- Кад год се хрватска србофобија видљиво покаже, хрватски политичари без срама и блама одмах посегну за првим поводом који се укаже да се „поспу пепелом“ (како каже народна изрека), али притом да се за намерно начињени србофобни гест не извињавају!
АУТОР: Владимир ФРОЛОВ
Тако су после оне срамне анкете на подручју погођеном земљоресом на Банији, сада на сва звона ударили у хвалоспеве Јосифу (а не Јосипу) Руњанину, композитору данашње хрватске химне, који је био аустријски граничарски официр, али Србин, те је тако баш погодан за пример наводне хрватско-српске сарадње, о чему је на старом новосадском православном гробљу тако надахнуто говорио и Хрбин Милорад доведен из Загреба, и то у присуству делегације хрватске националне мањине у Србији као шлага на торти, за употребу у новој (старој) причи о примерима светле будућности која само што није стигла, али…
Заправо је ту реч о хрватској ујдурми након уједињења 1. децембра 1918. године када је требало створити обележја нове државе СХС, те се хрватски политичари опсетише да је још 1891. године поводом господарске (привредна) изложбе Хрватско-славонске коморе у краљевини Угарској, на пригодној свечаности у Загребу интонирана песма „Лијепа наша домовина“ коју је далеке 1846. године компоновао Србин Јосиф Руњанин, који је тада већ одавно почивао на новосадском православном гробљу!
Таман идеално за будућу заједничку химну, која већ има прву строфу српске химне „Боже правде“, те су тако и Словенци могли да додају своју песму „Напреј заставе славе“, како би се објединило наводно народно заједништво, онај недосањани сан краља Александра!
Чињеница је, да је млади аустријски официр песму хрватског песника Антуна Михановића коју је прочитао у листу „Даница“ у српској читаоници у граду Глини, спонтано компоновао зато што му се нарочито свидела, притом користећи мелодију из талијанске опере ЛУЧИЈА од ЛАМЕРМУРА јер се управо вратио са ратишта из далеке Италије, где је тада његов граничарски пук ратовао за бечког цара!
За свога живота, није Руњанин ни знао да ће та песма најпре постати део југословенске краљевске химне, па потом химна у клерофашистичкој NDH, да би наком победе HDZ на изборима у мају 1990. године одмах била проглашена хрватском химном, иако јелте данашња Хрватска почива на антифашистичким тековинама, како упорно трубе хрватски челници, док „slikopisni zapisi“ (читај филмски журнали) са Источног фронта показују да управо уз ту химну поглавник Павелић дели капом и шаком одличја дичним хрватским витезовима, који бране „ujedinjenu Europu od komunističke pošasti“ (и то на руској земљи!).
Као врстан музичар, компоноваће Руњанин и „ГРАНИЧАРСКУ ПЕСМУ“ коју ће српски народ прихватити под именом „Радо иде Србин у војнике“, певајући је током борби за српску независност у рату 1848/49. са мађарском војском у Војводини, у ком ће учестовати и он сам као официр у крајинској регименти којом командује аустријски генерал Јосип Јелачић, кога ће аустријски цар потом за ревносну службу прогласити племићем!
Да би тада одбранио Беч од Мађара и сачувао царевину, именоваће цар Франц Јозеф наменски Јелачића за бана у Загребу који је тада називан АГРАМ, где су биле штампане ћирилицом новине „Србобран“, које су читали писмени и Срби и Хрвати јер су новинари писали неоптерећени националном припадношћу, о социјалним проблемима становника вароши! Данас у оваквој демократској Хрватској чланици ЕU, незамисливо је да се штампа новина на ћирилици и још да се зове „Србобран“, а она еу-прича о наводним људским и грађанским правима је још увек ту, кад и ако затреба!
Међутим, упркос разних другосрбијанских аутошовиниста који упорно трубе о опасном „српском фашизму“, у данашњој Србији излазе на латиници новине хрватске националне мањине које се зову „ХРВАТСКА РИЈЕЧ“ и нико не разбија штампарске машине, нити ломи табле на згради где је редакција, јер Срби нису оптерећени мржњом иако је над њима почињен геноцид у NDH који ти исти аутошовинисти упорно негирају, што показује и актуелна срамна полемика око филма „Дара из Јасеновца“, који је ипак својеврсна прва ласта која навешћује пролеће!
ИЗВОР: https://srpskistav.com