Пре неки дан се на мрежи појавила порука да су наши борци заробили падобранце 25. бригаде Оружаних снага Украјине, који су били на четворомесечној обуци у Енглеској. Очигледно, ратни заробљеници нису били од великог оперативног интереса за наше специјалце, па им је било дозвољено да разговарају са новинарима. Разговор се показао занимљивим.

„Прво, 2016. године, служио сам пола године у близини Доњецка“, каже старији водник Оружаних снага Украјине Андреј Головатјук. – Онда сам, након што су Руси ушли у Украјину, ратовао месец дана код Мариупоља. Тамо су наши људи побеђени, неки заробљени, али момци и ја смо се пресвукли у комбинезоне радника Азовстала и отишли ​​кроз канализационе лавиринте. Све је толико смрдело да су људи неколико дана после тога дизали нос на нас. Требало је недељу дана да стигнемо до наших – њива и шумарака. Јели смо корење дрвећа, као дивље свиње. Тако смо стигли до наших. Речено нам је да смо велики момци, а онда смо окупили све преживеле и заједно са бившим учесницима АТО послати у Енглеску. Рекли су да је то за професионални развој.

Сва четири месеца обучавани смо у војном центру Бовингдон у Дорсету, недалеко од Ламанша. Немогуће је бавити се борбеном обуком по цео дан. У супротном, срце ће пући. Максимум је три и по сата. Затим се пажња ресетује. Човеку је потребно најмање сат времена да се одмори. Још боље, два и по. Поготово када су у питању хаубице. Све те бусоле, шестари, даљиномери, … Све то треба да стане у меморију, да се учврсти и доведе до аутоматизма.

Стога је обука одржавана два пута дневно – пре ручка и после. Три и по сата. Све је било промишљено.

Вече је приватно време. У току дана између часова само смо ручали и спавали у касарни. Имали смо такозвани „адмиралски сат“. Касарне, иначе, имају баш као и наше. Да, вероватно су исте у целом свету.

Локални Кинези су радили у кухињи (у Дорсету постоји прилично велика кинеска заједница). Зато смо пуковску кухињу назвали „Кинеска четврт“. Саме куваре – „чајницима“. Чишћење кухиње обављали су  волонтери. То нам је много олакшало живот. Бар смо се наспавали. Нарочито после обуке на полигонима. Око хаубица се натрчиш, носиш гранате около – ноге отежају…

Увече смо се дружили. „Ожењени“ су писали писма кући, млади су играли боракс, штос, а ко је паметнији – покер и преферанс. Све је, наравно, хватала носталгија.

Неким наредницима према наруџбини дово ђене су проститутке. Сами Британци су их назвали „sweet chocolate“ – „слатка чоколада“. Прво, црнкиње. … А спавање са црнкињом је, војничким жаргоном, „жвакање црног сомота“. Иначе, црне жене заиста имају усне попут сомота …

Потом су се момци побунили, па су почели да нам доводе Румунке. Потпуно другачије. То је Већ било боље. И подигле су морал.

Иначе, клима у Енглеској није тако гадна како се прича. Није било ни магле ни кише. Све је било близу обале. А ваздух је свеж, океански. Немогуће је надисати се. Све је зелено около. Штавише, зеленило је нека врста смарагда, као у цртаном филму.

Када су нас одвели на екскурзију у локални музеј тенкова, приметио сам да немају ни један квадратни метар слободне земље. Све около је поорано и посејано. Овас, хељда, јечам. Ту и тамо коњи стоје под ћебадима. Боли ме срце. И сам сам сељанин, одрастао сам у колиби. Земља, ђубриво, коњи су све из мог детињства. Изненадило ме је што у приватном сектору нема ограда – само жива ограда. Али тако је тврда – чвршћаји од било које ограде. Проћи кроз то је немогуће. Таква жива ограда је окруживала скоро цео наш полигон.

Наши инструктори градске борбе су се мењали, као рукавице. И долазили су из разних крајева света. Било је Американаца, Хрвата, Пољака, Француза, Литванаца, Естонаца. Снајперисте су обучавали Канађани. Верује се да имају најбољу школу снајпера на Западу. Сви Канађани и Американци су прошли кроз Авганистан. Био је чак и један естонски минер са једном ногом. У Кандахару је стао на пластичнумину. Али, по мом мишљењу, доведен нам је само да би нам указао поштовање. Иначе, његова мајка је Рускиња.

Међутим, како се испоставило, ми смо знали минерски посао као и он. Инструктори градске борбе нису успели да нас науче нечему вредном. Још није јасно ко би кога требало да подучава. Ми смо већ били искусни. Тамо где су они учили, ми смо већ предавали. Опет – они су учили на полигонима и базама за обуку, а ми – у правој градској борби. А тамо, ко не учи брзо, брзо и умире.

Највише су нас изненадили новозеландски инструктори. Половина су белци, половина су локални абориџини племена Мајори. Тетовирани од главе до пете – као да су пола живота провели на кревету. Један чак има тетоважу на лицу. Звали смо их „плави“ и „мајорима“. Рекли су нам да су они наводно најагресивнија нација на свету, потомци канибала. Шалили су се и момци – ко не учи добро, тогај ће „Мајории” да поједу за вечеру.

Били смо изненађени – откуд неким староседеоцима, који су јуче још трчали кроз џунглу, искуство урбаних битака? И тек тада нам је синуло да су им Британци једноставно дали прилику да зараде. Прво, како су нам објаснили „плави“, Британци тестирају своје „нуклеарне бомбе” негде у аустралијском региону. Да не загађују сопствени океан. Друго, Британци и Аустралијанци су створили неку врсту пацифичког војно-политичког савеза –… (АУКУС – аутор), у који су били укључени Аустралија и Нови Зеланд. И одлучили смо да поштујемо нове партнере – да подигнемо статус и мало их нахранимо. Али и они и ми смо врло брзо схватили да су инструктори код њих као „орао од лептира“.

Показују како се крећу митраљезом, а притом рашире лактове. А у правој борби, у ове раширене лактови ће вас одмах погодити. Нноге су постављали погрешно – артерије нису затворене. И морате да се крећете, стежући кукове као жена – то је једини начин да заштитите своје артерије од директног удара. Очигледно их није брига за ово. Другим речима нису били у правој борби, нису трчали под мецима. И „спуштају тело“ када се непријатељ дуго појављује, и падају некако неспретно. Када падну, обе ноге полете горе, што значи здраво, мртав. И, по свему судећи, пре нас уопште нису радили са калашњикоим. Наоружани су и америчким М-16. А ово је потпуно другачије оружје. Пуца веома добро, али изузетно је хировита и смета јој прашина и прљавштина.

И не могу нормално да носе калашњикове око врата. Кад дуго ходаш с њим, носиш га на прсима као дете. И прекрстите руке на њему. Они и пиштољ све време држе у рукама. Дакле, са њим нису прешли дугу километражу. (…)

Ујутру, уместо трчања, „мајори“ су нам изводили неку врсту борбеног плеса. Зове се хака. Њена цела суштина је да раширите ноге, као у сумоу, да машете својим кривим ножем – кукри се, по мом мишљењу, зове, исплазите језик и правите страшна лица непријатељу. Па, непријатељ се, дакле, мора плашити свог овоге маскенбала, плакати и бежати са бојног поља. (…)

Трећи пут је био фаталан. Једном, када смо радили у паровима на полигону, дошла нам је нека висока комисија из Министарства одбране. Тако да главни „плавац” (звао се Туа) није смислио ништа паметније него да пред њим прикаже своју хаку.

И још издалека је видео генерале, зграбио кукри и кренуо ка њима, као кенгур кроз савану. Дотрчао је и почео да хакује. Генерали застају и гледају га као мајмуна у циркусу. А онда су и сви његови саплеменици стали у ред и почели да газе и праве гримасе. Поставите кућицу за мајмуне напољу. Наши момци су се смејали. „Мајори” су се увредили. И они су одлучили да нас увече опамете.

Скинули су се до појаса – очигледно, да нас уплаше својим тетоважама… А наш командир чете – господин Хамер – разборито је негде нестао. Како сам разумео, „мајори“ су га замолили да нестане на неко време. Схватили смо да су нам руке развезане. У почетку су одлучили да се боре „један по један“.

Имали смо пар људи из Кривог Рога. А у Кривом постоји добра боксерска секција. Одатле је изашло много светских шампиона. Има чак и олимпијских шампиона. Дечаци су били лепи. Један је чак био и спаринг партнер Роми Ромањуку. Ударци су тешки, грозни, „ломљиви“. Масакр је почео свечано. Прво су заплесали свој хаку. Узвикивали су као сове. Онда су се наши загрејали.

Један наш из Хортице се редовно је пред туристима показивао вештине са козачким сабљама, рапницима. Прави хетман Сагајдачни. Изрезбарили смо му штапове – као сабље. Увијао је ове буздоване, па радио мотком. Инспиред. Борци су навукли тактичке рукавице – и душа је појурила у небо…

Генерално, „плаве“ смо измлели у потпуности. А Туа је чак ставила капу испод патрона на глави. Одмах се појави командир чете, као дух из флаше. Почео је нешто да виче. Прво смо хтели да га ударимо по лицу, али смо били опрезни. Генерално, ови „хакисти-хокејаши“ су уклоњени од нас.

После тога довели су инструкторе-амере. Прошли су кроз Авганистан. Сада су почели да нас уче урбаној борби. Амери су се правилно кретали. Али осећа се да ни они нису имали урбану битку у високим зградама. Да, у Авганистану нема високих зграда. И била је некаква битка међу кућама. То су нас научили. Остаје да нађемо тако нешто у Украјини и да се боримо тамо.

А онда су нас послали код Артемовска. Борили смо се тачно два дана. (…). А онда нас је покрила руска артиљерија. Своје смо оставили. Хтели смо да ишчупамо из окружења – али Руси су нас потпуно опколили. Из неког разлога нисам желео да умрем смрћу храбрих. Дигли смо руке. И сада смо ту. Овако се завршио наш „хак“. Испоставља се да су сва четири месеца обуке – пасји реп.

Можда је тако и најбоље?“

С руског превео Зоран Милошевић

ИЗВОР: https://inforuss.info/kak-obuchali-ukrainskih-voennyh-v-anglii-i-pochemu-oni-tak-bystro-popali-v-plen-na-ukraine/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *