У недељу 30. маја 2021. године навршило се тачно 108 година од потписивања Лондонског мировног уговора 1913. када се Отоманска империја после пет векова коначно повукла са Балкана, а Србија, Грчка, Црна Гора и Бугарска прошириле своје територије, а одлуком великих сила створена је и Албанија као држава.

Мировни уговор између балканских савезника и поражене Турске потписан је према условима које су утврдиле велике силе 30. маја 1913. у Лондону у палати Сен Џејмс. Овим уговором Турској је остављен уски територијални појас око Цариграда јер се одрекла свих територија на Балканском полуострву западно од линије Енос – Мидија. Грчка је добила Kрит и острва у Егејском мору.Србији није дозвољено да изађе на Јадранско море..

Овим споразумом, који је после Берлинског мировног уговора из 1878. године био најзначајнији по томе јер је потписивањем Лондонског мировног уговора био окончан Први балкански рат који је почео 8. октобра 1912. године из кога су балканске земље Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска које су кренуле у борбу за ослобођење од Отоманске империје изашле као победнице. Освајањем Албаније Србија је у новијој историји по први пут добила излаз на море.

Међутим овом проширењу највише се успротивила Аустро-Угарска која је активно учествовала у стварању албанске државе, да би се Србији спречио излазак на море.

Такође балканским савезницама није признато право на одштету. Лондонским уговором остало је нершено питање Македоније. Србија је оспоравала захтев Бугарске да добије већи део Македоније и захтевала да се преиспита уговор потписан с њом уочи рата, због тога сто Бугарска у рату није испунила одредбе Војне конвенције. Пошто је Бугарска то одбила, сукоб између ње и Србије око поделе Македоније постајао је све неминовнији….

У Првом Балканском рату 1921. циљ Србије био је “враћање историјских области”, у састав Србије, односно освајање Kосовског вилајета, излазак на Јадранско море и заузимање дела албанске обале, што је српска војска, предвођена краљем Петром И Kарађорђевићем и уз подршку водећих српских политичара и интелектуалаца тог времена, освојила већи део Албаније и формирала Драчки округ.

Лондонским споразумом Србија је проширена и у њем састав после одласка Османлија са централног Балкана ушли су Новопазарски Санџак, Kосово и Метохија, као и половина Македоније.

Међутим, одлука малих балканских земаља није баш наишла на одобрење великх сила посебно Аустро Угарске која се у Лондону отворено и без скривања успротивила јачању Србије, после најновијих територијалних освајања. Велике светске силе нису желе да мале балканске државе добију проширење, него да се одржи статус кво, а не да се мењају границе на Балкану.

Лондонским миром зацртане су биле нове границе између балканских савезника с једне, и отоманске државе с друге стране, и успостављена је албанска држава. Србија је Лондонским уговором приморана да се повуче са приморја будуће албанске државе. То је у српској јавности било схваћено као велики неуспех, јер је стратешки циљ рата био изалазак на море, који је поништен управо потписивањем овог споразума. Главна тековина Лондонског уговора из маја 1913. – била међународно призната Албанија.

Међутим, Албанија је била незадовољна договором у Лондону на који се и данас пођеднако у неким западним земљама и у самој Тирани, али и у Приштини гледа као на “неправедну одлуку великих сила да се албански народ поцепа на два дела”. После ове одлуке како на самом Балкану тако и у Бечу и Берлину појавили су се гласови да новоуспостављене границе нису ни „природне“ ни „етничке“. Аустроугарска је тражила за Албанију Призрен и Пећ, али је после противљења руске стране ова територија, заједно са Дебром и Стругом, ипак предата Србији.

ИЗВОР: https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/3699481/kako-je-srbija-izgubila-izlaz-na-more-108-godina-od-londonskog-mirovnog-ugovora-sporazum-koji-je-zavrsio-prvi-balkanski-rat

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *