• У претходном чланку („Ко је рекао да је Црква изван политике?“ – Кто сказал, что Церковь вне политики? ) идентификовали смо ко је лансирао мантру „Црква је изван политике“ и ко је створио глупо „политичко православље“ и што је најважније, покушали смо да докажемо да политика не може бити за Цркву зона отуђења. Штавише, Црква је дужна да води политику у интересу својих чланова. Па каква треба да буде православна политика?

ПИШЕ: Дмитриј Скворцов

Раније, у доба хришћанских држава, Црква се није суочавала са таквим питањем, јер је морала да даје моралну оцену делима власти, чији су представници била њена деца, а који су били позвани да се руководе интересима Цркве (чији је главни циљ спасење душа). Духовна моћ у држави у идеалном смислу је припадала Цркви. А ово је већ политика, зар не? Међутим, каква православна политика треба да буде у држави која је уставом одвојена од цркве?

Начело секуларности државе ни на који начин не одузима Цркви право да оцењује поступке власти. А главна сврха Цркве – спасење душа у условима било које државе и било које државне политике – важнија је од захтева лојалности држави. Бројни епископи (именоваћемо их касније), верују да ако влада присили вернике да одступе од Христа (сетите се административног приморавања државних службеника да иду на „литије тзв. Свете цркве Украјине – односно тзв. Православне цркве Украјине“ – прим. прев.) или на грешна, душевно штетна поступања, с тачке посматрања православља(на пример, увођењa као обавезнoг школског предмета „сексуалног васпитања“), Црква је у обавези да одбије да се покорава држави. Јерархија чак може да позове своју духовну децу на „мирну грађанску непослушност“.

И обрнуто, Црква се може обраћати државној власти позивима да користи своју моћ у случајевима када активности појединих грађана, друштвених група или партија угрожавају друштво или његов део – цркву.

Нагласимо да сада наводимо мишљење владика које још нико није успео да оптужи за „политичко православље“. Назовимо их све исто. Ово су сви епископи Московске Патријаршије, укључујући све епископе Украјинске православне цркве. Јер су горе наведене одредбе преузете из Социјалне концепције Руске православне цркве, усвојене 2000. године на Архијерејском сабору, у коме је, наравно, учествовао цео епископат Украјинске православне цркве, (Московске патријаршије), као и други делови Руске цркве. Две године касније, овај документ је готово у целости чинио основу Социјалног концепта Украјинске православне цркве, (Московске патријаршије).

Такође се наводе пожељна „подручја сарадње између Цркве и државе у садашњем историјском периоду“. Међу њима:

одржавање мира на међународном, међунационалном и грађанском нивоу (што уствари и чини Његово Блаженство Митрополит Онуфрије, мешајући се не само у унутрашњу политику (по питању односа између званичног Кијева и самопроглашених република), већ и у међународну (мировни односи са „државом – агресором“);

брига за очување морала у друштву, подршка институцији породице, мајчинства и детињства (укључујући и критику иницијатива парламентарних партија на пољу породичног права: родне равноправности и сексуалних реформи, односно мешања у законодавну политику);

дијалог са органима државне власти било којих надлежности и нивоа о питањима која су значајна за Цркву и друштво, укључујући и дијалог у вези са развојем релевантних закона, подзаконских аката, уредби и одлука (шта је ово, ако не директно учешће у политици?);

духовно, културно, морално и патриотско образовање и васпитање.

У последњој тачки синодалниха одељења, на жалост, има инертности. Сећам се да се 2005. године, убрзо након Наранџасте револуције у Украјини, Радио Радоњеж распитао код тадашњег заменика председника Одељења за спољне црквене односе Московске патријаршије, о. Всеволода Чаплина:„Каква може бити улога свештенства у супротстављању наранџастима?“

Наше парохије треба да постану центри друштвених акција“, одговорио је свештеник. Стварање омладинских група, војно-патриотских кружока, организовање омладинских кампова – све то може да води заједница компетентних, одговорних лаика. Истовремено, свештеник мора да преузме духовно вођство“. У то време у Украјини то је било готово немогуће, тренутак је изгубљен. У Руској Федерацији, како је реако о. Всеволод, ова врста иницијативе наишла је на активну подршку локалних представника власти. И позвао је да се развије ова сарадња, пре него што буде касно:„Треба тежити контакту са световним властима. Веома је важно да власти, као резултат овог контакта, коначно схвате да вреди радити са стварним снагама, а не са виртуелним јавним организацијама које се могу створити или расформирати. Прво је сложеније, а друго лакше. Ово је, према мом мишљењу, најбоља одбрана од свих обојених револуција“.

Поменути „наранџасти“ (укључујући и „поп групу“ Драбинка) рећи ће: ево га – политичко православље. Али у исто време у Украјини (односно под вођством Драбинка Кијевска митрополија Украјинске православне цркве – Московске патријаршије – док није прешао у раскол – прим. прев.) развијао се извиђачки покрет који је предвиђао савладавање таквих „аполитичних“ тема као што је национална самоидентификација „Украјинци или Московљани“? То се догодило реализацијом таквих историјских тема као што су „Савез Мазепе са шведским краљем Карлом XII у борби против Русије“, „Указ Емског“, „Образовање у аустроугарској војсци украјинске легије сичких стрелаца“, „формирање Организације украјинских националиста у Бечу ( забрањене у Русији ОУН*) “, „Глодомор у Украјини“ итд. једноставно спроводила се политичка украјинизација и државна русофобија.

Да, „у историји Цркве постоји много случајева црквене подршке различитим политичким доктринама, ставовима, организацијама и личностима“, каже иста та социјална концепција Руске православне цркве и наравно и њеног дела, Украјинске православне цркве, (Московске патријаршије). Међутим, предвиђено је да се „таква подршка везује са потребом да се бране витални интереси Цркве у екстремним условима антирелигиозног прогона, разорног и рестриктивног деловања инославних и иноверних власти“. А какав је интерес Цркве за уздизање изопштеног Мазепе, богохулника Карла (који је православне цркве претворио у стаје), унијата – есесоваца и оуноваца (припадника украјинских нациналиста на служби код нациста – прим. прев.)? Штавише, сва та антиправославна русофобија процветала је за време Јануковича, када није било потребе да се клања пред русофобном власти.

Када овај или онај представник Цркве изрази подршку политичкој доктрини или ставовима усмереним на очување јединства источнословенске цивилизације (која је, уствари, зацементирана православљем, те је стога и Црква у својим надлежностима у стању да најефикасније изврши своју мисију на земљи), ова господа одмах укључе мантру о „политичком православљу“.

Неучествовање Цркве у политичкој борби, активностима политичких партија и предизборним процесима не значи да се одрекла да јавно изрази свој став о друштвено значајним питањима и од изношења свог става пред властима било које државе и на било ком нивоу“, резимира Социјална концепција наше Цркве … То значи да нема шта да се уђе у катакомбе, док постоји прилика да се душе спасу у свету. И не само душе, већ и сама територија на којој се одвија спасење, а то је источна хришћанска цивилизација.

С руског превео Зоран Милошевић


ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2020/09/12/kak-i-ot-kogo-ohranjat-cerkvi-vostochno-hristianskuju-civilizaciju-51823.html

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *