Да ли је РПЦ заиста противзаконито основала Цркву у Америци? Фотографија: УПН 

  • Анализирамо последњу тезу поглавара Кипарске Цркве, у којој он оптужује РПЦ за ударање „илегалног темеља“ православне Цркве у Америци

У новембру 2020. године Архиепископ Кипра Хризостомос ІІ признао је украјински раскол под називом „Православна црква Украјине“, који је добио томос аутокефалије од Цариградске патријаршије (у даљем тексту – ЦП). Изненадна метаморфоза става Архиепископа Хризостомоса, који је још 2019. године признавао одсуство апостолске наследности код украјинских расколника, изазвала је поделу и дубоки сукоб у Кипарској Цркви. Кренувши у жестоку полемику, чак и уз увреде и претње, са неким од својих колега кипарских архијереја, кир Хризостом је отишао још даље, одабравши за себе улогу „ информацијског килера“ Цариградске цркве. Напавши бројним врло чудним оптужбама на Руску Цркву, испоставио се као први међу савременим архијерејима – присталицама Патријарха Вартоломеја, који је јавно изрекао оно за шта фанариоти већ доста дуго оптужују РПЦ иза сцене.

Покушали смо да пажљиво размотримо оптужбе кир Хритостома. Цитат са његовим оптужбама изгледа овако:
 „… Знам да је данас она (Московска патријаршија – уред.) узела две епархије из Грузије, две епархије из Украјине, примила више од половине хришћана из Пољске, узела епархије из Румуније. Ко им је дао право да оснују аутокефалну Цркву у Америци? Ово мешање других у јурисдикције изазвало је прави шок у целом Православљу“.

Раније смо већ одговорили на оптужбе о наводном отуђењу територија од Грузијске Цркве, од Пољске Цркве, од Румунске Цркве.

У потрази за одговором у вези са додељивањем аутокефалности за Православну Цркву у Америци од стране РПЦ, суочили смо се са значајним бројем питања која захтевају одговор:

  • •    Чија се канонска територија историјски простирала на Северну Америку?
    •    Да ли Цариградска Патријаршија има примат власти у православном свету?
    •    Да ли ЦП има привилегије највишег црквеног суда у Православној Цркви?
    •    По чему се канонски примат части ЦП разликује од политичких привилегија престоничке Патријаршије у Византији и Османском царству?
    •    Да ли је Америка „земља варвара“ са становишта канонског права?
    •    Да ли ЦП има монополно право на бригу о „варварским земљама“?
    •    Када су се и под утицајем којих историјских околности појавиле горе наведене претензије Фанара?
    •    Ко је био Цариградски Патријарх Мелетије и каква је његова улога у историји Цркве?
    •    Шта заправо значе референце на одређене каноне, које  фанариоти наводе као образложење својих захтева?
    •    Ко има право да даје аутокефалију?
    •    Како је заправо ПЦА добила аутокефалију, и која је улога Фанара у овом процесу?
    •    О чему је и у чију је корист сведочио Цариградски Патријарх Атинагор у својој полемици са Руском црквом?

Дакле, хајде да разјаснимо:

„Ко им је дао право за оснивање аутокефалне Цркве у Америци?“

Према верзији, коју се уобичајено држе у Цариградској Цркви, Америка је њезина канонска територија. Међутим, далеко је од тога да би ово била општеприхваћена тачка гледишта у православном свету. Штавише, ни у самој Цариградској Цркви нису увек тако мислили.

Ова претензија Цариградског Патријарха да Америка припада њему још увек, скоро стотину година након њењог појављивања, није призната Антиохијском, Грузијском, Руском, Српском, Румунском, Бугарском, Пољском Црквама. Признале су њу само Грчке Цркве. При томе, овај је процес тешко ишао чак и у Грчким Црквама: оне су раније имале своје парохије у дијаспори и нису журиле да их предају Цариграду, који је на њих и није полагао право пре 1923. год. Као што знамо, пре геноцида над Грцима у Турској и њиховог протеривања, Цариградска је Црква имала довољно својих парохијана. Па о судбини Грка, Срба, Грузијанаца, Бугара, Румуна и других православних хришћана који су се нашли у Западној Европи или Америци фанариоти нису се посебно бринули.

Сетили су се њих тек онда, када је број православних хришћана у самој Турској драстично смањен због геноцида и сеобе, док православне епархије ван њених граница, у бившим османским поседима, или су добиле аутокефалност, или су је сами прогласили. Тако је, например, Јерусалимска Патријаршија пристала да преда парохије свог Викаријата Палестинско-Јорданских заједница у Сједињеним Државама у Цариград тек 2008. год. Албанска дијаспора у Америци такође није признала права Цариграда, преферирајући јурисдикцију прво од Руске Цркве, па на крају од аутокефалне Православне Цркве у Америци (коју није признао Цариград). Антиохијска Црква задржава своју јурисдикцију у Америци до дан данас, исто тако, као и многе друге Православне Цркве.

Штавише, можемо са сигурношћу да тврдимо да их је чак и аутор ових „древних права“ Цариградски Патријарх Мелетије признао тек онда, кад је то њему било од користи, негирајући их у другим случајевима. Између осталог, и након тога, кад се о њима било изјавило…

Више Цркава имају сада тамо своје епархије и парохије, неке су од Цркава признале аутокефалност Православне Цркве у Америци, упркос ставу Цариграда …

Ако проценимо практични ток догађаја, можемо да кажемо да је за стотинак година од тренутка полагања његових претензија на Америку Фанар је успео да постигне праву солидарност од само четири од четрнаест Помесних Цркава. Пет Цркава (заједно са РПЦ) признаје аутокефалију ПЦА. И још четири, иако  сматрају ПЦА делом РПЦ, не признајући њену аутокефалију, али истовремено не признају ни посебна права Цариградске Цркве „да негује дијаспору у варварским земљама“, имајући у Америци своје властите парохије, или пребацивши их у склоп исте ПЦА, а не Цариграда. Односно, мишљење Цариграда није прихваћено пуноћом Васељенске Православне Цркве, без обзира на то да на Фанару тврде супротно.

Мишљење Цариграда о црквеној ситуацији у Америци није прихваћено пуноћом Васељенске Православне Цркве, без обзира на то да на Фанару тврде супротно.

У исто време, поменувши Православну Цркву у Америци, важно је да нагласимо да ако значајан део Цркава није признао њену аутокефалију, онда, ипак, било какве аналогије са украјинским расколом „ПЦУ“ не долазе у обзир. У случају ПЦА, све (без изузетака) Православне Цркве признају њене Тајне, њен епископат и свештенство, имајући евхаристијско заједништво и заједничко саслужење са њом. При томе се ради о свим Црквама, укључујући Цариградску. Разлика је у томе да једни сматрају да је ПЦА аутокефална, док други – да је део РПЦ. У случају с украјинским расколницима, њихове „хиротоније“ и „тајне“ заједно са „епископима“ и „свештеницима“ одбацују десет Цркава, па чак и у Црквама које су их признале под притиском, многи епископи и свештеници дефинитивно одбијају да служе с њима, сматрајући их самопосвећеним.

Православно откриће Америке

Као што је познато, освајање Америке од стране Европљана ишло је са две стране: са источне обале кретали су се Шпанци, Португалци, Холанђани, Французи и Британци, а са северозапада  – Руси, који су стигли на амерички континент из Сибира. Руска је колонизација Америке почела  од Алеутских острва и Аљаске па се наставила у Калифорнији. Аљаску је открила руска експедиција Семјона Дежњева 1648. год.

Прво насеље руских колониста појавило се на Алеутским острвима 1784. године. 1794. год. ту је била основана прва православна мисија на континенту у саставу 8 монаха и јеромонаха посланих из руских манастира: 6 људи из манастира Светог Преображења на Валааму и двојица из Коњевског манастира Рођења Богородице. На челу је мисије био архимандрит Јоасаф (Болотов) (будући епископ Кадјакски).

Читаво свештенство, као и нове територије, додељено је Иркутској епархији Руске Цркве, која је тада била задужена за цео централни и источни Сибир. Прва је црква саграђена на острву Кодјак, а проповедање међу локалним становништвом започето је на Алеутским острвима. Током прве и по године свог постојања, мисија је крстила 6.740 људи и венчала 1.573 особе. Осим тога, на двадесет пет острва, на којима се налазило до 50 села, крштено је 2472 људи. Већ до краја 1796. год. број крштених православних хришћана у Америци износио је дванаест хиљада. Године 1796. Православље на Аљасци добило је свог првог мученика: јеромонах Јувеналиј је био убијен у близини језера Илиамна (континентална Аљаска) незнабошцима. Касније је прослављен као свети мученик. Руси су 1799. године основали на Аљаски град Ново-Архангелск (данас Ситка), где је такође изграђена црква. 1802. године град је био спаљен Индијанцима па обновљен 1804. године, поставши главни град Руске Америке од 1808. године. 1848. године ту је саграђена прва велика православна саборна црква Светог Михаила.

1812. године основано је руско насеље у Калифорнији, познато као Форт Росс. Налазило се 80 километара северно од Сан Франциска, на земљишту откупљеном од локалних Индијанаца. Постојање тамо  руских поседа било је предмет сталних спорова, прво са Шпанцима, касније са Мексиканцима. Од 1830.-их, Руси су активно заузимали околину, стварајући тамо пољопривредне фарме. У Форт Россу је радила црква и служиле су се службе, а исто тако је оствариван активан мисионарски рад. 1841. године Форт Росс је продат, али упркос томе и даље остаје  место масовних посета Американаца руског порекла.

1840. године је из Иркутске епархије била издвојена независна Камчатска, Курилска и Алеутска епархија, чија се катедра налазила на Аљасци, у Новоархангелску и чија се надлежност, осим Камчатке и Курилских острва, протезала на сва америчка подручја у руском поседу … Након продаје Аљаске САД за парохије на овој територији из састава Камчатске епархије 1869. године одлучено је да се направи независна епархија.

У споразум о продаји Аљаске била је укључена посебна клаузула према којој су све цркве и земљишне парцеле које су припадале Руској православној цркви у Америци требале да остану власништво Руске цркве, за коју је била обезбеђена потпуна слобода деловања.

У споразуму о продаји Аљаске постојала је клаузула према којој су све цркве и земљишне парцеле које су припадале Руској Православној Цркви у САД требале да остају у власништво Руске Цркве.

1872. године, због повећања броја православних парохија у западним државама, центар епархије је премештен у Сан Франциско. Од 1905. године епархијски центар Алеутске и Северноамеричке епархије (ово име је епархија добила 1900. године) налазио се у Њујорку. 1907. године, под председавањем архиепископа Тихона, будућег патријарха Руске Православне Цркве, био је одржан  први црквени Сабор епархије, који је одлучио да ову епархију у Америци зове „Руском Православном Гркокафоличком Црквом у Северној Америци под јурисдикцијом јерархије Руске Цркве “.

На рубу векова, осим домородаца, који су примили Православље, број парохијана је  повећан на рачун масовног досељавања украјинских сељака у САД и нарочито Канаду, од којих су формиране бројне верске заједнице. Прва Божанска литургија у Канади служена је 1897. године у насељу Восток (провинција Алберта), у кући једног од украјинских досељеника.

Масовна је била и миграција Карпатороса из Аустро-Угарске. У периоду од 1891. до Првог светског рата око 120 унијатских карпаторуских парохија је уједињено са Руском Православном Црквом у Америци.

Уочи 1918. године, Америчка епархија, у којој је у том тренутку било до 300 хиљада верника, имала је четири викаријата – Аљаску, Бруклински, Питтсбургски и Канадски, три мисије (Албанску, Сиријску, Српску), 271 храм, 51 капелу, 31 благочинију , 257 свештеника, око 60 братстава; манастир Светог Тихона у Саут- Канаану у Пенсилванији, сиротиште у манастиру, богословију, црквене школе; а и своја сопствена штампана издања.

Ови су подаци од велике важности за историјско поређење, јер пре 1918. године у Америци уопште није било никаквих епархијалних грчких структура.

Уочи 1918. године Америчка епархија, у којој је у том тренутку било до 300 хиљада верника, имала је четири викаријата – Аљаску, Бруклински, Питтсбургски и Канадски,  три мисије (Албанску, Сиријску, Српску), 271 храм, 51 капелу, 31 деканат, 257 свештеника.

Ширење Православља у Америци и грчка дијаспора

Због познатих историјских околности у Америци никада није било ниједне грчке колоније. Али су Грци, наравно, активно досељавали у Америку убрзо након почетка њене колонизације. 1750. године појавила се прва грчка капела у граду Свети Августин у Флориди. Прва је значајна грчка верска заједница формирана у Лујизијани средином 19. века па је 1866. године већ  имала своју цркву у Новом Орлеану.

Да успоредимо: 1850. године у Северноамеричкој и Алеутској епархији Руске Цркве било је: 9 цркава, 37 молитвених домова, 9 свештеника, 2 ђакона и пуно особље духовника, број парохијана је био 15 хиљада људи. 1844. године у Ситхи је отворена богословска школа која је мало касније трансформисана у Богословију и добила повељу Руских Богословских школа уз неке допуне с обзиром на специфичност службе у овом региону. Наставни план нове богословије разрадио је светитељ Инокентије, а одобрио је Свети синод.

Руски су привредници 1867. године саградили православну парохију у Сан Франциску, која је ујединила Русе, Грке, Србе и Сиријце. 1870. године у Њујорку је отворена парохија Руске Цркве која уједињује Грке, Србе и сиријске Арапе. Њезин настојатељ постаје о. Николај Бјеринг, професор филозофије и историје, који започиње издавање „Источног Црквеног Часописа“. „Ако је 1899. године у епархији било све скупа 29 парохија, 1905. год. их је било већ 60. Број парохијана се за то време повећао од 30 до 55 хиљада“ („Патријарх Тихон и руско Православље у САД“).

Уочи 1890. године, пре почетка масовне миграције Грка у САД, грчка је верска заједница већ бројила око 15.000 људи. Један је део од тог броја ишао у храмове Руске Цркве, а остали – у својим црквама, у којима су служили неорганизовани свештеници из Грчке или Турске, који нису имали епархијску структуру. Упркос чињеници да је таква служба кршила канонски поредак структуре Цркве, добила је одређено ширење.

Интензивно досељавање (укључујући радну снагу) Грка у САД почело је после 1890. године, када су у Америку почели да пристижу досељеници из Грчке и Турске.

Шта упоређујемо?

Критичари права Руске Цркве у Америци ослањају се на премису етничке супериорности Грка над Русима, која је настала у САД  поткрај 19. века.

Али од када се јурисдикције и границе Помесних Цркава одређују бројем ове или оне дијаспоре емиграната? Да ли је чињеница да је у неком тренутку (почетком двадесетог века) у САД  Грка постало више него Руса –  треба да указује на грчка права у САД? Пре масовне емиграције Грка у Америку, тамо је било више Руса. А и тренутно (подаци за 2008-2010) у САД живе 3 129 738 Руса, док Грка 1 316 074. Да ли то значи да се Русима сада враћају посебна права? Логика таквих расправа је унапред опака и нема никакве везе са православним хришћанством: „нема ни Грка ни Јеврејина, ни обрезања, ни необрезања, варвара, Скифа, роба, слободног, али све и у свему је Христос“ (Кол. 3:11).

Осим тога, неће бити сувишно да подсетимо да је према дефиницији Цариградског Сабора 1872. године, који је одржан уз учешће дела источних патријарха под председавањем Цариградског Патријарха Антима VІ, етнички начин формирања црквених структура био је признат као јерес:

„Видели смо, упоређујући почетак племенске поделе са Јеванђелским учењем и са сталним начином деловања Цркве, да им она није само страна, већ и потпуно супротна … У Духу Светом  одређујемо следеће :

1. Одбацујемо и осуђујемо племенску поделу, односно племенске разлике, народне препирке и несугласице у Цркви Христовој, као супротне јеванђелском учењу и светим законима блажених отаца наших, на којима је утемељена света Црква и који, украшавајући људско друштво, воде до Божанске благочести.

2. Оне, који прихватају такву поделу по племенима и усуђују се да на њој успостављају до сада невиђена племенска окупљања, проглашавамо, према светим канонима, туђим Јединственој Светој Кафоличкој и Апостолској Цркви и стварним шизматичарима “.

Шта онда присталице права Руске и Грчке Цркава заправо упоређују? Код једних видимо систематски развој црквене организације: постојање основане Помесном Цркома епархије, са својим владајућим архиепископом, двеју богословије, мултинационалним саставом парохијана (Руса, Алеута, Индијанаца, Грка, Румуна, Срба, Сиријаца , Бугара), сопственим  штампаним издањима и активном мисионарском делатношћу …

Код других уочавамо спонтану самоорганизацију дела грчке дијаспоре (која није пожелела да уђе у већ постојећу епархијску јурисдикцију), али није добила ни сопствену епархијску структуру. Дакле, заправо, дошла  је у сукоб са целим постојећим канонским поретком у Православној Цркви.

Не сме да се заборави да се црквено освајанје „варварских земаља“ није догодило први пут у историји Цркве. Баш на сличан начин, историјски, Црква се ширила у Римском царству. Често су Јевреји први прихваћали хришћанство, понекад и незнабошци. Али нико није формирао етничке хијерархије. И канонска су правила Цркве, почевши од апостолских правила, формирана управо да би се одредио одговарајући поступак за решавање могућих спорова.

Канони Цркве

Дакле, на подручју САД и Канаде већ  је била на снази јурисдикција Руске Цркве, а од 1840. године постојала је сопствена епископска катедра. Штавише, ова епархија није била руска у етничком погледу. При крају 19. века у њој су деловале грчке и карпатско-русинске парохије, парохије од староседелачког становништва Америке, Албанска, Сиријска и Српска мисије. Међу парохијанима су били и Румуни и Бугари, и представници англосаксонске и других исељеничких група који су прешли у Православље.

Акције на подручју других помесних Цркава, без њихове сагласности, биле су за осуду још од времена Апостола. Тако Апостол Павле пише: „Штавише, трудио сам се да проповедам не тамо где је већ било познато име Христово, да не бих градио на туђем темељу“ (Рим. 15:20).

Међутим, ни апостолска упутства, ни свети канони Цркве нису зауставили ширење на територију друге Цркве од стране Цариграда.

Да ли је било канонских основа за појаву паралелних јурисдикција на територији Цркве у Америци? У Цариграду кажу да је то статус „варварских земаља“. Али Сибир је буквално неколико векова пре тога исто тако била „варварска земља“, насељена незнабошцима, али нико до дан данас не оспорава  њен статус … Као и статус свих православних јурисдикција, будући да су све оне некада створене на паганским земљама (осим Јерусалимске Цркве), па су хришћани тамо били у мањини.

Ако узмемо у обзир 2-о Правило ІІ Васељенског Сабора, видећемо у њему поделу територија Помесних Цркава и забрану кршења њихових граница, као и „мешања Цркава“. То исто видимо и у многим другим светим канонима.

О истом говори и 8-о. правило ІІІ Васељенског Сабора, у коме су оци Трећег Сабора, испитавши случај мешања Антиохијске Цркве у послове Цркве Кипра, утврдили неприхватљивост овога и за конкретну ситуацију, и уопште.

О томе сведочи и правило 22-о. Антиохијског Сабора, 15. правило Сардикијског Сабора итд.

На посебну пажњу заслужује садржај поменутог 2-ог. правила ІІ Васељенског Сабора: „… Црквама Божијим, међу народима других племена, мора да се влада, према обичају отаца, који је поштован до сада”. Каноничар Јован Зонара (ХІІ век) објашњава ову норму на следећи начин: „Свети је сабор дозволио да и у временима, која долазе, делује се у складу са обичајима који су у њима били успостављени до тада“. Обичај је био више него разумљив: близу стотинак година у Америци постојала је само једна православна епархија. И ово је била епархија Руске Цркве. И ниједна друга Црква није полагала своја права на ове земље током 19. века.

Канонске норме Цркве не мање јасно говоре и у погледу грчких и других свештеника који обављају своју делатност у Америци, на територији Северноамеричке епархије, без благослова владајућег епископа и уопште без учешћа у било којој епархијској структури било које Помесне Цркве.

39-о правило Светих Апостола гласи: „Старци и ђакони да не чине ништа без воље епископа. Јер је народ Господњи њему поверен, и он ће да узврати одговор о душама њиховим“. Исти принцип потврђују 31-о. правило Светих Апостола, 8-о. правило ІV Васељенског Сабора, 5-о. правило Антиохијског Сабора итд.

Томос расејања

До 1908. године број емиграната из Грчке у САД достиже импресиван број. И под утицајем овог фактора у Атини и Цариграду се поставља питање о томе ко ће да брине о сународницима који су отишли преко океана. Чинило би се да би ово питање могло лако да се реши путем преговора између представника Цркава и стварањем посебног грчког викаријата или другог одељења унутар Цркве у Америци. Али не, уместо тога, Цариграду више одговара да једноставно не примећује постојање Руске Цркве у САД-у.

8. марта 1908. године Цариградски је патријарх Јоаким ІІІ издао  Томос о грчком расејању, којим поверава бригу о грчким емигрантима Еладској Цркви:

„Јер је очигледно  да нити Света Црква Еладе, коју је наша Патријаршија обдарила статусом аутокефалије у строго дефинисаним границама јурисдикције, нити било која друга Црква или Патријаршија, не може да канонски проширује свој углед  ван граница своје одређене надлежности, уз изузетак нашег Апостолског и Патријаршег Васељенског Трона; и то због привилегије која му је дата да посвећује епископе у варварским земљама изван граница одређеним црквеним јурисдикцијама, и због његовог старешинства у проширењу своје врховне бриге поменутим Црквама у туђим земљама “.

Тако се први пут везано за Америку појављује апел на „право да се посвећују епископе у варварским земљама“. На основу чега настају овакве захтеве Цариграда, није јасно, као што није јасно зашто се територија САД, на којој је у то време више од сто година делује Руска Црква, интерпретисана као територија „ван граница црквених јурисдикција“.

Али у сваком случају, изнете се претензије јасно разликују као од оних које су настале касније, 1922. године, тако и од оних које постоје сада. 1908. године Цариград још увек не полаже право ни на ревизију постојећих граница Цркава, ни на монопол на неговање православне дијаспоре свих народа. Желео је само да решава питање својих грчких сународника у дијаспори.

Усуђујемо се да претпоставимо да Патријарх Јоаким једноставно није знао да је могуће да се понаша на такав начин како су то касније учинили његови наследници Мелетије и Вартоломеј…

Међутим, сама чињеница „делегирања“ бриге о грчкој дијаспори Грчкој Црквс сугерише да је 1908. године Фанар имао довољно других послова и проблема: Цариградски је патријарх  још увек био етнарх у Османском царству, коме је цело православно становништво било политички подређено, у његовој властитој црквеној надлежности још увек је било много својих парохијана и цркава, ништа још није наговештавало смањење Патријаршије, поносно самоименоване Васељенском, на величину мале благочиније…

Па, и Грчка Црква, која је добила нова овлашћења, није посебно марила за поверене јој од сада америчке парохије још десет година, све до 1918. год., па можда би ни то не би се десило да није дошло до бизарног тока историјских догађаја.

Лик патријарха Мелетија

У темељу захтева, прво Еладске, а касније Цариградске Цркава, за преузимање парохија у Америци, несумњиво, стоји личност Грчког Митрополита, а касније Цариградског патријарха Мелетија. Баш се његова изузетна историјска личност с правом сматра као оснивач доктрине о искључивом праву ЦП да негује православну дијаспору.

Служио је у шест Помесних цркава, протеран из три од њих, био је митрополит на Кипру, Поглавар Грчке Православне Цркве, Цариградски патријарх, Александријски патријарх, који је постао први патријарх-масон у историји Православља …

Везан породичним везама са премијером Грчке Венизелосом, уз чију је помоћ дошао на чело Грчке Цркву 1918. године, Мелетије је кренуо да ради на проширењу црквене јурисдикције. Као што је историја показала, ово је била карактерна ознака његове владавине у све три Цркве, на челу је којих стајао. Тако, 4. августа 1918. године, Синод ЕПЦ доноси одлуку да се организује епархија у САД. Митрополит Мелетије поставља свог представника у САД – епископа Родостолуског Александра (Демоглуа) па заједно с њим борави током три месеца у САД, окупљајући грчке парохије, које никоме нису подређене, и преговарајући са онима, које су у надлежности Руске Цркве. То се ради, наравно, без икакве координације и договора са Северноамеричком епархијом Руске Цркве. Сама Руска Црква у овом тренутку пролази кроз тешка времена – у Русији је револуција, почињу прогони против Цркве, веза су и сарадња Северноамеричке епархије са Московском Патријаршијом отежане догађајима који се дешавају. Руска Црква у овом тренутку једноставно није способна за одлучан отпор кршењу њених канонских граница.

Митрополит Мелетије борави током три месеца у САД, окупљајући  грчке парохије, које никоме нису подређене, и преговарајући са онима, које су у надлежности Руске Цркве. То се ради, наравно, без икакве координације и договора са Северноамеричком епархијом Руске Цркве.

1920. године одлуком грчких власти и Синода ЕПЦ „због неканонских дела“ Мелетије је био лишен места митрополита Атине па послат у притвор у манастир на једном од грчких острва. Архиепископа Александра којега је он послао у Америку, Синод одлучује да врати у Грчку.

Али почетком 1921. године Мелетије бежи из затвора и одлази баш у Америку, где се представља као митрополит Атине, што у ствари више није. У том својству започиње формирање Грчке Архиепископије Северне и Јужне Америке уз финансијску подршку бившег грчког премијера Венизелоса и других масона.

Дана 29. децембра 1921. године, Свети Синод ЕПЦ одлучује да избаци из свештенства Мелетија због кршења многих светих канона, саслужења са Англиканима и вршења раскола. Архиепископ је Александар (Демоглу) исто тако проглашен расколником, док су сви њихови следбеници добили упозорење.

Међутим, док Синод припрема ову одлуку, Мелетије уз помоћ Британаца успева да заузме трон Цариградског патријарха у Цариграду окупираном од Антанте.

Његове изборе није признала већина епископа Цариградске Патријаршије (7 чланова Светог Синода и око 60 јерарха), који су се  окупили у Солуну. Антиохијски, Александријски и Јерусалимски Патријарси подржали су одлуку цариградског епископата. Али упркос томе, Мелетије се проглашава Патријархом, иако је потпуно лишен епископског чина (!). Касније ће одлука о лишењу чина  бити поништена под политичким притиском.

Мелетије је проглашен Цариградским патријархом, док је био лишен архијерејског чина (!).

У фебруару 1922. године, Мелетије је поништио „Томос расејања из 1908. године“, најављујући повратак америчких грчких парохија у јурисдикцију Фанара од 11. маја. Грчка Црква није признала ову одлуку Мелетија, који је био њеном одлуком лишен чина, па је поставила другог епископа да се брине о америчким верским заједницама. Као резултат, подела је власти у Грчкој Архиепископији у САД потрајала до 1931. год.

У марту 1922. године, Мелетије је издао томос о праву Цариграда на „директан надзор и управљање свим без изузетка православним парохијама  које се налазе ван граница Помесних Православних Цркава, у Европи, Америци и другим местима“, образлажући ову одлуку правилима  ІV Васељенског Сабора. 9-им, 17-им и 28-им, који ћемо да видимо у наставку.

Нису признали Мелетијеве претензије према православној дијаспори и остале Православне Цркве, укључујући  грчке. Њихову сагласност, један за другим, Фанар  је приморан да истискује до сада …

Током своје владавине, Мелетије је стигао да подржи и совјетске обновитеље, који су  прогласили њега својим поглаваром. Подредио је себи православне епархије у Финској и Естонији. Генерално, успео је четири пута да продри на канонску територију Руске Цркве, одузимајући јој делове. Мелетије је створио Ћирило-Методијску архиепископију у Чехословачкој, на територији Српске Цркве, прегазивши њене границе. Касније ће ова инвазија постати за ЦП разлог  за непризнавање аутокефалије већ Православне Цркве Чешких  земаља и Словачке, с обзиром на то да ће њену територију Фанар третирати као своју …Исто тако је  Мелетије створио епархије ЦП у Западној Европи и Аустралији.

Протеран из Цариграда, Мелетије је уз помоћ Британаца постао Александријски Патријарх. На овом месту, супротно сопственим одлукама, док је био  Цариградски Патријарх, самовољно проширује границе Александријског патријархата на целу Африку, стварајући нове епархије у Јоханесбургу, Бенгазију, Тунису, Судану и Етиопији. Упркос чињеници да су то очигледно „варварске земље“, он не чека одлуку о њиховој судбини у Цариграду, већ сам заузима њих. Ово нам доказује да  ни сам покретач претензија ЦП на „варварске земље“ није их сматрао неком врстом канонске истине, већ само  средством за проширење своје власти.

Канонска основа за Мелетијеве поступке

Као што смо обећали, размотрићемо канонске темеље, на основу којих је Мелетије прогласио захтеве на територију Северне Америке. Подсетимо да су то била правила ІV Васељенског сабора, и то: 9-о, 17-о и 28-о. Да почнемо од 28. правила, јер је логично да 9-о и 17-о разматрамо заједно. Раније смо  га разматрали у чланку „Како је РПЦ узела половину Пољске Цркве: други одговор архиепископу Хризостому“, али ћемо овом приликом да га размотримо потпуније.

Дакле, да видимо 28-о правило ІV Васељенског сабора.

Фанар тумачи ово правило као сведочење присуства одређеног првенства власти у васељенском Православљу. А исто тако и као потврду својег ексклузивног права да се брине о „страним“ епархијама. Међутим, ако пажљиво погледамо текст овог правила, видећемо следеће:

Прво, оци Сабора позивају се на 3-е правило ІІ Васељенског Сабора: „Цариградски епископ нек има предност части као римски епископ, јер је овај град нови Рим“. Као што видимо, јасно говори о примату части, а не о примату власти. Ако изненада, супротно тексту правила, признамо да из неког разлога говоримо о примату власти, онда ћемо после тога бити  приморани да признамо да  је њим поседовао римски епископ, што би повукло за собом признање да су претензије римских папа на примат њихове власти биле оправдане, што је Црквом одбачено,укључујући и Цариградску.

Друго, оци оба Сабора јасно дефинишу разлог овог првенства части: „зато што је град овај нови Рим“, „јер је то био владајући град“, „и град је добио част да буде град краља и синклита “. Односно, дат је сасвим јасан политички разлог за оно време: пренос престонице Царства из Рима у Цариград, што чини катедру Цариградског епископа  катедром главног града. Сетимо се да су се у доба и Другог, и Четвртог Васељенских Сабора све аутокефалне Цркве налазиле у оквиру и на границама Византијског царства. Али 1922. год. Византијско царство више не постоји. Цариград није више  град „цара и синклита“. Штавише, то више није ни главни град Турске, а 1930. године Цариград ће да потпуно нестане, пошто је преименован у Истанбул.

Треће, ако прихватимо Фанарово гледиште и сматрамо да овај канон у својем значењу остаје непромењен без обзира на историјски контекст, онда ћемо бити приморани да ову оцену применимо на цео текст канона. Управо на цео текст, а не само на онај његов део који се допада Цариградским патријарсима. Али у тексту канона видимо дефиницију граница ЦП, у оквиру којих нема многих од оних подручја која је она већ стигла да укључи у свој домен. Штавише, ако прихватимо да сматрамо овај канон као непоколебљив, видећемо да у овом случају границе Цркава одређује не Синод ЦП (као што се то сада догађа), већ Васељенски Сабори. Усвојивши ову тачку гледишта, мораћемо да вратимо све Помесне Цркве у границе V века, јер ни у једном од канона Васељенских Сабора нећемо наћи помињање о „делегирању“ њихове власти епископу Цариградском, како то тврде на Фанару.

Заузевши став о значају историјског контекста канона као и одлука, донетих на његовој основи, мораћемо да признамо да је он изгубио своју важност. И до дана данашњег сачуван на његовој основи примат части  епископа Новог Рима није ништа друго него омаж црквеној историјском традицији. Штавише, сама је Васељенска Црква одбацила било које учење о примату власти у њој за било ког другог, осим Господа Исуса Христа.

Четврто, 1848. године, Окружну су посланицу Јединствене, Свете, Саборне и Апостолске Цркве свима Православним хришћанима примили  Патријарси и Синоди Цариградске, Александријске, Антиохијске и Јерусалимске Цркава. Иако је њена главна тема римски папизам, али су и принципи односа Цркава уопште и Цариградске цркве међу њима сасвим јасно назначени. Јасно се одбацује у њему и било чији примат власти међу Цркава, и било чије право врховне судске власти у Цркви, о чему ће бити говора у наставку. Вредност ове дефиниције лежи управо у чињеници да она изражава саборно мишљење читаве Цркве, укључујући и Цариградску. И данас, када Цариградски престо полаже право на привилегије Рима („јер је Рим отпао од Цркве“), посебно је важно да знамо црквени став по овом питању. Због већег обима нећемо да га наводим0 у потпуности, него ћемо дати само неке одломке овог општецрквеног документа, који потврђују одсуство „првенства власти“ како код Римског трона, тако и код Цариградског:

„Јер он (Рим – уред.) не краси свој престо својим Апостолским признањем, већ покушава да потврди своје достојанство Апостолским престолом; па достојанством (да потврди) своје признање. Али у стварности ово је другачије. Јер не само римски престо, за који се, према само предању, сматра да је добио предност од Светог Петра, већ је и представљен  у Светом Писму као главни престо Светог Петра – тј. Антиохија, које је Црква, према сведочењу Светог Василија (Посланица 48 Атанасију Великом), „најважнија од свих Цркава у васељени“ и, што је најважније, о којој је други Васељенски сабор у Посланици Западном сабору (најискренијој и најљубазнијој браћи и саслужитељима Дамасу, Амвросију, Вритону, Валеријану итд.) сведоче на следећи начин: „најстарија и, истина, Апостолска Црква која постоји у Сиријској Антиохији, где је први пут усвојено часно име Хришћана “- и ово, кажемо, Апостолска Црква Антиохијска никада није имала ту предност – да  не буде суђена на основу Божанског Писма и саборних опредељења, из поштовања према њој као истинском престолу Светог Петра.

Али о чему ми причамо? И сам је свети Петар лично био суђен пред свима по истини јеванђеља (Гал. 12) па, према сведочењу Светог Писма, показао се срамотним и непокајаним. – После овога, шта да мислимо о онима који су увећани и надути поседовањем само наводног његовог замишљеног престола? … Дакле, исти они свети Оци, који су, као светиљке и учитељи самог Запада, са одговарајућим поштовањем набраја за нас Његово Блаженство када  подстиче нас да следимо (исто тамо), уче нас да не би требало да судимо по престолу о православљу, већ о самом престолу и оном ко седи на престолу – према Божанском Светом Писму, према Соборним  правилима и уредбама, и према Вери, која се свима проповеда, тј … према православљу непрекидног учења (Цркве).

Тако су Собором Оци наши судили и осудили и Хонорија, папу римског, и Диоскора, папу Александријског, и Македонија, и Несторија, патријархе  Цариградске, и Петра Кнафеја, патријарха антиохијског, и тако даље. Јер, према сведочењу Светог Писма, чак и гнусоба пустоши била је на светом месту (Дан. 9: 27 и Мат. 24, 15), зашто онда новости и јерес не могу бити на престолу светом? … Тако је сам Отац (Св. Иринеј Лионски – уред.), којег је Његово Блаженство наводио као сведока поглаварства римске Цркве, потврђује да се њено достојанство састоји не у господству, и не у поглаварству, којих и сам Петар никада није добио, али у братском старешинству у Васеленској Цркви и предности, додељеној папама због значаја и старости њиховог града. Тако и ІV Васељенски Сабор, чувајући независност Цркава,  легализовану ІІІ Васељенским Сабором, следећи ІІ Васељенски Сабор (правило 3), па преко њега и први (правило 6), који је назвао управљајућу  власт папе над Западним Црквама  само обичаемј, –  изјавили су, да су „Оци пристојно дали предности (престолу старог Рима), будући да је то био владајући град“ (кан. 28.), не рекавши ништа о наследству које су они (папе) присвојили од Аапостола Петра и посебно о намесништву римских епископа и њиховом васеленском пастирском вођству“. Као што видимо, Саборно Црква не само да одбацује примат било које од патријаршија, већ даје и потпуно јасно и тачно разумевање значења поменутог правила ІV Васељенског Сабора, а са њим и претходних правила.

Пето, византијски канониста из 12. века Јован Зонара даје значење овог правила: „Дакле, ови свети оци кажу да је, будући да је овај град, попут старог Рима, добио част да буде град цара и синклита, требало да буде почашћен  у црквеним предностима, попут онога, и требало би да има предност пред свим осталим црквама, али бити други после њега … Давши такву наредбу о реду и части престола овог великог града, свети сабор говори даље и  о регијама, које треба да буду потчињене овом престолу, и каже да су то регије  понтијске, асијске и фракијске. У тим крајевима правило даје цариградском епископу и право  хиротоније само митрополита. А реч је „само“ речена са циљем да спречи било ког од цариградских епископа да преузме на себе и хиротонисање епископа; јер је право ове хиротоније додељено сваком митрополиту, коме је од почетка припадало; због чега се и у правилу додаје: „то јест, сваки митрополит мора да именује епархијске епископе заједно са епископима исте регије“. Односно, ради се баш о предностима части због статуса главног града, а не уопште о проширеним овлашћењима везаним са неком врстом надмоћи. Штавише, исто правило ограничава право Цариградског престола чак и у регијама које су њему потчињене: „да било који од цариградских епископа не почне да присваја себи хиротонисање епископа; јер се ове хиротоније дате сваком митрополиту “.

Шесто, у вези искључивог права Цариградског Патријарха да хиротонише „иноплеменске“ епископе текст канона нам врло јасно показује његово значење:

„Према томе, само митрополити регија, понтијски, асијски и фракијски, а исто тако и епископи код других племена горе наведених крајева, могу да се именују од пресветог трона пресвете цариградске цркве“. Односно, јасно је назначено да се ради о „другим племенима  горе наведених подручја“.

Седмо, византијски канониста 12. века Теодор Валсамон (каснији Антиохијски Патријарх) говори нам исто: „Под епископијама код других племена  разумеј Аланију, Русију и друге; јер Алани припадају понтијској регији, а Роси фракијској. А о легатима римског папе, ко су они, и на који начин  је дато њему право да његови легати буду наши митрополити, биће речено након поздрава трулског  сабора“. Као што видимо, не ради се о свим „другим племенима“, него само о онима, који су „додељени“ регијама, које су предате у надлежност  Цариградском трону у 5. веку.

Осмо, чак и пре Валсамона, најмеродавнији Јован Зонара јасније износи значење правила: „Цариградском епископу правило намеће хиротонију епископа  за народе других племена које живе у назначеним регијама, које су Алане и Роси; јер су први припадали понтијској регији, а Роси фракијској. Али да нико не помисли да ови свети оци предају у потпуну власт цариградског епископа све што се односи на хиротонију, како би у случају хиротоније имао власт да ради шта год хоће, додали су да су митрополити хиротонишу њим на основу тога да буду сагласно изабрани па ће да доставе му то, говорећи тиме  готово следеће: Цариградски епископ не би требало да  именује за митрополите оне које он сам жели, већ изборе треба да врши синод, који је у његовој одговорности, и на које ће гласачко тело да да сагласност, од оних он мора да именује, после тога, кад ће да добије резултат гласања.

Дакле, неке од речи једних (Књига правила: само) биле су схваћене онако како је речено; док други кажу да је то било постављено да се  разликују друге регије, јер су оци одвајају друге регије, па неке од назначених регија дају  цариградском трону. Јер су друге регије, односно регије Македоније и Тесалије, Еладе и Пелопонеза, и такозваног Епира и Илирика биле тада у надлежности епископа старог Рима “. Односно, ово правило не само да не даје  Цариградском Патријарху право „на целу дијаспору“, него, напротив, ограничава његову власт конкретним границама.

Сада хајде да размотримо 9-о правило ІУ Васељенског Сабора па 17-о правило ІУ Васељенског Сабора.

Оба правила нису случајно изабрана у Цариграду: у оба се помиње црквени суд пред Цариградским престолом као највиши облик црквене судске власти. И, на основу ове норме, фанариоти су током протеклих стотину година доносили низ одлука које су се произлазиле из њихових интереса. И доносили су, наравно, у своју корист. Хајде да размотримо аргументацију наведеног тумачења ових правила:

Прво, у правилима видимо управо судски поступак као начин решавања спорова. Ништа слично овоме није примећено у догађајима око одлуке судбине црквене јурисдикције у Америци, као ни у питањима одлучивања о судбини дијаспоралних епархија и парохија (као и уопште у већини међуцрквених питања решених на Фанару). Руска Црква није учествовала у расправи о одлуци ни као права, ни као крива, ни као једноставно овлашћена да изрази своје мишљење. Одлука је донета у одсуству и без узимања у обзир њеног постојања уопште. Штавише, није било ни говора о међусобном избору судија, како каже 9. правило.

Друго, девето правило јасно одређује услов суда у Цариграду: „до престола царствујућег Цариграда“. 1453. године у Цариграду се завршила владавина византијских царева. Владавина султана завршила се 1922. године, а сам град је 1923. године престао да буде главни град чак и републике.

Треће, оба правила предвиђају фазе у надлежности. Односно, пре разматрања судског поступка у Цариграду, он мора да прође ниже инстанце на свим нивоима хијерархије. И тек онда да буде размотрен у највишој инстанци. Да ли се нешто слично догодило у америчкој историји? Нажалост није. Као и у више сличних.

Четврто, 17-о правило јасно дефинише да парохије припадају оној епархији, којој су припадале последњих 30 година. 30 година је период неспорности права. Руска је Црква била присутна у Америци, у време појаве митрополита Мелетија у Америци 1918. године већ током 124 године. А у време изјаве претензије на исте земље од истог Мелетија, али у својству Цариградског патријарха, присуство Руске Цркве у Америци трајало је већ 128 година. Епархија РПЦ у Америци постојала је већ 82 године. Током 50 година њен центар није се више налазио на Аљасци, него у Калифорнији, док се подручје њене делатности протезало до Њујорка. Примена 17-ог правила на ову ситуацију од стране Патријарха Мелетија нехотице подсећа на речи Светог  Писма: „јер ћеш да се оправдаш од својих речи па ћеш да будеш осуђен од својих речи“ (Мат. 12:37). Међутим, овај цитат се односи на већину осталих аргумената Фанара.

Руска је Црква била присутна у Америци, у време појаве митрополита Мелетија у Америци 1918. године током већ 124 године. А у време изјаве претензије на исте земље од истог Мелетија, али у својаству Цариградског патријарха, присуство Руске Цркве у Америци бројило је већ 128 година.

О року од 30 година говори и византијски канониста Алексеј Аристен у својим тумачењима 17-ог правила: „А ако црква има спор са другом црквом, онда обе имају једнака права; и ако током тридесет година није почињала спор, већ је ћутала и након тога покренула спор, онда губи своје право због протока времена “. О истом пише и канониста Валсамон.

Пето, апсолутно није јасно на основу чега је Америка класификована као земља „другог племена“ илити „варварска“. У њој је више од сто година постојала православна јурисдикција једне од Помесних Цркава. Зар ово не указује да за њу ова дефиниција није прихватљива? Који критеријум, према фанариотима, разликује „варварске земље“ од „не-варварских“? Да су грчке и негрчке? Ако је тако, да ли то значи да Цариград има право да сада ствара своје јурисдикције у Србији, Албанији, Бугарској, Румунији, Русији, Пољској? Или можда у Сирији? Напокон, Антиохијска је црква само по имену грчка, а њену хијерархију већ дуго чине углавном представници других националности

Који критеријум, према фанариотима, разликује „варварске земље“ од „не-варварских“? Да ли су грчке и негрчке?

Или, можда, критеријум „варварства“ – када већина становништва не исповеда Православље? Дакле, цркве Антиохије, Александрије, Јерусалима, Албаније, Пољске, Чешке и Словачке сада потпадају под ову дефиницију (последње две, касније ЦП је покушала да класификује као „варварске земље“ да би објаснила своје захтеве да одлучује о њиховој судбини). Штавише, и у канонским земљама Константинопољске Цркве становништво такође, нажалост, углавном није сада  православно.

Шесто, пошто је Васељенски Сабор одржан на подручју Цариградске Цркве, а значајан део његових учесника били су управо њени епископи, он је понекад одређивао питања не само васељенске, већ и локалне природе. Према томе, одређивање Константинопољског трона као највише судске инстанце подразумева пре свега саму Цариградску Цркву, али не и друге Помесне Цркве. О томе говоре више византијских канониста, чија ћемо тумачења размотрити у наставку. Па ипак, случајеви када ЦП доноси пресуде ван оквира своје канонске територије везани су искључиво са добровољним избором страна у спору као братског арбитра или са политичким привилегијама престоничке Патријаршије и немају црквених основа.

Седмо, чак и апологети судских привилегија Цариграда признају да су те привилегије произлазиле искључиво из његовог престоничког статуса. Дакле, бранећи привилегије ЦП, историчар А.В. Карташов (који се нашавши у егзилу постао активиста и апологета баш ЦП) у свом чланку, у којем брани највише судско право Цариграда („Пракса жалбеног права  Цариградских Патријарха“): „Код царева су долазили свештеници са целог Истока са жалбама и молбама. А цареви су ове случајеве давали на суд престоничких Епископа, око којих су настале епископске конференције у облику συνοδοι ενδημουσαι. Тако је, пре свега, настала судско-жалбена власт и пракса Цариградског Епископа, а после ње и административна власт која је била  већа од уских граница Цариграда, простирући се на подручје других епархија, власт „ свеимперијално-васељенске“ природе. Којим се царевима (или султанима) сада, после 1922. године, обраћају свештеници из других Помесних Цркава да би они предали ове случајеве на разматрање у ЦП?

Заиста, у несталим је царствима Цариградски патријарх имао више овлашћења. Уз то, у Османском царству, чак и више него у Византијском.

За султане систем саборних одлука независних Цркава био је превише компликован и неконтролисан, па је одговорност за све Цркве пред султаном сносио етнарх, кога су Османлије обдариле одговарајућом влашћу. Османлије су од својих нових хришћанских поданика формирали Рум-милет (аутономија на верској основи), која је обухватала све православне народе царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, био је Цариградски патријарх. Статус је царске катедре задржао Цариград. Важно је узети у обзир да су у време процвата Отоманског царства, под његовом су влашћу (или под влашћу његових вазала) биле канонске територије свих Помесних Православних Цркава, осим Руске Цркве и делимично Грузијске. Српска и Бугарска Црква биле су у саставу ЦП. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије политички су се налазиле под влашћу етнарха, мада му формално и канонски нису биле подложне.

Упркос пониженом положају хришћана у царству, етнарх је имао огромна права. ЦП је од Османлија добила низ предности. ЦП је имала право да располаже имовином своје и туђих Цркава. Суд Патријаршије је решавао све православне случајеве: бракове, разводе, старатељство над малолетницима, тестаменте и наследство. Бавио се и свим финансијским споровима између православних. Они нису могли да иду на османски суд. Само је патријаршијски суд имао права у односу на свештенство. Ово се тицало и кривичних дела. Осумњиченог су свештеника затварали у патријархални затвор и тамо му је суђено. Чак је и турским властима била потребна дозвола патријарха за хапшење епископа (у пракси је само султан могао да прекрши ово правило).

С обзиром на толико огромна овлашћења, доста је лако пронаћи примере у историји употребе привилегија ЦП. Али је цео проблем  у томе што ће ови примери бити сведочење политичке и правне праксе Османског (а пре њега Ромејског) царства, а не уопште црквено-канонске Традиције.

Осмо, требало би да узмемо у обзир сведочанства већине канониста. Они веома ретки од њих  потврђују посебна права ЦП, подразумевају баш имперску праксу у Византији. О њој Алексеј Аристен у интерпретацији  9-ог правила ІV Васељенског Сабора пише: „Ову предност, односно да митрополит, који је под влашћу једног патријарха, буде  суђен другим, нити правила, нити закони не дају ниједном од  других патријараха, осим цариградског„.

У свом тумачењу истог правила, Јован Зонара позива се на 17-о правило истог Сабора па у свом тумачењу пише: „Али не за све митрополите без изузетка, цариградски патријарх се поставља за судију, већ само за оне који су подређени њему. Јер он не може да доведе на свој суд митрополите Сирије, или Палестине и Финикије или Египта против њихове воље; али митрополити Сирије су подложни суду Антиохијског патријарха, а Палестинци – суду Јерусалимског патријарха, а Египћанима мора да  суди Александријски патријарх, од којих они примајуи  хиротонију и којима су подложни“. Противуречност, која као да овде постоји, престаје да се чини таквом, ако признамо да Аристен говори о политичко-правном систему, док Зонара о црквеном.

Канониста из 18. века, преподобни Никодим Светогорац, пише: „Цариградски нема власт да делује у епархијама и границама других патријараха, и овај канон не даје му право последње жалбене инстанце у целој Цркви. Цариград је једини први и последњи судија за митрополите, који су у његовој надлежности, али не и за оне, који су у надлежности других патријараха, јер је једини Васељенски Сабор последњи и свеопшти судија за све патријархе, и нико други“.

Девето, вреди да се скрене пажња на једну нијансу у тумачењу Зонаре, наиме на речи „против њихове воље“. Односно, дајући црквено тумачење правила, Зонара негира права ЦП да суди другим Патријаршијама ако се то дешава „против њихове воље“. Али по њиховој вољи, то јест, ако они желе, ЦП може да буде изабран за братског арбитра у спору на основу узајамне слоге страна. Управо о томе нам говори и Окружна посланица Јединствене, Свете, Саборне и Апостолске Цркве свим Православним хришћанима (1848).

Десето, баш на Окружну посланицу Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве свим Православним хришћанима из 1848. године требало би да се скрене посебна пажња. Будући да је горе наведена у тумачењу 28-ог правила ІV Васељенског сабора, нема потребе да га поново цитирамо, али је могуће да се види горе. Она не само да потврђује наше претходно изнете закључке, већ их и појача званично. За разлику од мишљења канониста, који су само меродавно сведочанство својег доба, ово је званични документ који износи ставове старих Патријаршија, укључујући сам ЦП. Без икакве двосмислености, Посланица указује да је судска функција ЦП могућа само на братској основи, уз сагласност осталих Цркава, исто тако као што се и другим Патријаршијама  дешавало да разматрају пoступке везане за саме Цариградске Патријархе.

Фанар чак и не покушава да поштује принципе непристрасности или равноудаљености од страна у спору, како и приличи правом судији. Проглашавајући себе судијом, он једноставно доноси одлуке у своју корист.

Закључци:

  1. Акције Цариградског престола у односу на Америку не само да се не могу да буду поткрепљени 9-м, 17-им и 28-им правилима ІV Васељенског Цабора, већ им  директно противурече.
  2. У правилима не налазимо никакве основе за признавање првенства власти Цариградских патријарха над другим Црквама, ако ово питање разматрамо ван контекста односа главног града и царских провинција, ван ромејске и османске правне праксе.
  3. Никаквих привилегија у односу на православну дијаспору или варварске земље, осим одређених регија у тексту 28-ог правила ІУ Васељенског Сабора, нема. Па, и о овим се регијама може говорити само у оквиру реалности тог историјског доба када је ово правило усвојено.
  4. Америка у периоду 1918-23. година не потпада под дефиницију „земаља других племена(варварских)“.
  5. Принцип признања Цариградског трона као највише судске власти у православном свету, како је био примењен у питању православне дијаспоре, заправо је прикривени папизам. Фанар чак ни не покушава да поштује принципе непристрасности или равноудаљености од страна у спору, како и приличи правом судији. Прогласивши се судијом, он једноставно доноси одлуке у своју корист, без разматрања, не узимајући у обзир мишљења страна, будући да је и сам страна у спору. Оваква пракса омогућава му да предузме било коју акцију у својству Цркве и да призна себе као оног ко је у праву, наступајући у улози највишег судије. То се супротставља црквеном учењу, светим канонима Цркве и принци црквене саборности.
  6. Цариград може да буде арбитар у међуцрквеним споровима, ако спор није био решен Црквама самостално, уз услов добровољности и ако сама ЦП није странка у спору. Свети канони пружају такву могућност, али не и обавезу.
  7. У америчкој су историји грубо прекршене канонске норме које прописују 30-годишњи рок застаревања за било који територијални спор између Цркава.
  8. Уз помоћ немотивисаног и крајње сумњивог тумачења старих канона, заправо се десио напад једне Цркве на подручје друге.

Наставиће се…


ИЗВОР: https://spzh.news/rs/zashhita-very/77241-kak-rpc-v-ameriku-vtorgalasy-chetvertyj-otvet-kir-khrizostomu-ch1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *