• Џозеф Бајден назива Владимира Путина „ратним злочинцем“, јер је руски напад на Украјину противан међународном праву. Тај исти Бајден је, својевремено, лично захтевао 1998. „бомбардовање Београда и рушење свих мостова на Дрини“ и то називао (и назива) „одбраном међународног права“.
  • Недовољно је, у међувремену, ово селективно поимање и практиковање правних начела означити као „само“ контрадикторно и нелогично, безобзирно и цинично, много примереније је питати – постоји ли уопште још једно и за све обавезујуће међународно право?
  • А ако не, доследно је питати – ко је заправо од међународног права направио жвакаћу гуму и тиме починио најтежи злочин против човечности и човечанства, јер поразно поништио миленијумске тековине цивилизације и поново ставио на снагу „закон јачега“, односно „закон џунгле“?
  • Тек по сагледавању узрока и постављању праве дијагнозе, наиме, могућа је права терапија, дакле поновно успостављање општих, за све обавезујућих правних норми и повратак систему цивилизацијских вредности.
  • Другим речима, тек тада ће бити могућ нови и неопходни почетак градње праведнијих, хуманијих међународних односа, од којих би сви а не само олигархије моћи профитирали.

АУТОР: Владимир Умељић

На први поглед је одговор на горње питање лак, недвосмислен, јер „право јачега“ увек успоставља јачи а није у питању ко је то био од нестанка Совјетског Савеза и тзв. биполарног света.

Сигурно, тај „закон“ је важио хиљадама година и кулминирао у време колонијалних похода Запада, откривања и покоравања континената, да би свој темпорарни врхунац достигао сукобима светских размера, закључно са Другим светским ратом.

Нада у почетак ере важења хуманистичког међународног права проклијала је успостављањем и радом Нирнбершког трибунала, најснажнији импулс је искусила оснивањем Уједињених нација.

У време међуфазе „два светска блока“ 1945-1991. та нада је опстајала, пре свега захваљујући реторичком потенцирању, јер пракса је, као и много пута до тада, све више одударала од теорије.

Уједињене нације су бивале све више запостављане и деградиране а један битни узрок овог неповољног развоја је лежао у чињеници да су САД прогласиле и третирале читав свет као своје двориште.

Тако је овај самопроглашени „светски полицајац“ нпр. само у Вијетнамском рату 1955-1975. жртвовао око 50.000 својих војника и убио између 2.-4.000.000 Вијетнамаца, уз бизарно образложење, да се тамо „бране границе САД“.

Највећи број жртава су били цивили а последице масивне и бескрупуозне употребе разних међународно-правно заправо забрањених оружја, закључно са хемијским, до данас се осећају у Вијетнаму.

То упркос овим трагичним последицама у првој линији за Вијетнамце, свакако, ни издалека није било све. Канадски центар за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization) објавио је 2016. у једној студији, да су САД од Другог светског рата убиле више од 20.000.000 људи у 37 држава у читавом свету.

Није, сигурно, неопходно бити правник да би се закључило, да једноставно није могуће овако делати и истовремено држати се међународног права.  А у којој мери се при овим масивним кршењима тог, очигледно само теоретског међународног права дословце газило ногама и свако хуманитарно право, може се наслутити при навођењу само једног примера, када су амерички војници 16. марта 1968. масакрирали 504 цивила у вијетнамском месту Ми Лај.

Очигледно је, дакле, важење једног јединог правила: „Right or wrong, my country!“ („Право или не, моја земља!“), чија савремена варијанта гласи: „America first!“ („Америка на првом месту!“).

То апсолутно бесправно правило је важило, ма колико ова понављања била у међувремену замарајућа, и у случају Авганистана, Ирака, Либије, Сирије, Југославије… и других суверених држава, све до броја 37.

Но овај врли чувар „слободе, демократије и светског правног поретка“, са пратећим НАТО-хором, никад није био сраскида да хапси и изводи друге пред разноразне „интернационалне трибунале“, као што је то био случај са српским официрима и политичараим и Хашким трибуналом а сад учестало позива на извођење Владимира Путина пред неки слични.

За подсећање, ниједан Американац се никада није појавио пред неким таквим судом а САД нису штеделе ни са отвореним претњама, уколико би се ико усудио да помисли на један такав корак.

Међународно право, као жвакаћа гума? Сви су једнаки, али ми смо једнакији?

На питање да ли је Русија овом специјалном војном операцијом у Украјини прекршила међународно право, одговор је недвосмислено позитиван. Али ако и овде пођемо од истог принципа, дакле од сагледавања узрока и постављања праве дијагнозе, онда се морају узети у обзир два доминантна фактора.

Као прво, да је Русија – вероватно у претпоследњем тренутку – одлучила да збаци омчу са врата, коју је Запад перманентно и консеквентно затезао и, као друго, јер је после година и година позивања на то међународно право увидела да то исто за Запад не важи, да се на њега значи не може ослонити.

Фигуративно речено, човек „X“ годинама са растућим узнемирењем прати, да му се претећи приближава човек „Y“, окружен верним пратиоцима. Они га окружавају, примичу му се све ближе, звецкају оружјем  и ревносно плету једну класичну, више пута опробану омчу.

„Више пута“, то опкољени „X“  у најмање 37 случајева поуздано зна, то се завршило насиљем према слабијем и, сходно томе, он се осећа све угроженијим. Он се, додуше, не осећа слабијим, поседује и сопствено оружје, али…

„X“  апелује на разум, позива се на право и законе, подсећа на више пута поновљено обећање да му они неће више прилазити, опкољавати га и сл. Пре него што је увезан последњи чвор омче, он одустаје од пуких речи и – долази до насиља.

„Y“ и његови верни пратиоци су озлојеђени, оптужују га да крши право, да је зли, јер ничим изазвани насилник, да је параноидан и неурачунљив, да пати од маније гоњења и сл. И – они почињу са више него жестоким економским, финансијским, политичким и медијским ударцима по њему.

Оно што врло фрустира и смањује наду у позитивни заокрет ових збивања, да поменемо и то, то је ово последње, чињеница да је рафинирана и професионална контрола медија, значи формирање јавног мњења на Западу у међувремену у енормној мери перфектуирано.

Горе поменути масакар вијетнамских цивила у Ми Лају нпр. открио је амерички инвестигативни репортер Сејмор Херш, но сви медији, без иједног изузетка су годину дана одбијали да објаве његов извештај. Тек тада се текст појавио у јавности, избио је скандал и Херш је шта више добио Пулицерову награду.

За тадашње време, то је био врло добар резултат (скоро невидљиве) цензуре.

О разбијању Југославије и тадашњој сатанизацији Срба од стране „НАТО-демократија“, напротив, већ више од двадесет година се у јавности Запада још увек ништа не појављује.

За плашити је, да ће тако бити и са актуелном демонизацијом Руса.

Са којим правом, међутим, Запад сада удара по Русији?

Рецимо, с правом јачега, који је схватио да сада по при пут при овој, себи тако драгој и много пута победоносној игри једноставно није јачи? Можда и јер „Y“ сад почиње да примећује бумеранг сопственог делања, да осећа страх од губљења своје до сада неприкосновене позиције свемоћног „светског полицајца“? Истовремено жандара, тужиоца, судије и извршитеља пресуда?

Да, Русија је прекршила међународно право, али – постоји ли оно уопште?

А ако не,– ко је заправо од истог направио жвакаћу гуму и тиме починио најтежи злочин против човечности и човечанства, јер поразно поништио миленијумске тековине цивилизације и поново ставио на снагу „закон јачега“, односно „закон џунгле“?

Оно што се у медијима Запада актуелно потенцира, то је тешко вређање Владимира Путина, све до отворених позива на његово убиство (републикански сенатор Линдзи Грејам: „Има ли у Русији неког Брута?!“, односно ТВ-студио Фокс Њуз), као и безмерно инсценирање ионако трагичног усуда цивилних жртви у Украјини.

Тај усуд жале сви хуманистички оријентисани људи у читавом свету, сасвим сигурно и у Русији, јер сваки рат је несрећа, реалност се не сме потиснути и погођенима је неопходна свака могућа помоћ.

Но коме помаже, само један пример, неуморно подвлачење да „Руси циљано бомбардују стамбене објекте и на геноцидни начин убијају цивиле“, док УН потврђује око 550 цивилних жртава после две недеље бомбардовања?

Не ретко се на снимку прикаже једна горећа зграда, снимљена из више углова, околне рушевине и жене и деца који беже а на крају, док слике страве још снажно делују, кратка реченица. „Најмање једна жртва је потврђена“.

У Србији је НАТО, свесно кршећи међународно право, побио много више људи, сме ли се диференцирати и једне проглашавати некаквим жртвама вишег а друге нижег степена? Јер за те исте медије српске жртве су биле и остале „колатерална штета“.

Као и право, дакле, тако се и морал на Западу врло селективно третира.

Ко је икада у америчком естаблишменту, судству, медијима итд. иоле слично оплакивао вијетнамске жртве? Један пример:

САД су тамо водиле и један стравични рат хемијским отровима. Америчка ратна авијација је засула читаву земљу пестицидима са високо отровним диоксином. Само од по злу познатог Agent Orange бачено је 45.677.937 литара, тако да је већ 1971. скоро једна четвртина земље остала без растиња.

Организација Association of Victims of Agent Orange је регистровала око 3.000.000 вијетнамских жртава касног делања овог отрова – рађање хендикепиране деце кроз три генерације, са „зечијом усном“, са закржљалим удовима тј. унутрашњим органима или без њих, слепа или сасвим без очију, са имунолошком слабошћу, разноразна малигна обољења су учестала, итд.

Погођеним америчким војницима су амерички судови одобрили одштету, 07. маја 1984. је договорена прва сума од 180.000.000 долара, која је потом расла и до 1994. је 52.000 ветерана добило исплаћено 197.000.000 долара.

Ти исти судови су одбили исте такве одштетне захтеве вијетнамских жртава, са образложењем, да је „Agent Orange један пестицид, користан у смислу повећања приноса са пољопривредних површина а не некакав бојни отров. Стога његова употреба не позлеђује међународно право“.

Да ли је неопходно још једном подсетити на чињенцу, да се ни тим поводом никада није говорило о „ратним злочинима“ или шта више о „геноцидном делању“, као и да се ниједан Американац из тог разлога никада није појавио пред неким америчким или интернационалним судом?

Међународно право, као жвакаћа гума? Сви су једнаки, али ми смо једнакији?

Постоје два основна сценарија о новом светском поретку, који ће се етаблирати по завршетку ратних операција у Украјини, са могућим међуваријантама и, наравно, ако се избегне општа катастрофа трећег светског рата.

Лоша варијанта је цементирање дубоке поларизације света, на једној стране највећа земља по пространству, Русија, и најмногољуднија, Кина, уз још извесни број држава, на другој евроатлантски блок, као и велики део земаља без изричитог опредељења, али исто тако погођених.

У том случају предстоји период опште рецесије, напетости, привредног пада и нервозних политичких и војних структура, са перманентним потенцијалом тежих, до најтежих војних сукоба.

Сиромашним земљама у том случају прети масовно умирање од глади и жеђи, недостатак медицинске неге и медикамената, пандемије ће се множити и никакве санкције их неће заустављати на државним границама, мере заштите од претеће климатске катастрофе ће посустати и… и… и…

А потом неминовно долазе на ред и данас богате земље.

Добра варијанта је повратак разума и прагматизма, али и морала и важења права. То подразумева повратак међудржавном дијалогу на истој висини очију, међусобно поштовање и узимање у обзир легитимних туђих интереса.

Другим речима, прихватање чињенице егзистенције мултиполарног света и неопходности уравнотежења односа.

Предуслов за ову варијанту је, сигурно, поновно успостављање општег и за све обавезујућег међународног права, санкционисање сваког покушаја да се исто селективно тумачи и примењује, безусловно одбацивање „закона јачега“.

То значи, повратак мирољубивој коегзистенцији и цивилизованом надметању различитих друштвених система, јер бољи ће кад/тад превагнути. Питање, да ли је то утопија, погрешно је.

Право питање гласи – има ли ова варијанта неку иоле разумну алтернативу?

ИЗВОР: https://iskra.co/reagovanja/vladimir-umeljic-ko-je-od-medjunarodnog-prava-napravio-zvakacu-gumu/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.