• Са ове стране Дрине се има обичај рећи да неко „има погрешно име“. 
  • Није то лако накнадно одредити пошто и једни и други имају иста имена и презимена, исто изгледају и исто се понашају. Али оно што је очигледно је да нема исламолико име што му ствара ограничења да му се сада одају признања за допринос Сарајеву.

Ово је Жарко Варајић, капитен сарајевског кошаркашког клуба „Босна“. Проглашен је за најбољег играча Европе 1979. године на купу у Греноблу када је „Босна“ постала првак Европе. Његов рекорд од убачених 45 кошева, када још нису биле уведене тројке, до данашњег дана није оборен. Умро је 2019. године.

Нема нити један споменик у Сарајеву, нити га ко спомиње, а његов саиграч Мирза Делибашић има већ два споменика и по њему је назвала спортска дворана на Скендерији.

Интересантан феномен запостављања најбољег, а претјераног изтицања онога ко је иза најбољег.

Када сам питао неке ликове зашто имају два споменика Мирзи, а нема нити један Жарку, одговорише ми да Жарко није сарајлија. Рођени Никшићан не може бити Сарајлија, а Мирза као рођени Тузлак ето може.

Због тога што није сарајлија вјероватно не спомињу нигђе ни тренера европског првака „Босне“ – Богдана Тањевића, пошто је рођени Пљевљак.

Са ове стране Дрине се има обичај рећи да неко „има погрешно име“.  Није ми познато како се изјашњавао Вараја, како смо га звали у Сарајеву, као Србин или као Црногорац.  Није то лако накнадно одредити пошто и једни и други имају иста имена и презимена, исто изгледају и исто се понашају. Али оно што је очигледно је да нема исламолико име што му ствара ограничења да му се сада одају признања за допринос Сарајеву.

И не само њему.

Има још један заслужни сарајлија за којег се не зна иако је добитник Шестоаприлске награде града Сарајева. Има и он погрешно име, а можда је разлог што се није бавио популарним спортом. Скијање је иначе „непопуларан“ спорт у граду у којем су се одржавале Зимске Олимпијске Игре 1984. године. У питању је Александар Ацо Бошковић. Величају се неки други са „исправнијим именима“ и чека се да помру сви који се сјећају старих времена, како би се слободније кренуло у преправљање историје. Овај текст се бори против намјерног гурања неких ствари у заборав.

Није ово само случај у Сарајеву и у спорту, ово је генерална слика југославенског простора на свим пољима. Игноришу се читави дијелови наше историје зарад додворавања неким новим струјањима која су привремена.

Ми као да морамо увијек кретати од нуле, не само зато што нас на то неко тјера, него што ми то тако хоћемо. Јер да нећемо, било би другојачије.

Душко Александров Бошковић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.