Књига Јане Алексић прегледно систематизује ставове Милана Кашанина, трагајући за њиховом релевантношћу за време у ком живимо
ПИШЕ: Владимир Коларић
Књига Културна идеологија Милана Кашанина Јане Алексић (Институт за књижевност и уметност, Београд, 2019) настала је на основу ауторкине докторске дисертације одбрањене не Филолошком факултету у Београду под називом „Милан Кашанин као тумач нове српске књижевности“. Проучавајући текстове овог књижевника и историчара уметности, књижевности и културе, ауторка се посветила реконструкцији и интерпретацији његове имплицитне културне идеологије, која садржи подједнако важне особине доследности и променљивости, односно устаљености принципа и еволуције и преиспитиаања раније изнетих уверења.
Мада је својим ангажманом у Музеју савремених уметности, Музеју кнеза Павла и Галерији фресака, као и професионалним и јавним деловањем, Милан Кашанин (1895-1981) значајно допринео формулисању културне политике свог времена (свакако више у међуратном периоду), ауторка се у наслову радије определила за појам културне идеологије, како би избегла данас доминантно значење културне политике као практичне, односно јавне политике у домену културе, усмерене ка остварењу практичних, конкретних, систематски и плански осмишљених циљева од јавног интереса.
ШТА ЈЕ КУЛТУРНА ИДЕОЛОГИЈА
Културна идеологија, насупрот томе, подразумева склоп позитивних одређења конкретне културе засноване на историјски генерисаном скупу идеја и вредности које једна заједница прихвата као своје и на основу којих се самоодређује. Док културна политика жели да се представи као идеолошки неутрална и вредносно максимално плуралистична, не доводећи у питање задате оквире доминантне идеологије данашњег западног света, културна идеологија је пре свега посвећена препознавању, појмовном уобличавању, делатном потенцијалу и трансформативности културног обрасца одређене конкретне културно-историјске заједнице, што у нашој епохи, упркос свим оспоравањима, у основи подразумева националну заједницу.
Ако, дакле, у теорији можемо да говоримо о општем појму културе, а у културној политици културу сагледавамо као поље остваривања јавног интереса, уз тенденцију његове идеолошке неутрализације, о културном обрасцу можемо говорити тек када имамо у виду конкретну, одређену културу која почива на идејама, вредностима и симболима који обликују идентитет одређене историјске заједнице. Када се питамо о културном обрасцу неке заједнице, ми се питамо о начелима и вредностима на основу којих је препознајемо и на основу којих се она сама препознаје у односу на друге заједнице сличног генеративног типа, али и, ништа мање, о разлозима због којих се појединци (само)одређују као њени припадници. Културни образац није статична и непроменљива категорија, али он не би постојао, нити би се о њему могло говорити, да нема известан степен одређености и стабилности, нити када бисмо априорно одбацивали сваку могућност говора о колективним идентитетима.
Културни образац, у складу са таквим разумевањем, представљао би основу културног идентитета, као свести о културном образцу, односно јединству заједнице које почива на одређеном спознаји доступном образцу, док би културна идеологија представљала одређену интерпретацију и (делатно) усмерење културног обрасца, односно освешћивање и концептуализацију сврхе постојања одређене заједнице, као одговор на питање разлога због којих се појединци сматрају члановима једне заједнице и због којих је сматрамо различитом од других.
Појмове културног обрасца и културне идеологије – у нашој епохи пре свега национално омеђене – ауторка одређује у односу према нацији као „духовно-историјској заједници у збиру аутентичних интелектуалних, културних и моралних својстава, која у историји остварује спољашњу слободу својих појединаца, чиме постиже њихово иманентно историјско и културно самосагледавање“ (17). Према ауторки, „духовно-историјски потврђено осећање континуитета припадника одређене етније или нације“ представља „генератора стварања културног обрасца и свести о његовој кохезионој, сублимној снази која их чини припадницима управо те историјске заједнице, под њих их номинално и идентитетски подводећи“ (19).
Српски историчар уметности, ликовни критичар, књижевник, историчар књижевности и културни радник Милан Кашанин (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Као модерна историјско-културна појава, за коју можемо рећи да представља једну од конституената модерности као епохе и као појма, нација је с једне стане „просветитељски универзална а са друге романтичарски партикуларна“, тако да нација „политичко-правно институционализује свест о етничкој припадности, односно колективни духовни идентитет“ (18) и, заједно са национализмом, није „нужно само идеолошки, друштвени или културни конструкт, измишљен ентитет, проистекао из констелације тренутних политичких односа и духа (модерне) епохе, већ легитимни вид политичке идеологије, друштвеног покрета, али и образац културе у једном тренутку њеног историјског трајања“ (20).
Култура, односно културни образац, тако могу бити схваћени као кључни израз националног одређења и идентитета, са њим готово синониман: национална свест и њен културно-историјски континуитет непосредно зависе од „могућности личног и колективног стварања симбола егзистенције у културној сфери“, при чему је „културни образац врхунски симболички израз таквог искуства“ (24)
ПРИМЕР СТВАРАЛАЧКЕ ЛИЧНОСТИ
Кашанинове ставове о култури и имплицитну културну идеологију Јана Алексић сагледава и демонстрира као изразите изданке „модерне културне (само)свести“, која не интегрише само традицију и савременост, историјско и егзистенцијално, универзално и партикуларно, већ и појединачно и колективно. За ауторку, Милан Кашанин представља пример и образац изразите стваралачке личности, која се не подређује пасивном спровођењу неке унапред дате (колективне) идеје, већ као „аутентични индивидуалист“, мењајући лик заједнице, „ту заједницу учвршћује у ономе што је њена првобитност и залог трајања – културни образац“ (40).
Културни стваралац није, дакле, само онај који интелектуално и „незаинтересовано“ апсолвира културни образац као једном заувек дати и пасивној перцепцији доступан предмет, већ га и оживљава, трансформише за дати егзистенцијални тренутак у датом егзистенцијалном контексту, делатно и подстицајно га оживљавајући за заједницу како би она реализовала своје најбоље потенцијале. Само на тај начин идеологија, па и она културна, није „лажна свест“ и репресивни намет усмерен ка поробљавању појединаца било којој апстрактној идеји или колективном ентитету, већ енергетски и стваралачки подстрек који заједницу и појединце из њихових тренутних егзистенцијалних околности и ограничења подстиче на напор ка стварању својих крајњих могућности као сврхе и смисла сопственог постојања у историји и времену, а потенцијално и у вечности
Оставивши нам „одважну и поуздану интерпретацију духовне и културно-историјске вертикале српског културног круга“, постојано усмерен ка синтези и историјској перспективи у сагледавању актуелних појава, Кашанин је, према Јани Алексић, уложио „огроман истраживачки и интелектуални напор да се поимање историје српске културе темељно промени и редефинише, а да се актуелна књижевност и уметност унапреди, како у ширину, тако и у дубину“ (42). Лишен „предмодерног“ и априорног самозадовољства често умишљеним или конструисаним вредностима сопствене крвне заједнице, Кашанин пре свега настоји да свој народ усмери ка стварању и формирању што повољнијег контекста за појединачно и колективно стваралаштво, које по дефиницији има свељудски карактер, премда – једнако неоспорно – лично и парткуларно (културно-историјско) порекло.
Др Јана Алексић, научни сарадник на Институту за књижевност и уметност у Београду и ауторка књиге „Културна идеологија Милана Кашанина“ (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Књига Јане Алексић прегледно и обухватно представља и систематизује ставове Милана Кашанина о култури и културној идеологији, трагајући за њиховом релевантношћу за време у ком живимо, а коју узима за неоспорну. Ова књига свакако није написана само из уско академских побуда, у циљу стицања одговарајућих научних звања или увећања знања у одређеној научној области, него и да, у складу са уверењима и делањем самог Милана Кашанина, помогне култури и заједници којој припада у налажењу сопственог (истинског) пута, а који може бити само и једино такав – сопствени и, неопходно је – стваралачки.
Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.
Насловна фотографија: Снимак екрана/Јутјуб
Извор Нови Стандард