• Евидентан је порив Бошњака коју у то вријеме нису ни постојали под тим именом, па чак ни као Муслимани, да присвоје тековине НОБ-е само за себе и да истисну Србе и из тог домена.
  • На руку им иде и некаква чудна мода у Срба да се стиде тог периода и да Србе ослободиоце приказују у  негативном свјетлу

Као неко ко је рођен и провео највећи дио живота у Југославији, сваке године ми засмета када на годишњицу „Игманског марша“ који постаје све масовнији, угледам садашњу заставу Босне и Херцеговине, пошто је та застава симбол сецесионизма од Југославије, симбол који негира државу Југославију и обезсмишљава саму ослободилачку борбу против наци-фашистичког окупатора, тачније њемачко-италијанског агресора, коју је водила Југославија, тачније Срби са тог простора.

Пратио сам дешавања на обиљежавањима значајних мјеста и догађаја из Народно-Ослободилачке Борбе/Рата  (НОБ/НОР) и уочио како се Срби на таквим дешавањима омаловажавају, даје се њиховим удружењима подређен положај у сваком погледу почев од стављања на зачеље њиховог наступа за говорницама и у обраћању окупљеним, па до отвореног проглашавања потомака ослободилаца или побијених у НДХ логорима за агресоре на БиХ. Ко је сметнуо с ума, територија БиХ је била у саставу НДХ, а у Краљевини СХС и Краљевини Југославији није ни постојала, као што није постојао нити један ентитет на које је разбијена Југославија.

Евидентан је порив Бошњака коју у то вријеме нису ни постојали под тим именом, па чак ни као Муслимани, да присвоје тековине НОБ-е само за себе и да истисну Србе и из тог домена. На руку им иде и некаква чудна мода у Срба да се стиде тог периода и да Србе ослободиоце приказују у  негативном свјетлу. Ситуација, уз велику помоћ тих некаквих „Срба“, иде у смјеру да ће на крају испасти да су ослободилачку борбу у другом свјетском рату изнијели Бошњаци и Хрвати, док су сви Срби били у четницима који су се бавили антифашистичким пасивним одпором док се ситуација сама од себе не ријеши уз божију помоћ која је највише уочљива на примјеру Јасеновца.

Смотра „Ханџар дивзије“

У својим фактчекерским истраживањим одлучим да одем на један скуп самопроглашених антифашиста који се одржавао у некадашњем Музеју револуције у Сарајеву, да саслушам из прве руке њихове ставове. Говорила су четворица говорника: један стари члан СКЈ активан и сада чином ношења црквене кравате, 94-годишњи провоборац и један режисер, сви из Сарајева и један представник САБНОР-а из Мостара. На столицама нас је дочекао и летак са програмом овог удружења. Не знам како се сада изјашњавају, али су у Југославији вјероватно били Муслимани који су током образовања учили србско-хрвацки језик. Ово посебно наглашавам пошто влада мишљење да су Бошњаци и босански језик прастаре творевине, па у сврху фактчекеризма и раскринкавања је и то потребно смјестити тамо гдје му је мјесто.

Говорници су више пута нагласали током свог излагања да постоје многа удружења антифашиста која у ствари промовишу фашизам не мислећи на себе, него на неке друге, тј. на Србе. А ја сам стекао управо дугојачији дојам, да они управо раде оно што пребацују другима.

А ево и зашто:

  1. Први говорник је одмах на почетку рекао да је на БиХ направљена агресија, не мислећи на Хрвацку којој је то и доказано на суду у Хагу, него на Србе. То је популарни наратив у ФбиХ, Срби су за све криви. У преводу са „босанског“ на србски језик он је прогласио потомке Срба ослободилаца Југославије за агресоре на своје територије које смо ослободили у другом свјетском рату.

Није никаква непознаница, а то је и Тито сам рекао да су главнину свих ослободилачких покрета и јединица чинили Срби, и то у самом почетку и када је било најтеже.

Муслимани су по ријечима Џевада Галијашевића били у највећој мјери на супротној страни, све до завршнице рата када су прешли на страну ослободилаца, као што су урадили многе усташе и четници.

Дакле, не да нису учествовали у свим битним окршајима против окупатора на страни Срба ослободилаца, него су чак били на супротној страни и ометали ослободиоце у акцијама за интерес окупатора. Сада се они одједном појављују као највећи поштоваоци НОР-е/НОБ-е који хоће србску борбу за ослобођење да припишу себи.

Муслимани који су били на страни ослободилачке војске су се највјероватније изјашњавали као Срби мухамеданци, за разлику од оних који су били у НДХ формацијама који су се изјашњавали као Хрвати мухамеданци. Муслимане у њемачким војним формацијама као што је „Ханџар дивизија“ су њемачки окупатори називали „Босниак“.

  1. Деведесет четворогодишњи борац из НОР-а један од ријетких живих свједока тог времена на цијелом југославенском простору је током свог говора изразио љутњу на Хрвате, одакле њима право да раде Бошњацима иза леђа, а да нису жељели прво да се договоре са њима о суживоту у заједничком ентитету. При чему није хтио да исто тако осуди припаднике своје нације да су такође избјегавали договарање са најбројнијим народом Југославије – Србима, који је уједно и најнаоружанији и који су кренули по наговору преговарача из САД иза леђа у неуставну сецесију од Југославије. Не смета им бошњачко игнорисање и омаловажавање србских интереса, а смета им када то њима исто ураде Хрвати.
  2. Режисер је током свог ни-за-главу-ни-за-реп излагања осудио Русију за агресију и осудио из за тип ратовања званог „спржена земља“, при чему је намјерно прескочио да осуди осмогодишње гранатирање Украјинаца цивилних циљева по Донбасу који је дио Украјине у којем живе у највећем броју Руси, који су у знајачној мјери у ствари потомци Срба са Балкана. Гранатирање руских цивила није фашистички, али му је фашистички када Руси крену у помоћ Русима да се одбране од украјинске агресије. Није се сјетио ни да осуди како прже земљу и специјалне чеченске јединице састављене од људи са исламоидним именима и презименима. Изгледа да су само Руси и Срби фашисти, на којој год да су страни, а агресори на Србе и Русе су увијек антифашисти на којој год су страни приче.

Сво вријеме овог наступа „антифашиста“ сам стекао дојам да они немају појма нити шта је фашизам, нити шта је нацизам. Њима је изгледа фашизам све што им се не свиђа и не уклапа у демагогију.

  1. Посљедњи у низу говорника је био представник „антифашиста“ из Херцеговине из града у којем су недавно порушили партизанско гробље, вјероватно неким тешким возилом, који је довео са собом и групу младих која је у упечатљивом перформанску изчитала план рада и програм ових „антифашиста“ из ФБиХ који би да своје дјеловање издигну на ниво БиХ, заобилазећи Србе. Он је представио програм некакве грађанске БиХ која се може остварити само ратом, а они су као против рата. Осуђују некакав великосрбски национализам, а Срби нису нација него народ, што говори и да немају појма о разлици између нације и народа, при чему не спомињу великоаспирације других па и своје нације да овладају цијелом БиХ. Осуђују четништво и усташтво, а своје ханџардивизијство и исламски фундаментализам не осуђују. Дакле, они се само боре против радикалних Срба и радикалних Хрвата, видећи трун у њиховим очима, а неће да виде балван у својим очима. Њима је рехабилитација колаборационистичких србско-хрвацких покрета из другог свјетског рата зло, али њихов колаборационизам није толико злобан па нема потребе да се ставља под повећало и посматрање. Они би да сређују стање код других и чисте туђа дворишта, а неће своје. Њихово је двориште као увијек чисто и нема ту шта да се дорађује. На знам одакле црпе тај погрешан осјећај?

Ето то је углавном слика „антифашизма у грађански орјентисаних античетничких антиусташа“.

Душко Бошковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.