле санкције Русији.

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2022/07/13/kto-upravljaet-kitajskoj-ekonomikoj-kompartia-ili-kto-to-esche-56684.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.