„Хрвати су најхрабрији народ на свету, не зато што се никога не боје,

већ зато што се ничега не стиде.“ (Јован Дучић)

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Јован Дучић (Требиње, 1874 – Гери–САД, 1943) jе jeдан од најзначајнијих лиричара српског модерног песништва и узорни српски родољуб. Био је члан Српске краљевске академије (данас Српска академија наука и уметности).

Јован Дучић је рођен у Требињу (у тада Османском царству) 1874. године. Отац Андрија је био трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, и сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка је умрла 1900. године.

Основну школу Дучић је учио у Требињу, месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа најпре у Сарајеву 1890–91. године, а матурира у сомборској Препарандији 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима у Босни; из Бијељине су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама као што су „Ој Босно“ и „Отаџбина“, које је тамо испевао:

Не трза те ужас б’једе,

Нит’ те трза ужас рана,

Мирно спаваш, мила мајко,

Тешким санком успавана

После овог прогонства Дучић је имао муке да пронађе нову учитељску службу, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу. („Јован Дучић”,  Херцеговачка Грачаница. 23. 1. 2018)

Из Житомислића Дучић прелази у Мостар, где заједно са Алексом Шантићем покреће родољубиви часопис „Зора”. У Мостару је 1901. објавио прву збирку песама, а у Београду другу, трећу и четврту 1908. и  пету 1911. године. (Песме, Српска књижевна задруга, Коло XVII, књ. 113. Београд, 1908; Песме у прози, Плаве легенде, писано у Женеви 1905. Београд, 1908; Песме, штампа „Давидовић“, Београд, 1908; Песме, издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1911).  Књижевни критичар Јован Скерлић (1877–1914), познат по строгости, оценио је тада тридесетчетворогодишњег песника Јована Дучића као „најбољег младог лиричара у српској књижевности“.

Из Београда Дучић креће у Европу да тамо „потражи срећу“. У Женеви и Паризу проводи око десет година. После завршених студија права у Женеви, долази у Србију где постаје писар, а потом добија посао у дипломатији. Од 1933. је као дипломатски представник Краљевине Југославије службовао широм Европе: у Цариграду, Букурешту, Софији, Атини, Будимпешти, Бечу, Женеви, Паризу, Риму, Каиру, Мадриду… Важно је нагласити да је Јован Дучић у овој служби остварио велики успех и постао први дипломата Краљевине Југославије у рангу амбасадора.

У доба окупације Југославије 1941. године Дучић је био опуномоћени посланик Краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија у јуну 1941. признала НДХ, и тиме прекинула дипломатске односе с Југославијом, Дучић прелази у Лисабон у неутралној Португалији, одакле се у августу исте године сели даље, у Сједињене америчке државе (у град Гери, држава Индијана), где остаје последње две године живота.

У Америци је Јован Дучић, као узорни српски родољуб, на почетку Другог светког рата оживео патриотску организацију `Српска народна одбрана` (енгл. Serbian National Defense), коју је 1914, на почетку Првог светског рата, основао знаменити српски научник др Михаило Пупин. („Serbian Americans”, Everyculture.com. приступљено 4. 10. 2011)

Јован Дучић је преминуо у америчком граду Гери – држава Индијана, 7. априла 1943. године од последица тзв. шпанске грознице и упале плућа. Земни остаци великог српског песника су 13. септембра 1946. сахрањени у порти  манастира Светог Саве у Либертивилу код Чикага, да би после 54 године (22. октобра 2000. године) били пренети из Америке у завичајно Требиње, где су у гробу новоизграђене цркве Грачанице Херцеговачке на брду Црквина изнад Требиња трајно сахрањени, чиме је испуњена последња песникова жеља.

`ВЕРУЈЕМ У БОГА И У СРПСТВО`

Дипломата Јован Дучић је преко Српске народне одбране и других организација редовно примао вести и сазнања о епском страдању и сатирању српског народа, понајвише у новооснованој тзв. „Независној држави Хрватској“, али и на целом подручју (од разних србождера) окупиране и раскомадане Краљевине Југославије.

Жалост и бол због патњи, страдања и нестајања свог народа Јован Дучић је преточио у жестоке политичке чланке и снажне, ангажоване песме. Тада је настао најпознатији Дучићев политички спис и његово завештање – „ВЕРУЈЕМ У БОГА И У СРПСТВО“.

О Дучићевом списатељском стваралаштву у ово претешко време проф. Слободан Јовановић (Нови Сад, 1869 – Лондон, 1958), председник Југословенске владе у Лондону, записао је следећу реченицу: „У данима вeликог српског страдања и мучeништва, Дучић јe нашао рeчи којe су моглe бити МЕЛЕМ НАРОДНОМ БОЛУ”.

Ево два најубедљивија одломка из књиге–завештања Јована Дучића „Верујем у Бога и у Српство“. Први је прозни („О хрватској клептоманији“), а други песнички („Сину тисућљетне културе“).

О ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ

Никад се Хрвати нису могли да навикну на идеју да су они у Европи један народић, једва историјски. Они прикривају и изобличују и оно што о том зна цео други свет. Дубровачки знаменити историчар Мавро Орбини, 16. век, свештеник тога града, у својој чувеној „Историји“ представља, као једину познату научно-народну историју, повест Немањића, и осталих српских средњовековних династија (Хребељановића, Мрњавчевића, Војновића, Алтомановића, Косаче и Балшића), стављајући чак у грб Немање све грбове осталих јединица југословенских, а међу њима и грб хрватски… Описујући надуго и нашироко повест Срба, са подацима који ни данас нису поречени, Орбини, под именом „Повест Хрвата“, има у својој књизи свега три магловите странице! А говорећи како су некад Хрвати нудили помоћ Дубровнику против кнежева херцеговачких Војновића, Орбини пише да су Дубровчани одговорили на ово: „Али ви сте из земље веома далеке…“ (`Voi siete dal paese molto lontani…`) Ето шта су Гундулић и његови суграђани знали о својој народној историји, а шта о Хрватима.

Хрвати никад нису имали својих народних песама. Срби су народ гусларски, а Хрвати народ тамбурашки; и док су Срби изграђивали своје славне епосе, Хрвати су изграђивали поскочице. И сама римска црква забрањивала је Хрватима народне песме. Она није ни ма где другде помагала националне покрете; јер јединство у њеним очима било је могућно само кроз веру, а не кроз државу. Већ је велики и учени папа Иноћентије III на сабору у нашој Дукљи изјавио године 1199. да црква и држава не иду заједно. Зато су у Хрватској Ћирило и Методије, после њихове посвете у Риму, тек у наше доба, за Лава XIII, били светковани као свеци, али их нису примали као учитеље словенске и проналазаче ћирилице! — Кукуљевић пише да је загребачки бискуп Петровић забрањивао народне стихове. А Вјекослав Јагић пише да је Црква већ у средњем веку прогонила певање народних песама, не само зато што је место њих уводила црквене попевке, него је издала против њих и забране. Овим се објашњава што Хрвати нису ни имали љубави за народну песму, нити је икад стварали.

Штросмајерови људи у Босни ипак су урадили невероватне ствари. Између осталог, сабирали су онамо српске народне песме и исте послали Матици хрватској, која их је издала у 12 књига, као „Хрватске народне пјесме“! Ово је био несумњиво највећи и најружнији плагијат који је икад учињен у европској литератури. Овом приликом су били индигнирани и сами хрватски научници, који су књижевност стављали изван политике.

Професор бечког универзитета Ватрослав Јагић пише др Франу Рачком, историчару: „Тако је Матица хрватска изазвала својом одлуком да изда некакве ‘Хрватске народне пјесме’ читаву буту од страха ДА ЋЕМО И ТО БЛАГО ОТЕТИ СРБИМА. Ја збиља и сам мислим да код народне епске поезије не би требало сувише истицати хрватско име; јер шта је некоћ било стари хрватских мотива, чини ми се да је ПРОПАЛО под навалом нових сижета, који су долазили с Турцима са Истока.“

Као што се види, Јагић обраћа пажњу да су после доласка Турака и стварања том приликом српских епоса о Косову и Марку, српске народне песме неоспорно само српска творевина, коју не би у Загребу требало онако безочно присвајати.

Очевидно, српство у Босни није имало опаснијег непријатеља него што је био шеф хрватског „југославизма“, бискуп Штросмајер, којег су примили без резерве врло мало учени србијански политичари, највише на реч наших Срба политичара из Хрватске, још најзбрканијих од свих наших јавних људи свога доба. Мало је требало да нам протуре Штросмајера за другог светог Саву! Макар и као нарочитог пријатеља цара, и династије хабзбуршке, и најбољег аустрофила, и најискренијег пропагатора католичанства in partibus infidelium.

…Јасно је да ни илиризам Гајев, ни југославизам Штросмајеров, нису ни по чему били ни осећање народне солидарности са Србима, ни иредентистички покрет са Србијом и Црном Гором за некакву будућу заједничку државу, на рушевинама хабзбуршке монархије. Напротив, то је била политика Беча и Ватикана обучена у један веома заслађен, и тобож романтичан, национални идеализам; политика крупних речи и шарених слика; мед из кошнице двеју група људи, адвоката и фратара, значи људи који за војнички и ратнички дух Србина представљају нешто најнеразговетније и најнежељеније. Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност, која је цела изграђена на том језику, а затим да по Босни могу (цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити) да похарају српске народне песме, и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију. А ђаковачки Југословени су се заклињали на верност Хабзбурзима, непријатељима балканских Словена, истовремено кад су протурали своје „братство“ међу Србима да отрују све најчистије бунаре наше свести и енергије. То је било заправо оно што се тадашњим језиком звало авангардом Беча и Рима према Балкану, кад је баш у њему говорио највише ослободилачки покрет несрећне словенске раје у турском царству.

Зар није могао иједан здрав разум веровати да, напротив, Хрвати, након десет столећа изолирања од свега што је словенско, могу да после тога имадну дивљења за српско витештво, за царствујушчу српску државу из времена кад су они били већ мађарско робље; и за светог Саву, који је био непријатељ Рима, и водио борбу са рођеним братом против римске агресије на Балкан; и да су били занесени косовским болом и Обилића правдом, који су прожимали српски народ у сваком његовом идеалу и потхвату…

Хрват је тип изолираног острвљанина, са малом историјом, ситном идејом о животу, са страхом од крупних идеала и великих потхвата; увек кавгаџија кафански више него мегданџија на бојишту; који се увек провлачио кроз живот погурено; увек бирајући између понизности према Аустрији да избегне Мађарску, или сервилности према Мађарској пред тероризмом Аустрије: као 1849-1859. године, када је Аустрија наметнула Хрватској да званичан језик буде немачки по целој земљи, а тако исто и Немце чиновнике не само по Хрватској него и по Далмацији. Мурта сјаши, Алај бег узјаши!…

 

СИНУ ТИСУЋЉЕТНЕ КУЛТУРЕ

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

Слободу си вечно, закржљала раcо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.

С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.

Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у њедрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.

Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *