„КО НАТЕРА ШЕСТУ ЛИЧКУ ДА СПАСАВА ОНУ ПИ…КУ!?“

У Новостима од 19. јануара 2022. Драган Радевић пише о ратним грешкама Јосипа Броза Тита и наводи сведочења очевидаца тих догађаја.

• Одбрана Кадињаче је била прва Титова погрешна одлука. Без икаквих обавештења и правих разлога, осим да се пред енглеским официром Хадсоном истакне као војсковођа, послао је Раднички батаљон, да сви изгину. Учинио је то онда када је судбина Ужица била одлучена. Немачка офанзива није могла да се заустави. Евакуација је већ почела. Александар Ранковић (1909–83) је већ послао Моравички батаљон на чуке око Ужица, да штите извлачење из града. Одбрана Кадињаче је била бесмислена.

Али данас Кадињача има своју поему – постала је партизански мит.

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

• Друга велика Титова обмана, на којој је темељио своју командантску величину, била је „варка“ са рушењем моста на Неретви 1943. године. О тој Титовој тактичкој бравури такође сведочи Александар Ранковић: „Тај мост није срушен да би се заварали Немци, усташе и четници и сакрио правац повлачења партизанске главнине. Он је срушен због Титове панике и погрешног обавештења Владе Шегрта (1907–91) да нас гони 20.000 четника. Кад је добио то обавештење, Тито је наредио да се мост дигне у ваздух. Одмах се показало да је то крупна грешка. Преко тог срушеног моста једва је прешла главнина наше војске…“ После рата, то рушење приписано је „Титовој тактичкој генијалности“.

Тако је Тито 1973. у јубиларном говору на обали Неретве, рекао како је рушењем моста подвалио Немцима и четницима. Велики и мудри вођа је изгледа био и генијални варалица и лажов.

• После Неретве наступила је Сутјеска, главна позорница југословенске ратне драме, која се одиграла од 15. маја до 15. јуна 1943. Била је то немачка операција Шварц (нем.Fall Schwarz, „Случај Црно“), која је у уџбеницима историје Другог светског рата означена као Пета непријатељска офанзива. Кроз судбину рањеника и Треће дивизије видели смо њен исход. Током битке је погинуло укупно 7022 борца и рањеника НОВЈ.
• Крајем маја 1944. Немци врше десант на Дрвар са намером да заробе Врховног команданта и његов штаб. По сведочењу генерала Пера Попиводе (1916–79), тада пуковника и главног интенданта Врховног штаба, Тито је приликом десанта на Дрвар, хтео да се преда Немцима, али га је генерал Сретен Жујовић (1899–1976), откоченим револвером приморао да напусти пећину у Дрвару у којој се био сместио Врховни штаб.

Појединости о спасавању Врховног команданта описао је и Александар Ранковић, који је све време био у пећини поред Тита. Ранковић је у зору 25. маја 1944. први зачуо немачке авионе и угледао немачке падобранце, и брзо истрчао напоље како би позвао у помоћ пратећи батаљон Врховног штаба, који се у том тренутку налазио у варошици Дрвару.

„Када сам стигао доле, прича Ранковић, долази Жујовић и каже Арси Јовановићу: `Иди горе и натерај Тита да крене. Одмах да изађе из пећине`. Арсо одговара: `Он мене неће да послуша`. Онда ја наредим Жујовићу да он оде у пећину и натера Тита да изађе напоље. Пошто је Тито одувек сумњао на Жујовића као ривала и фракционаша, напишем цедуљу и дам Жујовићу да однесе Титу: `Сад је тренутак да изађеш одмах. Све је обезбеђено…“

Жујовић је отишао и са машингевером утрчао у пећину подвикнувши: „Изађи, стара кукавицо! Оћеш да се предаш Немцима и као командант спасиш главу, а упропастиш и издаш нашу борбу!“ Тито затим облачи маршалску униформу и уз Даворјанкину кукњаву и вриску чека Немце да се преда. Жујовић га је уз претњу пиштољем натерао да изађе…“ (Архив ЦККПЈ)

Славка Ранковић (1920–2008), супруга Александра Ранковића, је тада била члан Врховног штаба Народно–ослободилачке војске, па је као очевидац ових дешавања  забележила следеће сведочанство: „Када су се Тито и Кардељ успузали на врх пећине, чекао их је Лека Ранковић којему је Броз пришао са сузама у очима загрливши га, и питао шта је било са Совјетском војном мисијом…“ („Живот уз Леку – сећања“, 1998)

Слободан Пенезић Крцун (1918–64) је 05. јула 1944. послао писмо супрузи Зини у коме између осталог пише: „Тито се у једном тренутку помирио са судбином и био је спреман да се преда. Присебношћу Ранковића и Жујовића одустао је од те намере.“

Жујовић га, дакле, с пиштољем приморава да напусти пећину и сиђе у Дрвар, одакле га преузимају Британци. Захваљујући брзом реаговању и спретности пуковника Вилијема Стрита, главног штабског официра Британске војне мисије, Броз је избегао заробљавање у самом Дрвару. О акцији спасавања Врховног команданта партизанске војске у британским документима, између осталог, пише: „Тито је са љубавницом (Даворјанком Пауновић и псом Рексом) пребачен у британску базу Бриндизи у Италији“.

О овој акцији пише и Владимир Дедијер (1914–90), главни послератни Титов биограф: „Почетком јуна, са једног аеродрома у босанским планинама, код Купреса, Национални комитет и један део Врховног штаба са Титом одлетели су за Бари у авиону „Дакота“, којом је управљао совјетски пилот Шорников, одакле се Тито после неколико дана пребацио енглеским разарачем на острво Вис.“

Ово су, дакле укратко, генијални потези друга Маршала, великог стратега Народно–ослободилачке борбе и социјалистичке Револуције, и највећег Сина свих наших народа и народности.

Надахнут епским догађајем драматичног спасавања Врховног команданта из пећине крај Дрвара, песник и рокер Бора Ђорђевић (рођен у Чачку 1952) испевао је следећи незаборавни стих:

„КО НАТЕРА ШЕСТУ ЛИЧКУ ДА СПАСАВА ОНУ ПИЧКУ!?“