Господину Председнику Србије,
Госпођи Председници Владе Србије,
Господину Председнику Скупштине Србије,
Господину Министру просвете, науке и технолошког развоја Србије,
Поштовани,
Достављам Вам овај текст, с молбом (и предлогом) да заштитите српско школство, тј. да га узмете из руку међународних лопужа, да Завод за уџбенике извучете из блата у које га је неки чудни закон свео на ранг Каленића пијаце и да му вратите улогу и достојанство Институције највишег националног реда. И да, при том, страним мешетарима, узмете из руку школство у целини, а не само она три „национална предмета“. Срби су знали утемељивати европску цивилизацију и знаће уредити и сопствени школски систем без помоћи оних који су их током историје задуживали једино злочинима.
Драгољуб Петровић, проф. (у пензији)
- март 2021.
КАКО [ЗА]ШТИТИТИ СРПСКУ НАЦИОНАЛНУ ПАМЕТ
Јавности је пренета порука Председника Србије да „уџбеници за предмете од националног значаја – српски језик и књижевност, историју и географију – морају бити плод српског издаваштва“. И да ће с тим циљем бити покренута процедура „за измену закона којим би се створили услови“ за оживотворење те идеје.
Процењујем да је то добар знак да ће се нешто озбиљно мењати у досадашњем српском школству и да ће се страни издавачи уџбеника искључити са српскога уџбеничког тржишта. Па нека Клет, и код нас као и у Америци, приређује уџбенике немачког језика као помоћну (тј. изборну, тј. необавезну) литературу за све нивое школовања, али да нашу децу не учи ни српском језику ни српској историји. И да Жужул и Ждерић уче мале Хрвате како су њихови дедеки у Јасеновцу витешки поклали 110.000 њихових српских, циганских и јеврејских вршњака од пелена до 14 година (а после исти занат усавршавали и њихови татеки); и да српску децу не уче да се Србија први пут помиње у 9. веку између Ибра, Западне Мораве, Дрине и Таре, а да се Хрватска у то време простире од Трста до Балтика и Црног мора. И нека се и немачки и хрватски издавачи мало одморе од толиких напора да трима геноцидима које су током ХХ века над Србима извршиле њихове злочиначке државе додају и четврти – духовни. И при том би Немци могли објаснити како је настала она плоча на катедрали у Магдебургу и откуд на њој она чудна порука: „Сачувај ме, Боже, куге, глади и Хрвата“. За Хрвате, наиме, ваља претпоставити да су последњи пут били народ док су били периферно српско племе, а кад их је поробио Ватикан, они су се извргли у кољачку руљу и другим се пословима нису умели бавити. Те су њихове убилачке таленте Немци најбоље осетили у оном чувеном Тридесетогодишњем рату (1618–1648) и, осим „илустрације“ коју доносим, овде се може додати и једно новије сведочанство о њиховим ненадмаш(е)ним злочиначким талентима:
Плодови хиљадугодишње хрватске културе у Магдебургу (facebookreporter.org/2014/01/30)
„Савремени летописци јадиковали су због немогућности да опишу страхоте које су претрпели, које су или биле сувише ужасне да би стале у речи или једноставно зато што у њиховом речнику није било довољно речи да адекватно опишу свеобухватност тога ужаса. Чак и након три века, страх од Тридесетогодишњег рата наставља да прогања немачку душу. Почетком 20. века мајке су још увек претиле деци злокобним казивањима о окрутним хрватским најамницима“ (Laffan, Michael Francis; Weiss, Max, Facing Fear : The History of an Emotion in Global Perspective. Princeton University Press, 2012, 10). Због тога Немце треба припитати да кажу макар нешто о томе која су битна обележја њихове националне карактерологије ако су у стању да се ослањају на „савезнике“ какви су Хрвати или да олако допуштају онима моћнијим да их употребљавају као средство за обављање нечасних послова. Кад тако говорим, имам на уму, рецимо, чињеницу да су их Енглези (с Американцима), само у ХХ веку, двапут „гурнули“ на Русе и тако изазвали и две светске катаклизме. (И оба пута им помогли да се брзо економски опораве зато што им „пред источном опасношћу“ није одговарала „слаба Немачка“.) Тако се испоставља да се данас о Енглеској и Америци може говорити као о злочиначким државама (Енглеска се уписује у историју као држава која је своје рачуне најуспешније подмиривала – туђим главама, а у српском памћењу по томе што је као „савезник“ Србима нанела више зла него Немачка као непријатељ), али је Немачка у том смислу остала малкице недефинисана: не зна се увек колико је она „Немачка – Хердера и Гетеа“, а колико „Немачка – Бизмарка и Хитлера“.
Помињем ове појединости зато што се такви „савезници“ према Србима појављују једино као окупатори и пљачкаши и од њих треба заштитити не само „предмете од националног значаја“ него и српско школство у целини и све родитеље од беспримерне пљачке. А то значи да све странце треба искључити са српскога уџбеничког тржишта и онемогућити их да корумпирају учитеље и да се баве и неким другим облицима педагошке проституције. За њихово потпуно искључивање из српскога школства, уз све то, постоји и највиши државни разлог: страни окупатори-пљачкаши не могу одређивати мере српске националне памети, као што не могу уређивати ни војску, полицију и здравство. У том смислу истичем две појединости које у овим питањима сматрам битним.
Прва. Не видим зашто би се закон о уџбеницима морао темељитије мењати и треба само осмотрити оне његове одредбе које су Мекалистеру својевремено засметале и због којих је он тај закон „зауставио“.
Друга. Не видим ни посебни смисао „позива ауторским тимовима… који ће припремити и израдити уџбенике“ и мислим да би за почетак свих тих послова било довољно да се Заводу за уџбенике и наставна средства врате место и улога које је нека ранија власт осрамотила сводећи га на „јавно предузеће“ (тј. снизала га на ранг Каленића пијаце), не водећи рачуна о томе да је то морала остати Институција највишега националног реда, значајнија и од Универзитета и од Академије наука будући да су од онога што је Она приређивала касније израстали и селектирани кадрови и за Универзитет и за Академију. Кад о томе говорим, ја претпостављам да је, пре најезде страних пљачкаша, Завод морао имати уџбенике за све школе у Србији, и за све разреде у њима, и за све предмете по министарским списковима и да је за почетак ових послова довољно те уџбенике „постројити“ и од њих кренути у поправљање онога што су страни пљачкаши уништили (уз благослов домаћих неуких министара-трговаца).
Постојећим „ауторским тимовима“, који би све те уџбенике могли поново „осмотрити“ и у битним их појединостима побољшати, могао би се прикључити и покоји озбиљнији „рецензентски поглед“ и кад на то упозоравам, имам на уму два чудна „случаја“. Први се тиче уџбеника из којег је преузета она карта Србије из IX века (поменута је напред) за коју сад имам само запис да ју је „рецензентски оверило неколико редовних учитеља основне школе“ и није чудно да су се они сагласили с Ритером да се у то доба Хрватска простирала од Трста до Балтика и Црног мора. Други је случај, међутим, „необичнији“: Klett је форсирао рецензенте једног уџбеника да рецензије доставе „до сутра у 14 сати“, а кад им је речено да ће рецензије бити негативне, стигао је необичан одговор: „То није битно: рукопис ће се поправити, а и рецензенти се могу променити“. Таква се памет може признати Клету и Жужулу Ждерићу, али из уџбеника за српске школе она мора бити искључена. И мислим да је већ и то довољан разлог да се тим мешетарима узму сви уџбеници (а не само они национални) и да им се укине право да загађују српско уџбеничко тржиште. И да престану терорисати учитеље тврдњама да је без Клета и Ждере Жужулића и њиховога уџбеничког смећа српско школство осуђено на пропаст.
Кад се залажем за суверенитет српске националне памети, имам на уму и неке чудне чињенице чији ће нам значај разјаснити они који о проблемима знају више од мене и сагледавају их дубље него што је то мени „дато“.
Прва је од тих чињеница саопштена недавно, не знам по којим изворима, и своди се на то да Срби данас чине 0,1% светске популације, а да се међу десет најзначајнијих умова у историји светске цивилизације налазе два Србина. Тај чудни несразмер може се осмотрити и с неких других аспеката којима се назначена диспропорција можда може разумети и као – природна: Срби су утемељили Лепенски Вир и Винчу и сад „Европа“ хоће да их представи као „загонетку подунавске цивилизације“ и да се упише као њен „творац“ свесно забашурујући чињеницу да се та цивилизација среће једино по оним просторима по којима су се ширили преци данашњих Словена, а за које археогенетичари тврде да им се исходиште, тј. најдубља старина, налази на Балкану, и то „не просто на Балкану“ него тамо где се, до нашега времена, налазе – Срби. И да су од њих, на руској равници пре 5.000 година, забележени најстарији преци данашњих Руса (и Украјинаца); да су „Словени“ (читај: далеки српски преци) са те равнице, више векова касније, у неколико сеобених кракова, стигли до Индије, Ирана, Саудијске Арабије и Етиопије док су се у Европи раширили од Крита до Исланда, а на западу до Британских острва и по Пиринејском полуострву.
И о томе до нас стигла многа чудна сведочанства. Једно је од њих оно које је формулисао Велек: да су из српског језика настали грчки, латински и немачки (касније се он „мало предомислио“ па рекао да ти језици имају „заједничко порекло“); после је Волански, половином XIX века, дешифровао етрурске археографске реликте „у словенском кључу“ и макар донекле „оснажио“ Велекове налазе; у наше дане Томецоли је, сâм или са сарадницима, и опет „у словенском кључу“, најпре решио „венетски проблем“, а потом минојску културу одредио као протословенску; фрапантне топонимијске паралеле српског језика са приликама на Британским острвима саопштио нам је и Милош Црњански (уп. Мосор, Ориен, Ком, Ловцин, Шар, Liig, Bar, Peukh, Сутла, Сана, Уна, Корана, Морача, Бојана, Вардар, Шолта, Корнат, Пашман и мноштво других).
Из наведених појединости ишчитавају се, између осталих, и оне да српски језик има неупоредиво дубље корене од неких који би да му се, у наше време, наметну као учитељи, али се показује да многи од њих једино владају неким „вештинама“ којима се Срби никад нису поносили (или су поред њих пролазили зачепљеног носа). Таквима, дакле, не треба дозволити да српску децу уче „својим знањима и својим вештинама“ јер у свему ономе што нам они могу понудити Срби су се давно показали као много упућенији зналци па ће и из физике и из „небеске механике“ приредити бољи уџбеник од онога који „страни мајстор-преписивач“ може приредити.
Свему томе треба додати и још један озбиљан детаљ битан за одређивање основних обележја српскога школског система: уџбеник се не износи на „шведски сто“ и не може се бирати: он се мора одредити, прописати и мора бити најбољи; и за то морају гарантовати и аутори, и рецензенти, и Министарство; и при том свака књига која „хоће да уђе у учионицу“ мора најпре да „прође кроз Завод за уџбенике“ (без његове овере не може ући „ни у школско двориште“). Такви захтеви пред Завод стављају врло озбиљне обавезе и њега могу водити људи који ће примати једино налоге знања и мудрости, људи који знају и шта је књига и шта је школа и које не треба уверавати у то да „јединствени буквар није роба“ него инвестиција у будућност.