„ПРСТЕН ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА ЉУБОМИРУ СИМОВИЋУ – ЗА ЦЕЛОКУПНО ДЕЛО
- Љубиша ЂИДИЋ: „Када је 1958. Симовић објавио прву књигу песама “Словенске елегије”, у српској књижевности наговештен је аутор који ће изворност и лепоту српског језика убаштинити у своје најмоћније духовне плодове“
_____________________________________________________________
АКАДЕМИКУ Љубомиру Симовићу, који ће за две недеље напунити 85 година, у четвртак је у свечаној сали САНУ уручена угледна награда за укупно књижевно дело “Прстен Деспота Стефана Лазаревића”, коју додељује књижевни клуб “Багдала” из Крушевца, уз помоћ Министарства културе и информисања.
Председник жирија Љубиша Ђидић (чланови су били Милош Петровић и Верољуб Вукашиновић) истакао је:
– Када је 1958. Симовић објавио прву књигу песама “Словенске елегије”, у српској књижевности наговештен је аутор који ће изворност и лепоту српског језика убаштинити у своје најмоћније духовне плодове. Међу њима су збирке “Весели гробови”, “Шлемови”, “Видик на две воде”, “Десет обраћања Богородици Тројеручици”, драме “Хасанагиница”, “Чудо у Шаргану”, “Путујуће позориште Шопаловић”, роман “Ужице са вранама”.
Питајући се шта књижевне награде могу да значе у земљи у којој више од 30 година не постоји књижевни живот, Симовић је рекао:
– У новије време за неутралисање књига и њиховог утицаја, употребљава се нешто мање бучно, али много ефикасније од забране и хапшења: игнорисање и ћутање. Понашати се као да књиге не постоје. Склон сам да верујем, да управо то, што су књиге потиснуте у резервате од 300 примерака, увећава значај књижевних награда. Оне, за почетак, треба да нас подсете да књиге постоје. Што је још важније, морало би се подразумевати да оне одржавају онај систем вредности који је најтачније дефинисала Марина Цветајева: “Мерити високом мером!” У тренутку када примам ову награду и кад чујем деспотову поруку, да љубав све превасходи, из неких давних даљина и дубина, чујем и Доситејев глас: “Књиге, браћо моја, а не звона и прапорци.”
Делић: Симовић је песник све самих чуда
У беседи о Симовићевом делу, др Јован Делић је рекао:
– Од првог стиха песме “Балада о обичном човеку”, написане 1953. па до трилогије “Планета Дунав” и стихова које сада, у својој дубокој зрелости и самоћи цеди, Љубомир Симовић се потврђује као велики песник, који обично претвара у необично; као песник све самих чуда, која без њега не бисмо видели, ни осетили.
(Извор: Новости)
Из циклуса Десет обраћања Богородици
Тројеручици Хиландарској
Мајко Слова и Спаса, Тројеручице,
нека наше чамце у благе луке
из густих олуја с пучине доведу
птице, излетеле из Твоје треће руке!
Тројеручице, катанце, браве и врата,
браћу у казану олова које кључа,
све што су безбројне руке закључале,
нека нам Твоја трећа рука откључа!
Тројеручице, док нас лове и мере
метром, литром, кантаром, тегом и врећом,
Ти, двеју руку склопљених пред кантарџијом,
измери нас, и помилуј нас, трећом!
Док кишу проткива суснежица, и вук,
риба и врана крећу на нас, у лов,
бескућнима у вејавици, Тројеручице,
Твој трећи длан нека нам буде кров!
Док се затварају све капије, сви капци,
пред смрадом наших грехова и рана,
Тројеручице, нек нам се отвори црква
на Твојој трећој руци сазидана!
Голе, млаћене моткама, секирама,
оборене под ноге, и дотучене
у подножју брда уз које смо се пели,
трећом нас руком, Тројеручице, исцели!
И узвиси, трећом руком, Тројеручице,
све оне који су, стотинама руку,
стотинама година, из жетвених слама,
бацани на дно казана и јама!
У овом свету несланих мора и јела,
док нам се броје последњи тренуци,
нек засветли, нек нас осоли, Тројеручице,
со суза, скупљена у Твојој трећој руци!
Тројеручице, луко и утехо,
мајко чокоту ког распињу и туку,
смилуј нам се, грешним и убогим, и прими
душе наше у Твоју трећу руку!
Двема рукама сахрањене, Тројеручице,
у ову земљу, испуњену муком,
нек нас из ове црне земље у облак
понесе храст, засађен трећом руком!