Европска унија се расписала у својој немоћи да створи „трибунал у вези са деловањем Русије у Украјини“. Сви мање-више озбиљни моћници ЕУ дошли су до закључка да је то сада једноставно немогуће, па чак и штетно за њих саме. С друге стране, не треба потцењивати саму идеју о оваквом облику притиска на Москву, а ево и зашто.
АУТОР: Геворг Мирзајан
Западне земље су се суочиле са тешком дилемом.
С једне стране, њихова политика санкција према Русији је зашла у ћорсокак. Европским државама је све теже да се договоре око нових пакета санкција привреди, због све веће штете од ових санкција за саме државе чланице ЕУ. С друге стране, логика конфронтације са Русијом у Украјини (која, очигледно, поприма дуготрајни облик) захтева од Запада да стално повећава степен притиска. У супротном, неко у Руској Федерацији, Европи и Украјини може стећи утисак да су западне елите уморне од конфронтације.
Од економије ка праву
Излаз из ове ситуације за Запад би, према неким стручњацима, могао бити елегантан трансфер конфронтације из сфере економије (где није лако подићи степен притиска) у правну област, где се безбедно и јефтино може чинити много тога. Тако је шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен дошла на идеју да се под окриљем УН створи такозвани Међународни суд за Русију.
Наравно, како с правом примећује Кира Сазонова, правник, ванредни професор РАНХиГС-а, „сваки судови се увек спроводе као резултат нечега што је завршено, али ми смо још увек у процесу“. Међутим, Западу је трибунал потребан управо током процеса, као сублимација сопствене слабости на пољу економског притиска.
Зато су дискусије одмах прешле на конкретне акције. Холандски парламент је већ изгласао да се овај суд налази у Хагу – истом месту где се налази и Међународни кривични суд (МКС).
А када се тужилац МКС-а Карим Кан огорчено запитао зашто је створена посебна структура за истрагу „руских злочина у Украјини“, а није се то дало његовом суду, онда му је објашњено да се одлуке МКС-а званично односе само на земље које су признале овај суд. Москва (као и САД и десетине других земаља, укључујући Украјину) га не признаје.
Чинило би се да Кијев треба да буде незадовољан таквим померањем акцента са економије на право – Украјина захтева прави, а не лажни притисак на Русију. Међутим, кијевски режим је у потпуности подржао иницијативу фрау фон дер Лајен. „Не треба нам само победа, већ и правда“, рекла је супруга Владимира Зеленског, Елена, током свог говора у Великој Британији.
Логика украјинских власти је једноставна – очекују да резултати трибунала дају не правду, већ новац. Урсула фон дер Лајен је рекла да „Русија и њени олигарси морају Украјини да надокнаде штету, као и да покрију трошкове обнове земље“. Она је сама проценила ову штету на 600 милијарди долара и јасно ставила до знања да део средстава треба да се поврати од Русије повлачењем замрзнутих златних и девизних резерви Руске Федерације.
Према неким стручњацима, могуће је повући новац преко шеме коју тренутно креира Европска унија, чији је саставни део Трибунал. „Проглашање Русије као спонзора тероризма од стране Европског парламента и препоруке земљама чланицама да измене своје законодавство осмишљене су да створе прилику за подношење тужби и захтева за одштету пред европским судовима. Ова опција се може применити, иако се у овом случају не може ни говорити о правомоћности“, објашњава за лист „ВЗГЉАД“, Дмитриј Офицеров-Белски, виши истраживач ИМЕМО РАН.
Под окриљем УН, али без УН?
Међутим, супротно жељама Зеленског и фон дер Лајен, стварање посебног трибунала је брзо застало. Према речима шефа европске дипломатије Жозепа Борела, земље чланице ЕУ још нису дошле до заједничког именитеља по овом питању. Нису дошли, по свему судећи, јер разумеју све потешкоће на путу ове авантуре, као и ризике са којима ће се суочити ако покушају да игноришу потешкоће.
Тешкоћа лежи у чињеници да је практично немогуће створити трибунал под окриљем УН.
„Ако говоримо о трибуналу са становишта међународног права – у његовој садашњој фази – онда је то само трибунал који ће бити створен колективно на основу УН. Али добро смо свесни да УН имају Савет безбедности, где су Русија и Кина, које никада неће подржати стварање такве неправедне структуре“, објашњава Кира Сазонова. – Да, наравно, можете организовати нешто тамо у Хагу за 20 учесника, назвати то ‘међународним‘ једноставно зато што тамо учествује неколико земаља. Али овај догађај неће имати никакав међународни правни статус.“
„Трибуни за Руанду, бившу Југославију и Либан створени су резолуцијама Савета безбедности УН. Правно, ови трибунали су помоћна тела Савета безбедности. Што се тиче Међународног кривичног суда, он је независна структура повезана са УН споразумом о сарадњи. Он може покренути случајеве на предлог Савета безбедности УН“, каже Дмитриј Офицеров-Белски.
Чак и од безуспешних покушаја да прођу кроз Савет безбедности (то јест, поднесу резолуцију и добију руски вето као одговор), западне земље такође могу да извуку политичке поене.
„Немогућност позивања на одговорност може се искористити за промовисање реформе Савета безбедности УН. Какве би идеје западни политичари могли имати у овом случају, тешко је предвидети, али би то могло да буде суспензија права вета на предлог Генералне скупштине. Или проширење броја сталних чланова, о чему се већ дуго разговара, што подразумева решење сродног питања – одрицање од права вета“, каже Дмитриј Офицеров-Белски. Међутим, то никако неће помоћи Западу овде и сада да демонстративно повећа интензитет обуздавања Русије, на коју се односи идеја о Трибуналу.
И, највероватније, новца од трибунала неће бити – ни за Украјину, ни за Запад. Ако је Запад у принципу заузео курс ка неовлашћеном одузимању руских државних фондова, чему се онда мучити са Трибуналом? Може се једноставно усвојити резолуција националних парламената и/или влада. Међутим, данас то није случај – једноставно зато што САД и ЕУ разумеју штету коју ће ово неовлашћено повлачење нанети њиховим националним економијама.
Локални трибунал
Постоји, наравно, и друга опција – стварање трибунала уз заобилажење УН.
„Мислим да ће Запад на крају нешто створити. Нешто локално, које контролише само он, правно безначајно, непризнато од стране светске већине“, објашњава за лист „ВЗГЉАД“ Дмитриј Суслов, заменик директора НИУ ВШЕ Центра за свеобухватне европске и међународне студије.
То је донекле опасно, али пре свега за сам Запад. „Ако је број земаља које признају овај трибунал ван Запада изузетно мали, онда ће то створити озбиљне репутационе ризике за Запад“, наставља Дмитриј Суслов. Због тога се, по свему судећи, један број земаља чланица ЕУ бити против таквог „локализма“.
Међутим, има оних који не само да подржавају, већ су и спремни да воде процес локалног значаја. У првом плану су, као и увек, балтичке земље. Летонски председник Егилс Левитс предложио је стварање такозваног Трибунала у Риги, чији би део могао да се одржи чак и у Украјини. Летонија га може створити или у оквиру општеевропских напора, или (ако поједине земље ЕУ одлуче да се не осрамоте учешћем у овој иницијативи) у оквиру оних земаља ЕУ које су идеолошки спремне на такве кораке. На пример, Пољска, Чешка итд.
Не вреди потцењивати резултате таквог трибунала – локланог Риге или општезападногог. „То ће створити правне и репутационе ризике за Русију, као и правне ризике за одређене појединце. Иако Трибунал неће постојати под окриљем међународног права, они који буду осуђени од стране овог лажног трибунала суочиће се са претњом хапшења на територији земаља које признају деловање Трибунала, или изручењем на своју територију из других земаља државе у којима могу да ухапсе на захтев САД и Европе. Чак и ако нигде не оду, биће им изречене личне санкције“, каже Дмитриј Суслов.
Стога, према неким стручњацима, сама идеја о трибуналу мора се схватити озбиљно. А неки људи чак мисле да то треба копирати. У Русији говоре о стварању такозваног Доњецког трибунала, који ће истраживати ратне злочине Украјине (а можда и не само Украјине) у Донбасу и другим ослобођеним територијама.
Идеја је двосмислена – уосталом, стварањем таквог трибунала суочавамо се са истим ризицима са којима се Запад суочава у својој иницијативи. „Сигурно ћемо морати да створимо трибунал за ратне злочине за Украјину у Донбасу. Мислим да ће бити створен, али ни његова надлежност неће бити универзалног међународног карактера. Прошириће се и на Русију и, могуће, на неке наше савезничке земље – Белорусију, Сирију итд.“, каже Дмитриј Суслов.
„Истражни комитет сада ради на Белој књизи о злочинима кијевског руководства у Донбасу. Односно, у току је прикупљање материјала и доказа. Међутим, само стварање специјализованог трибунала, у коме други учесника не би требало да буде, осим Русије, дефинитивно није препоручљиво“, сматра Дмитриј Офицеров-Белски. Према његовом мишљењу, казну за „украјинске ратне злочинце за злочине над руским држављанима који живе или убијени у Доњецку, Луганску и другим ослобођеним територијама може да изрекне руски суд“.
И овде ће бити важно не признање ове одлуке од стране других судова, већ способност руских власти да изврше казне. Односно, да се украјински извршиоци и организатори ратних злочина физички приведу. Кроз хапшење, екстрадицију – или било који други начин.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2022/12/15/1191123.html