Ухапсили су нас док смо се шетали насељем тражећи гдје би могли купити било какве намирнице. Остало нам је новца, а продавнице су биле углавном полупаних стакала и покрадене, али је било и неких које су радиле, али у њима није било ништа битно да се купи. Купио сам некакве салвете и кутију чачкалица, ништа друго није ни остало у продавници.

Ови момци што су нас претресали су посебно посветили пажњу препипавањем пакета салвета, као да се ту нешто може сакрити. Тражили су нам личне карте, иако је то само имала право милиција да ради, али када је неко наоружан, ту тешко може помоћи позивање на закон. Југославенске личне карте су биле као мала књижица и имали су у подацима поред адресе становања и име оца. Ја сам могао проћи као Хрват, имам такво и име и презиме, али ме је име оца одавало, исто као у Југославенског престолонасљедника. За мога сусједа су и без гледања у име његовог оца могли одмах сазнати да је Србин. Имао је епско десетерачко име, а богме и презиме. Ухапсили су нас само зато што смо Срби, јер какву опасност за било кога могу да представљају два пензионера.

Стрпали су нас у бившу ЈНА касарну „Виктор Бубањ“. Нисмо се успјели нити јавити својима, да знају бар гдје одједном нестадосмо. Било је страшно и нама, а и нашим. Чак мислим да је било горе нашим, пошто нису знали шта нам се уопште дешава. Сигурно су им свакакве мисли пролазиле кроз главу, вјероватно и оне најгоре, да смо мртви, а ипак смо били живи, не у сјајном стању, али ипак живи.

Послије небројено дана проведених у затвору са неизвјесном судбином, једног дана се појавише некакви људи и камермани и препознах на неким од њих ознаке „Црвеног крста“. Тражили су ко би дао изјаву за ТВ о томе какви су услови и третман у затвору. За око им западе мој сусјед, Вукадин, издвојише га и снимише.

Послије сам дознао како су га његови одушевили, јер су га послије дуго времена видјели на ТВ и сазнали да је жив и да има људски третман у затвору. Послије те емисије му је супруга скоро сваки дан доносила храну и цигарете у затвор.

Једног дана нас покупише и одведоше негдје. Нисам препознао тај крај, све је било разваљено, а све около ископано у ровове. Послије ми рекоше да је то био Ступ. Потјерали су нас испред себе и стигосмо до краја рова гдје угледасмо испред нас чистину. Заледили смо се када смо схватили да ће да нас употријебе као живи штит. Рекоше Вукадину, који је управо прије неколико дана рекао на ТВ да су услови у затвору добри, да крене до рова на супротној страни и сруши вреће са пијеском. Он је одмах рекао да неће, јер ће га сигурно Срби убити. Рекоше му да ако неће, они ће га убити, па му је свеједно, исти ће резултат да буде за њега. Поново је одбио рекавши да је боље да га убију Муслимани него Срби, нека се зна од чијег је метка страдао.

Крајичком ока сам видио да су га ударили неком металном шипком по ногама, од позади, и када је поклекао сви смо чули још један туп ударац који ме и данас прогања. Није стигао ни да јаукне.

Дошли су до мене и почели пријетећи нешто да говоре, у глави ми је све одзвањало и тутњало, ништа их нисам чуо шта су говорили, али сам на крају препознао да од мене траже исто. Размишљао сам да можда ипак постоји неки промил шансе да преживим, можда ме Срби ипак неће убити… али зашто да ме не убију када идем на њих… додуше голорук сам, па можда неће пуцати на ненаоружаног… али ипак идем да им порушим грудобран… додуше, они не знају шта су ми наредили да урадим… али могу да предпоставе да сигуно не идем са добрим намјерама… ипак ће да пуцају… а можда и неће, ако им некако кажем или дам до знања ко сам…

Тако сам у магновењу  корачао преко брисаног простора до рова, чeкајућу метак у чело или у потиљак, ако помисле да бих могао некако побјећи на другу страну.  Изненадио сам се како сам стигао без проблема до рова пред грудобран. Окренуо сам се и угледао своје стражаре како ме држе на нишану и гестикулацијом показују да оборим вреће са пијеском. Погледао сам у вреће, па онда поново у њих, па у вреће. И рекох себи, нека буде шта бити мора и гурнем врећу.

Стропошта се она и угледах мало даље иза ње човјека који ме пренеражено гледа, толико је био шокиран када ме је угледао да му је цигарета испала из уста.

  • Ја сам Ранко – рекох му сав испрепадан, очекујући да подигне свог калашњикова и пуца у мене. Подигао га је и дуго смо се гледали, не знајући ко је био изненађенији овом небулозном сусрету.

***

Таман што сам прије неколико година одслужио војни рок у ЈНА мислећи да сам са војском завршио за читав живот, деси се рат, па поново заврших у униформи. Сецесионисти кренули у разбијање Југославије и био сам вољан да поново навучем ЈНА униформу да браним Југославију, заклетву сам јој дао, али та опција није постојала. И тако са својим другарима из насеља заврших у јединици која је бранила своје насеље које је углавном и било србско.

Иако смо сви углавном одслужили ЈНА војни рок, олако смо схватили ратовање. Превише смо се нагледали америчких филмова. Док нам није један друг погинуо, а други био рањен у једном нападу на Илиџу. Нисмо се уопште укопавали, него онако се прегањали између зграда и кућа, као у филмовима. Након погибије јарана кренули смо да копамо роворе и да се озбиљно утвђујемо. Обновили смо градиво научено у ЈНА. Јаран којег смо сами одабрали да нам буде командант јединице је иначе увијек био и у миру главни у раји и увијек нас је организовао и командовао чега год да смо се играли или правили неке младелачке будалаштине по граду. Био је и старији па смо га и због тога слушали и звали смо га „вођа раје“.

Сада смо лопту и рекете замијенили пушкама. Вођа раје нам је рекао да нема више зајебанције, морамо се почети утврђивати, рат је преозбиљна ствар. И пронашао нам је одлично мјесто за бункер, то је била некаква хала на граници између Илиџе и Ступа, која је имала подрумски ниво који је мало извиривао изнад површине земље и имао прозорске отворе, а изнад је била бетонска плоча, идеалан простор за утврду, јер си био заштичен армираним бетоном са свих страна, осим са предње гдје су били отвори које је требало додатно утврдити врећама са пијеском и направити пушкарнице.

Тако смо мало стражарили, а мало пунили вреће и правили грудобране. Било је неко затишје па смо то баш својски правили. Чули смо више пута комешања са друге стране, али није било ништа опасно. И они су сигурно чули нас када гласније причамо. Није се могло увијек шаптати, некада се претјерано опустимо и излети покоја гласна ријеч. А знали смо понекада прозивати једни друге. У ствари смо се и неки познавали међусобно, одрасли смо заједно.

Таман сам запалио цигарету да мало одморим, када ме Бојан замоли да му причувам врећу да је напуни пијеском. Бијаше ми жао ми да угасим тек припаљену цигарету и онако пушећи је, ухватим за крајеве вреће. Упита ме Бојан да ли чујем неке чудне звукове. Рекох да чујем, то су звукови пуњена вреће са пијеском, нашалих се, јер нисам чуо нити један други страни звук. „Није то тај звук“, одговори он, „другачији је“. Одрастао сам у „Кактусу“ на гласној музици, па му рекох да се може десити да не чујем баш најбоље. Како то изустих, стровали се врећа са грудобрана, паде на тло, а иза ње угледах пренеражено лице неког чове. Буљи у мене избезумљено и онда провоговори: „Ја сам Ранко“. Испаде ми цигарета из уста, испаде ми врећа из руку, Бојан баци лопату и отрча по пушку у сусједну просторију, а ја сам већ своју подигао да пуцам. Али како да убијем испрепаданог човјека, који пиљи у мене, а очи као да му вриште: „Не пуцај брате, ако бога знаш!!!“

Док сам ја дошао себи, чова је нестао. Бојан дотрчао и нападе ме зашто не пуцах. Чувши галаму скупише се сви и нападоше ме што не пуцах. Вођа раје је знао какав је ко у души и рече да нема везе што се ово десило, али убудуће треба да се пуца и да ћемо извлачити шибицу ко ће да пуца, ако се иста ситуација понови. Бојан рече да не треба извлачити никакве шибице, он се јавља да ће да стално буде на том стражарском мјесту и нема проблем да пуца у свакога ко долази са непријатељске стране.

***

Рат се завршио мада су га у Дејтонском мировном споразуму дефинисали као трагични сукоб у региону. Сви смо се вратили обичним животима, неко је нашао посао, неко није. Неки наши другови са линије који су преживјели све ратне страхоте, нису преживјели мирнодобске страхоте и одали су се дрогама од којих су помрли. Ја сам имао неки јадан посао, али се успјевало отићи и на годишњи одмор на море. Шетао сам тако са Бојаном будванском плажом и у сусрет ми дође добро позната фаца, препознао сам га одмах. Рекох му: „Ђе си болан Ранко“. Када се сјетио одакле ме зна, испаде му цигарета из уста. Наставих весело: „Хајде да те упознам са човјеком који би те убио да си се поново појавио да нам рушиш грудобран. Ово је мој друг са линије, Бојан.“

Сјели смо у један кафић и испричали се као да се вијековима познајемо. Рекао ми је и за Вукадина, како му је супруга мјесецима након његовог убиства доносила храну и цигарете у затвор, стражари су то узимали и нису јој рекли да је Вукадин мртав. Супруга му је то сазнала када је добила допис од војног суда да јој се муж јави на суд због одбијања јављања на мобилизацију. Када је отишла у суд да им објасни да не може супруг да се јави, пошто је већ код њих у затвору мјесецима, дознала је да је одавно мртав.

Задњу слику супруга коју је носила у сјећању је била његова слика на ТВ када за потребе „Црвеног крста“ објашњава како су у затвору услови добри.

Душко Бошковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.