На сајту БОРБА ЗА ИСТИНУ од 18.10.2024, објављен је текст Драгољуба Збиљића „Хрватска латиница –српска брука у „Појмовнику““ којим он обавештава јавност да у књизи „Појмовник српских лингвистичких термина“, којој је предговор написала др Светлана Слијепчевић Бјеливук, има и редослед у „српској латиничној абецедии“ Он није сигуран да ли се ради о „научном“ пропусту или не, али предлаже да се то у наредном издању књиге исправи. Веома је изненађујуће то што он није сигуран да ли се ради о „научној“ омашци па је, за сваки случај, предложио да се то исправи у наредно издању. Није сигуран иако је сам написао да књига има 16 рецензената, на челу са проф. др Милошем Ковачевићем, па се није може радити о пропусту.
Очигледно је да се не ради о пропусту, него о стратегији да хрватска латиница замени србску ћирилицу. Та стратегија се развила из тренда, тако што ју је још пре три деценије наговестио академик Никша Стипчевић, секретар одјељења за србски језик САНУ, и то речима „не можемо ми против општег тренда“. Раније су тај тренд несвесно формирали трговци јавним натписима, а данас се он одржава свесним деловањем лингвиста и политичара њиховим залагањем за двоазбучје. Остала интелигенција не делује, него својим ћутањем прихвата хрватску латиницу као своју србску. Ако се неко из њених редова и јави, то је по правилу на штету ћирилице. Највећу штету нанео јој је проф. др Мило Ломпар својом култном књигом „Дух самопорицања“, у којој је написао да Срби имају своје доминантно писмо ћирилицу, и латиницу као гранично писмо. Колико ми је познато још нигде није објављен његов текст о писму Срба, а у поменутој књизи писму је посветио само две реченице,
Следећи се изјаснио проф. др Милош Ковић на предавању студентима Факултета политичких наука у Бањој Луци, кад уопште није поменуо ћирилицу као елемент националног идентитета, и то је био први случај у историји да неко од угледника није њу поменуо уз Србску православну цркву и србски језик.
Још се изјаснио само проф. др Слободан Антонијевић, опет не у тексту посвећеном ћирилици него само успут приликом укрштања ставова са историчарем Вељком Мишином. Написао је да је, по њему, свеједно „само ћирилица“ ( што заступају „Ћирилица“ Нови Сад и „Србска азбука“ Београд) или ћирилица као примарно писмо ( што је омиљени вишедеценијски став лингвиста). И још је додао да Срби и иначе воле да се деле, па су се поделили и по писму. Наравно да то није истина, него их је по писму поделио друг Тито, за којим Срби данас чезну као и за југословенством.
Оно што су из незнања радили трговци био је тренд, а ово што данас свесно раде лингвисти и политичари на очувању двоазбучја је стратегија превођења србског народа из ћириличког у латинички културни образац.
Чини се да је Збиљић превише мекан према Ковачевићу кад га не пита директно .зашто по питању писма у новом правопису „обилази као киша око Крагујевца“, и поред тога што је он негде написао да латиница није србско писмо, него га то пита преко мене.
Ко не зна да је Ковачевић тек недавно написао да латиница није србско писмо, могао би помислити да је он велики борац за ћирилицу, а није тако. Чак ако он и јесте данас само за ћирилицу, а не сме да се јавно изјасни против двоазбучја јер то не подржава струка, он би се могао опрати од двоазбучја само ако би јавно, преко „Новости“ и „Политике“, рекао да одустаје од рада на новом правопису ако ће у њему писати да Србим имају и своју латиницу.
Затим, потребно је да каже да се каје због следећег:
Прво, што је ћутао кад се Филолошки факултет у Србском Сарајеву, где је он предавао а лингвиста проф, др Миланка Бабић била декан, представљао на интернету и ћирилицом и латиницом, а откад је декан постао историчар представља се само ћирилицом.
Друго, што је ћутао откад је у Републици Српској донесен закон по коме тамо више нико није обавезан да пише ћирилицом, па ни држава.
Треће, што је својом књигом „У борбу за ћирилицу“ сакрио од јавности текст почившег лингвисте мр Бранислава Брборића „За суштинско једноазбучје“, који је као помоћник министра културе Драгана Којадиновића подржао иницијативу „Ћирилице“ Нови Сад да се о избору писма изјасни народ на референдуму за Устав 2006. године, којим се србски народ о’пределио за ћирилицу..
Непријатно ми је кад Збиљић, из најбоље намере, пише да ја као инжењер боље разумем проблем писма од многих доктора лингвиста. Верујем да сви они знају оно што знамо Збиљићб и ја, али није у питању разумевање ствари него недостатак љубави и одговорности према отаџбини. Волео бих да ме Збиљић не пореди са тим издајничким кланом,
АУТОР: Немања Видић, дипл.инж.маш.
Председник удружења СРБСКА АЗБУКА“