Доњецк и Луганск не престају да привлаче пажњу светске јавности као два жаришта украјинске кризе. Међутим, мало коме је познато да су већина становника са ових територија, заправо, потомци Срба који су побегли од од османског јарма. Како пише локална Информативна агенција „Дон 24“, 70 хиљада Срба доселило се међу Татаре и калмичке будисте на самом почетку 18. века где су изградили 40 цркава, од којих је у Донбасу преживело чак 16.

Зашто су Руси и Срби кроз историју помагали једни другима? Шта их је повезивало преко страних граница и удаљености хиљадама километара? Једна вера – Православна! Главни и једини разлог за пресељавање Срба у Русију у XVIII  веку била је жеља да се сачува вера. 1690. године, бежећи од османског јарма, више од 70.000 Срба је прешло у Аустроугарску, али су им тамо наметали католичанство. Године 1723. Петар I позвао их је у Русију, нудећи опремање и заштиту јужних граница Руског царства. У Подонцовју, где су се населили калмички будисти, муслимански Татари и одбегли староверски расколници, у верском смислу било је право Дивље поље све док Срби овде нису подигли православне цркве.

Пре скоро 270 година словенска Србија настала је на територији Луганске и Доњецке Народне Републике. Указ царице Јелисавете о насељавању пукова генерала Јована Шевића и генералмајора Рајка Депрерадовића издат је 1753. године. У јесен 1755. генерали су са својим народом дошли у ове крајеве, успели да преживе окрутну зиму и са почетком пролећа 1756. за 20 чета почели су да граде насеља са широким и равним улицама“, како је у својим путописним белешкама (1791) записао руски академик Јохан Антон Гулденштат. Аутентично се зна да је у свакој од 20 чета била црква. У шатору или колиби, али са крстом и иконом – обавезним атрибутом досељеника.

У Луганској области прво је основан град Славјаносербск. Мајор Лазар Сабов је 1761. године саградио у месту православну дрвену цркву посвећену Светом архиђакону Стефану. У другој половини 18. века изграђено је и освештано је на десетине српских цркава: у Подгорном, Каменом Броду, Вергунки, Хорошијем Јару, Александровки , Макаровом Јару, Желти, Красни Јар, Суходол, Михајловка, Николајевка, Станично-Луганска област, Серебрјанка, Привоље, Горње, Доње, Кримски Брод, Бели, Штеровка, Павловка, Калиновски, Троицки, Аненски, Красни Кут, Кружиловка, Петровенка, Петровка, Чутин, Успенка, Горски.

Током времена, ови храмови су паљени, рушени и пљачкани. Већина њих није сачувана, јер су биле дрвене. Али 16 српских цркава од камена и даље се налазе тамо.

Понекад је прошло много година од дана изградње цркве до њеног званичног признања у епархији. Колико је било тешко и колико дуго је било тражење дозволе сведоче епархијски документи. Конкретно, грађу за историјски и статистички опис Јекатеринославске епархије и парохије  XVIII века издао у Јекатеринославу 1880. године митрополит Теодосије (Макаревски).

Типична је и тајанствена историја цркве Светог Јована Крститеља у Калиновском шанцу. Према материјалима оца Теодосија, црква Усековања главе Претече и Крститеља Господњег Јована била је платнена, од шаторских крила. Године 1767. у селу Ивановско, марљиви парохијани саградили су нову цркву истог имена, од шибља… Године 1780, она је потпуно пропала и постала тесна за све бројнији народ, па је на њеном месту изграђена црква брвнара.

Занимљива је и судбина храма у Веселој Гори. Према речима ректора цркве Светог Благовештења, оца Дмитрија, 1839. године властелинка Елена Родионовна Нилус (чукунунука Рајка Депрерадовића) наредила је да се црква брвнара демонтира и пренесе у друго село, а на овом месту саграђена је црква од камена. Под њим је постојала парохијска школа, библиотека – више од 300 књига. Када су бољшевици фебруара 1934. затворили храм, запалили су ватру непосредно испред њега и спалили архиву стару више од сто година. 1942. године цркву је отворила окупациона управа, али од 1957. године поново долазе црни дани. Зграда је била трошна, а децембра 1980. године донета је одлука да се сруши, али неким чудом то није спроведено. Храм у Веселој планини је опстао, али је служио као складиште грађевинског материјала.

Споменик  Србима  у  Славјеносербску:  Нема светлијих веза од братских

Црква у Черкаском Броду (Зимогорје) саграђена је залагањем капетана Ивана Маркова и посвећена Светом Николају Чудотворцу. О њеној градњи сазнајемо из извештаја од 10. марта 1765. године шефу Насеобинске комисије Срба Фливерку, у коме потпуковник Шевић тражи дрвну грађу за завршетак градње цркава у черкаским и кримским четама. Храм у име Николаја Чудотворца стајао је неколико деценија и изгорео у пожару. На њеном месту је 1889. године подигнута црква Свете Тројице, која је опстала до данас. 2002. године, на авенији Лењин, становници Зимогорјевска подигли су спомен-знак у част Маркова, који се сматра оснивачем града.

Године 1813. подигнута је и камена црква посвећена Светом апостолу Луки. Наиме, 1807. године из Црне Горе дошли су нови Срби насељеници, њих 101 душа из Никшића у Црној Гори. Нова богомоља је била њима намењена. Ти Срби су променили име насеља у Доњецк (рус. Донецк, укр. Донецьк) и од тада се зове садашњим именом.

Град Славјаносербск је 1861. године добио свој грб. Ту се понајвише очувало српско национално осећање. У градићу постоји општински музеј који својим експонатима дочарава време када су Срби дошли на тај простор. Свесни свог порекла грађани Славјаносербска су подигли и споменик генералу Ивану (Јовану) Шевићу, оснивачу насеља.

После Октобарске револуције Славјаносербск је постао седиште рејона у оквиру Луганске области. Седамдесетих година 20. века ту живи око 5.000 становника.

У центру града на тргу испред општине налази се споменик посвећен Србима. Споменик чине три крупне фигуре ратника: Козака (Украјинац), Србина и Руса. Уклесана је горе година насељавања Срба 1753, а испод фугура је текст на три језика. На српском пише: „Нема светијих веза од братских“. Од 2014. године град се налази у саставу самопроглашене Луганске народне републике.

Интересовање за прошлост нашег региона приметно је порасло у најновијем историјском периоду, када је Донбас устао у борбу за свој идентитет. Становници ових крајева, али и многи који живе ван ЛНР и ДНР почели су да се удубљују у историју насељавања Луганске и Доњецке области, које су припадале словенској Србији и Донској војсци, успотививши се жељи Украјине да отме Донбас од руског света и Руске Православне Цркве, где је од памтивека.

Светлана Медоф, специјални дописник у ЛНР

Извор: Пријатељ Божији ДОН24.РУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.