Римокатоличка црква, после пада Источног римског царства (тзв. Византије), почела је да примењује политику присаједињења православних (потчињавања папи), је су ови остали без државне заштите. Пошто директно потчињавање није давало резултата, језуити су дошли на идеју да ублаже тражено верско конвертитство. Православнима је нуђено да задрже византијску литургију, али да признају власт папе. Ова политика је названа «унија» или «унијаћење» (сједињење).
Политика уније међу православним Словенима дала је резултате, посебно међу Србима и Русима. После примања уније, унијати нису оставаљени на миру. Тражена је промена и националног идентитета. Тако су унијати из руских земаља постајали Пољаци или припадници новоосмишљене нације Украјинаца, док су од Срба тражили да постану Мађари, Хрвати и Румуни (римски војници). Управо о овој трагедији православног словенског света можете читати у зборнику научних радова «УНИЈА, политика Римокатоличке цркве према православним словенима».
