(Марио Алинеи, Настанак европских језика : Том I-II : Нови Сад : Прометеј – Београд : Библиотека града Београда, 2021)
Појава српског превода двотомне књиге Марија Алинеија (1926–2018) о уобличавању европског језичког пејсажа представља и озбиљан издавачки подухват и редак преводилачки подвиг: за ово друго заслужан је Иван Димитријевић, за оно прво Прометеј и Библиотека града Београда, а сви заједно – за то што су нам подарили књигу о којој ће се говорити и после које ће се неке теме о прошлости српскога језика знатно теже „превиђати“ и/ли – забашуривати.
Као један од најистакнутијих лингвогеографа и глотохронолога нашег времена (1979. године засновао, а од 1982-1997. предводио Европски лингвистички атлас), Алинеи је уобличио теорију континуитета (ТК), која „допушта инвазије и дисконтинуитете – превасходно локалног типа – тек почев од металног доба, то јест, тек након рађања нових стратификованих друштава и након стварања услова за отпочињање освајачких ратова од стране моћних елита“. Тиме се оверава схватање, засновано и на археолошкој документацији, да је сваки ранији развитак био континуиран, да су сви индоевропски језици пореклом из Европе и да су постојали од палеолита. А како се, према теорији континуитета, тумаче прилике у неким европским језицима, показаћемо најпре Алинеијевим осветљавањем „дубок[ог] узрок[а] актуелне поделе Француске на две фундаментално различите етнографске и дијалекатске области: северна половина, која је језички оилска и етнографски континентална, за ТК била би у основи келтска са италидским суперстратом; а јужна половина, која је језички окситанска и етнографски медитеранска, за ТК би била италидска са келтским суперстратом“. Алинеи је, међутим, пропустио прилику да своју теорију потврди и шире и темељитије тиме што се, „прочистивши научни терен од идеологија о »инвазији« и »катастрофи«“, није одрекао потраге за неким „неиндоевропским“ језицима који се нису уклапали у његову „теоријску конструкцију“ и/ли не би покушавао да утврди „различите епизоде њихове индоевропеизације“. Тако се догодило да су Алинеију посебно „отежали живот“ етрурски и баскијски језик јер до западноевропске компаратистике није стигла информација да је етрурски још половином 19. века дешифрован у „словенском кључу“), а још пре педесетак година у баскијском „нађено“ 30-40% српских речи. (Касније је Алинеи назначио неке „посредне потврде“ да се на овим језицима „оклизнуо“, али за западно Средоземље много би мање погрешио да је у своју ТК више веровао: тамо се до историјскога времена није имао откуда појавити никакав „неиндоевропски етнос“, а с истока могли су се ширити једино „индоевропски“. (Алинеи је овде, наведимо и ту појединост, пропустио прилику да се „поравна“ с Мендељејевом, тј. да назначи могућност да су и етрурски и баскијски – индоевропски, као што је запазио да је термин индогермански неприкладан и да се тај „језички филум могао од почетка звати индокелтским“.)
Марио Алинеи
Разматрање европских језичких прилика Алинеи почиње од словенског језичког подручја истичући да то чини да би „очистио терен од једне од најапсурднијих последица традиционалне хронологије: »доласка« Словена, и то штавише у историјској епоси, на једно бескрајно пространство попут онога на коме се сада налазе“. Биће, међутим, да на то треба гледати као на терминолошки детаљ (под „словенским именом“ они се први пут заиста помињу у V–VI веку), али је много занимљивији податак да ће археогенетика у све то увести, по свему судећи, нешто логичнији и чвршћи поредак: према наводима Кљосова, са српских простора на Балкану најстарији хаплотипи рода R1a пренети су на руску низију и тамо се, пре пет миленијума, појавио први предак савремених Руса и Украјинаца, пре 4.000 година они су стигли до јужног Урала, а 400 година касније кренули у Индију (један крак одвојио се према Ирану, а други стигао до југа Саудијске Арабије и у Етиопију). Тако су „Прасловени“ стигли до Индије и донели свој језик. „Аријевски. Прасловенски. Санскрт. Или протосанскрт, ако хоћете“, тј. књижевни индијски језик; и то се догодило „пре 3.500–3.400, тј. 1.500–1.400 година пре наше ере. У Индији је [тај језик] напорима великог Панинија углачан у санскрт пре отприлике 2.400 година, близу почетка наше ере“. Тиме је, како видимо, Кљосов, по својим процедурама, решио „источни аспект“ индоевропског проблемског комплекса (за чијим је контурама Алинеи тек почињао трагати), али су Алинеијеве заслуге за разумевање прилика у „западном индоевропском крилу“ непорециве, најпре због тога што је успоставио механизме по којима се ти односи могу осветљавати, али и због тога што је назначио њихове најважније хронолошке одреднице.
Ономе што нам је напред саопштио Кљосов могли бисмо додати и једну посебну занимљивост: „Главнина обеју највиших [индијских] касти, индоевропске и дравидске, састоји се из представника аријевске хаплогрупе R1a. Њих има до 72% у највишој индоевропској касти и 29% у највишој дравидској касти“, при чему „међу Аријевцима пре 3.500 година предака савремених Западноевропљана није било“ и о томе сведочи податак да од 367 брахмана тестираних на хаплогрупе нема ниједног носиоца западноевропске хаплогрупе R1b“. На то се може гледати као на непосредан доказ да се западноевропски језици могу сматрати индоевропскима само у оној мери у којој су преузели речи, лексику из оног корпуса „словенског“ језика какав је до Индије (и Ирана) стигао као санскрт, у Италији забележен као етрурски (Будимир би томе додао и сабински, Соларић сикулски), а другде по Западној Европи најчешће као келтски.
И тај се језик овде помиње из више разлога, од којих се један може означити као мистериозан, пре свега по томе што је, у неко давнашње време, био најраспрострањенији европски језик будући да се простирао од крајњег запада британских острва, преко највећег дела Западне и Средње Европе и Балкана, досезао до Црног мора и средње Мале Азије (Галатија), а данас се с његовим траговима срећемо тек у неколико микроареала у западној Енглеској, Ирској, Велсу и Бретањи. Та „келтска мистерија“, по свему судећи, још није добила логично објашњење и не можемо знати у којим правцима треба трагати да бисмо се њеном решењу макар мало примакли: Ранка Куић („Ранка Велшанка“) вели да у српском језику има преко 4000 велшких речи, Милош Црњански објавио је 1964. у НИН-у више текстова о српским ономастичким траговима на британским острвима и сад није извесно да ли на његову грађу треба гледати као на „келтску“ или би она могла бити и „шире британска“. Тим недоумицама треба, међутим, прикључити један много шири проблемски комплекс који је досад измицао пажњи сваке утемељеније линвистичке „хронологије“, па и оне коју „носи“ теорија континуитета: три огромна језичка комплекса (илирски, трачки и келтски) нашли су се на јединственом „историјском решету“, при чему су илирски и трачки могли „потонути“ у језику балканских „Словена“, али ће остати питање је ли се то исто тамо могло догодити и с келтским?
Према Алинеијевим одређењима, Келти су били „владајућа класа: племенске поглавице, аристократија и ратници“, неки мисле да су они били „војнички ред“ и да су слати тамо где се укаже „потреба за њиховим услугама“ (при чему су се лако могли асимиловати свуда тамо где се затекну), а најизразитије се сачували на крајњим ареалима простора који су некад захватали.
У складу и с правилима теорије континуитета и с честим налазима лингвогеографије: да се на крајњој периферији пространих старих ареала могу сачувати најчвршће потврде да су простори између њих, током многих векова, прекривени друкчијим, доминантнијим, језичким реалностима (како се то, у изразитој мери, догодило у вези с успостављањем поменутих француских оилских и окситанских контраста), а много чешће у њима (са)чувани тек неки лексички трагови (ређи су изразитији лексички слојеви). И то најчешће чињено према обрасцу представљеном баскијским gona ‘хаљина, женско одело’, грч. γούνα, енг. gunny, лат. gunna, шпан. и провансал. gona, итал. gonna, фр. gonne, gonnelle (да за ову прилику оставимо по страни срп. гуњ, гуња, чеш. houně, пољ. gunia, рус. гуня и, по другим изворима, буг. гуня, слнч. gúnj, слч. huna, санскр. gaunyā, авест. gaōna ‘вуна’, перс. gūn ‘крзно)’.
Срби су са санскртом стигли до Индије. Хоће ли се показати да су с оним што им је остало стигли и на Британска острва?
Много су им ближа. А Алинеи им до тамо скратио и пречицу.
АУТОР: Драгољуб Петровић