Прислушкивања, подмићивања и уцене – у периоду Хладног рата, тајне борбе су се одвијале и на црквеном плану, јер су се суперсиле бориле за вернике. Документи показују да су САД биле уплетене и у избор цариградског патријарха, што је довело до раскола у православном свету и религиозно-политичких афера.

„Баш ме брига за епископе“

У кабинету државног секретара Хенрија Кисинџера се зазвонио је телефон, на линији је био тадашњи потпредседник САД Спиро Егњу.

„Потребно је да се у Турску пошаље делегација на челу са архиепископом Јаковом. То ће му дати на значају на предстојећим изборима за патријарха. Он је на челу заједнице која нас подржава и потребно је да се уверимо да гласови турских епископа неће правити препреке“, рекао је тада други човек САД.

„Баш ме брига за турске епископе, али ме је брига за њихову владу“, одговорио је Кисинџер.
Разговор је одржан 7. јула 1972. године. Тог дана је умро Цариградски патријарх Атинагора (Спиру), који је у том тренутку био један он најутицајнијих верских личности на свету. Међутим, његову смрт су ишчекивали већ три године и око трона се водила борба“.
лавни кандидат је био Јаков (Кукузис), архиепископ Цариградске цркве у САД, који је био права звезда, јак проповедник и чест гост у Белој кући. Све ово је било на основу његових грчких веза. Уједно, Егњу му је био и добар друг.
Вашингтон је имао интерес да „права особа“ води Цариградску цркву. Управо је овог патријарха Запад видео као лидера православног света.
Васељенски патријарх Атинагора је ову улогу добро одиграо. Он је на церемонији устоличења 1949. године позвао хришћане и муслимане да се „уједине у борби са црвеном претњом“, односно комунизмом.

Провокација специјалних служби

Током прве проповеди, поред патријарха Атинагоре је стајао губернатор Истанбула. Како се наводи у извештајима британских дипломата, он је био важна фигура Цариградске цркве.
Крајем ‘40-их година турска влада је рашчистила пут Атинагору. Његов претходник је био патријарх Максим који је почетком Хладног рата изјавио: „Црква је ван политике“. Он је сарађивао са православном браћом и Руском православном црквом. Током 1948. године је у Москву послао делегацију на јубилеј аутокефалности.
То је разљутило Анкару. ЦИА агенти који су радили у Турској и Грчкој су ширили публикацију у којој су откривали неке тајне о патријарху. Они су принудили Максима да 1948. године поднесе оставку, наводно, због болести.

Акције за замену старог Максима на месту васељенског патријарха Грчке православне цркве су успеле. Више од годину су покушавали да га избаце из патријаршије, која је представљала православне Грке у целом свету. Сада патријарх чека одлуку о следећем постављењу“, написано је у откривеном извештају специјалних служби.“

Са Анкаром је договорено о наследнику. Ствар је била у томе да је нови патријарх могао да постане само грађанин Турске, али су 26. јануара 1949. године Атинагори уручили нови пасош приликом слетања на истанбулски аеродром.
Исту шему су покушали да спроведу и после 23 године са архиепископом Јаковом. Међутим, план Егњуа и Кисинџера није успео.

„Срушена птица“

„Заједница Грка у Цариграду је веома мала, око 30.000 људи, и може је користити као пијун као би се трговало гаранцијама за безбедност за Турке који живе на острву“, наводи се у извештају британске обавештајне службе.“

Проблем Кипра је све више удаљавао Анкару од савезника на Западу. Архиепископ Јаков је отворено подржао становнике Кипра и скупљао паре за њих.
„Питање о њему се решавало на самом врху. Турска страна је непоколебљива. Они не желе да Јаков буде следећи патријарх“, наводи се у тајном телеграму Стејт департмента који је послат америчком амбасадору у Анкари.
Патријарх је позвао Џорџа Буша, у том тренутку представника САД у Уједињеним нацијама и тражио да се изда резолуција Савета безбедности „о кршењу верских слобода у Турској“. Будући амерички председник је схватио да је Јаков „срушена птица“. После неколико месеци је због сумње да је учествовао у корупцији поднео оставку Спиро Егњу.
И план Б је пропао: лојалног Американцима митрополита Мелитона (Хадзиса), који је имао турски пасош, у последњем тренутку су избрисали са списка кандидата. Анкара је послала Истамбулу три имена која нису позната јавности.
Синод Цариградске цркве је изабрао новог патријарха Димитрија (Пападопулоса) – „тихог монаха“, који није давао јаке изјаве. Он је имао добар однос са Руском православном црквом и 1987. године је био у Москви.

„Део великог пројекта“

Димитрије је умро 1991. године. Његово место је заузео митрополит Вартоломеј (Аргондонис), пензионисани официр турске војске. Наводно је био погодна фигура за Анкару.
Средином ‘90-их година и до данас цариградски патријарх стално критикује власт у Турској. То је посебно истицао на састанцима са америчким политичарима.

Његова светост је изразила захвалност влади САД за подршку. Он је говорио да је принуђен да иде ‘по веома танкој линији’, са једне стране је Грчка, са друге Турска. У Турској, жалио се патријарх, православни Грци нису ни постали пуноправни грађани“, наводи се у тајном телеграму америчке амбасаде у Истанбулу, коју је објавио „Викиликс“.

Поред тога, Вартоломеј је још 1990-их почео да се сукобљава са Руском православном црквом. Прво у Естонији, за коју је навео да је његова територија, а затим 2018. године у Украјини где је без обзира на каноне легализовао локалне расколнике.

„Патријарх Вартоломеј је део великог геополитичког пројекта који је усмерен на даље слабљење Русије и забадање клина између руског и украјинског народа. И Руска православна црква, која обједињује те народе, је била главна препрека за остваривање америчких планова“, рекао је тада шеф канцеларије за спољне везе цркве Московског патријархата митрополит Иларион (Алфејев).

Васељенски патријарх Вартоломеј је приликом недавне посете Америци још једном захвалио Белој кући за „вишедеценијску помоћ“.
ИЗВОР: https://rs.sputniknews.com/20220501/kako-je-cia-birala-vaseljenskog-patrijarha-1132672685.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.