- Несумњиво је да је термин Шиптар (прид. шиптарски) у етничком значењу веома старе употребе у Срба, обједињујући територијално (супротно неким новијим тврдњама) и главнину становништва из области која се данас назива државом Албанијом и делове мање‑више истородног становништва из појединих суседних области у Црној Гори, Србији, Македонији и Грчкој.
- У вези с тим, Србима се у недостатку јасних аргумената подмеће и домишљена, лажна теза о наводно погрдном значењу термина Шиптар, иако су у српском језику као несумњиво погрдни издвојени други облици, тј. изведенице од ове речи (нпр. Шипац, Шиптарела и др.). Тиме се српски народ жигоше као „политички некоректан“, па унеколико и нецивилизован.
- Тако, не треба много мудрости како би се закључило да је и термин Албанац у етничком значењу лансиран с политичким предумишљајем да (за почетак терминолошки) обједини Шиптаре из Црне Горе, Србије, Македоније и Грчке око Албаније као своје матице, те да се он суседним народима (не‑Шиптарима) наметне с позиција великоалбанске идеологије, тј. политичког пројекта Велике Албаније.
- Ко, дакле, држи до традиције у српском народу, али и у српској науци и култури, ко јасно препознаје и свој национални идентитет и идентитет културе којој припада, он неће олако учествовати у насиљу над својим језиком, које, свакако не случајно, ових деценија врхуни у српском друштву, обилато финансијски и свакојако другачије подржаном извана (исп. нпр. случај наметнуте тзв. феминизације језика). У том светлу, он неће напуштати ни изворну терминологију, која је заједно са српским језиком на својеврстан начин и део српске нематеријалне културне баштине.
АУТОР: Првослав Радић
- Кратак увод у проблем
Већ дуже време на српској језичкој сцени влада неуједначеност у погледу терминолошког представљања једног броја културно‑повесних и друштвенополитичких појмова. Тако је и у вези с именовањем јужнобалканског народа насељеног претежно у Албанији, али и у суседним земљама, који се вековима међу Србима различито назива. Реч је о лексемама (етницима, етноназивима) Шкипетари, Шиптари, Арнаути, Арбанаси, Арбанези, Арбанци, Албанци, Албанесци, и др., међу којима су углавном опстала два, мада не потпуно синонимна облика – Шиптари и Албанци. Без жеље да се овде шире позабавим хронологијом настанка и употребе ових термина, као и да се осврнем на различите ставове с различитих страна о њиховом пореклу и значењу, усредсредићу се на последња два, сучељавајући их међусобно.
- Етноними у социолингвистичком светлу
Несумњиво је да је термин Шиптар (прид. шиптарски) у етничком значењу веома старе употребе у Срба, обједињујући територијално (супротно неким новијим тврдњама) и главнину становништва из области која се данас назива државом Албанијом и делове мање‑више истородног становништва из појединих суседних области у Црној Гори, Србији, Македонији и Грчкој (в. нпр. Речник српскохрватског књижевног и народног језика, 1, САН, Београд 1959, Албанац; Речник српскохрватскога књижевног језика, 6, РМС, Нови Сад 1976, Шиптари). Он је, зато, лако преовладао у српском народу сачувавши и снажну традиционалну нит своје употребе. То потврђује и један број виђенијих српских научника из прошлости и садашњости (М. Будимир, С. Зечевић, Р. Љушић, Д. Петровић и др.), чија су истраживања усмеравана и према овом балканском народу, и у чијим радовима је овај народ именован управо на тај начин, – као Шиптари. Наравно, како поменух, кроз повест је за овај народ у српском језику било и других термина на располагању, но виђенијих српских научника који су у етничком (националном) смислу користили облик Албанац (прид. албански) у прошлости изгледа није било (исп. 3). На другој страни, термин Албанац је своје значење у српском језику везао за државу Албанију (осн. 1912), те шиптарско, али и друго становништво (нпр. Грке, Србе, Арумуне) које у тој држави живи. Србима се, међутим, последњих деценија снажно натура термин Албанац – и у једном (етничком) и у другом (државном) значењу, по моделу својеврсне замене теза, управо готово супротно од традиционалне употребе термина Шиптар (за оба значења) у српском језику.
У вези с тим, Србима се у недостатку јасних аргумената подмеће и домишљена, лажна теза о наводно погрдном значењу термина Шиптар, иако су у српском језику као несумњиво погрдни издвојени други облици, тј. изведенице од ове речи (нпр. Шипац, Шиптарела и др.). Тиме се српски народ жигоше као „политички некоректан“, па унеколико и нецивилизован. Занимљиво је да је овај термин виђен као „погрдан“ баш у српском језику и суседним јужнословенским варијететима, дакле у областима према којима Шиптари (уз помоћ својих страних ментора) већ традиционално имају територијалне или друге захтеве. А вредна је пажње и хронологија настанка и развоја ове наводно погрдне конотације у Срба – углавном, изгледа, од времена првих знакова распада СФР Југославије и снажне обнове тзв. великоалбанске идеје међу Шиптарима, што довољно говори о погрдном значењу као подметнутом. Сам приступ по којем је термин Шиптар погрдан само у српским (одн. јужнословенским) устима оштрицу замерки заправо окреће према шиптарској страни, која на овако груб начин расно дискриминише своје најближе словенско суседство, и то оно које је у контактним етничким зонама крвно прилично добро повезано и измешано с њом (исп. нпр. П. Радић, https://borbazaistinu.rs/beleske-o-etnickom-identitetu-kosmetskih-siptara/). Уосталом, колико је теза о погрдном („политички некоректном“) називу Шиптар политички излажирана најбоље сведочи чињеница да и сами Шиптари управо овим обликом – Shqipëtar, наравно, у фонетски изворнијој форми него што је српска (исп. и срп. варијанту Шифтар), поносно обележавају етнички и себе и своје сународнике. Та изворност облика, наравно, не мора бити кључни аргумент за српску страну, јер Срби неке народе, нпр. Грке и Немце, не именују онако како сами ти народи себе именују.
Ако термин Шиптар у појединим значењским контекстима у српској језичкој употреби и има понешто од негативне конотације, то се може приписати самој природи социјалнога контекста, на различите начине обележаваног кроз тешка повесна времена за оба народа. Уосталом, тога свакако нема мање у шиптарском језику када је реч о термину Србин (прид. српски) (не рачунајући тамошње погрд. облике попут Шкија, Каурин и др.), па, најзад, и у самом данашњем евро‑америчком коришћењу тога термина, што континуирано подгревају бројни западњачки филмови о (и са) Србима као негативцима. А Срби свакако неће тражити да им Европљани и Американци због тога промене национално име (колико год би можда поједини тамошњи центри у свом захукталом инжењерингу и то прижељкивали). Као што ни Немци неће захтевати да их Срби друкчије именују, иако их Срби по сопственој (словенској) традицији именују обликом који према основној верзији значи ʼнеми, мутави људи, мутавциʼ (тј. неразумљиви Србима), јер је лексикализација поодавно учинила своје и један овакав етноним, као и многе друге језичке облике, направила стилско‑семантички неутралним.
- Терминологија између науке и политике
Шта је онда у позадини ове халабуке око термина Шиптар у српском језику? Понешто смо од одговора на то питање натукнули, али да бисмо нешто шире одговорили треба знати да је, поред осталог, и терминологија ове врсте поодавно важно геополитичко и стратешко средство великих сила, нарочито Запада, у деловању на области које оне теже подвести под своју политичку контролу и доминацију. Управо је терминологија често претходница у националном, језичком, те и сваком другом инжењерингу циљаних области, у наметању туђег погледа на свет, у исцртавању нових политичких и културних граница, и ко зна чега све још. Подсетимо се само неких нама познатих, што старих што нових термина као Србо‑Хрват, Југословен, Муслиман, Бошњак (у националној сфери); српскохрватски језик, босански језик, штокавско наречје, торлачки дијалекат (лингвистика); Народноослободилачка борба, Ослободилачка војска Косова, НАТО интервенција; Дан Европе, Парада поноса (покрети и манифестације); Санџак, Западни Балкан, Прешевска долина, у шта се укључују и својеврсне морфолошке прераде (наводно бенигна обличка скраћења или проширења), као у примерима Босна, Косово; Северна Македонија (полит. географија) и др. (Нису далеко од овога ни други идеолошки или идеологизовани термини попут родна равноправност, европске вредности итд.) Терминима ове врсте, својеврсним окупационим средствима, често је главни циљ да политички и свакојако другачије подјарме и (пре)обликују и територију и културну баштину одређених народа и етничких група, па најзад и саму њихову свест, обично радећи за једне, а против других и обрнуто, но свакако не у интересима ових народа. Присетимо се само ламентирања Запада над својом сопственом „грешком“ (Р. Холбрук) зато што је у Дејтону прихватио постојање Републике Српске под тим називом. (Јер, Запад је убрзо разумео да је овим споразумом после толико векова српско име кроз један државоидни ентитет на велика врата враћено у Босну и Херцеговину, управо под западњачком диригенцијом.) Освестимо, најзад, и чињеницу да Енглези, за њима Американци и други англоамерички народи, српски језик (и не само језик) свакако не именују случајно као србијански („Serbian“), сводећи га, дакле, на границе Србије, односно некадашњег Београдскога пашалука. То, зачудо, противнике термина србијански у нас (који га одбацују јер је наводно погрдан) у овом случају уопште не узбуђује.
Тако, не треба много мудрости како би се закључило да је и термин Албанац у етничком значењу лансиран с политичким предумишљајем да (за почетак терминолошки) обједини Шиптаре из Црне Горе, Србије, Македоније и Грчке око Албаније као своје матице, те да се он суседним народима (не‑Шиптарима) наметне с позиција великоалбанске идеологије, тј. политичког пројекта Велике Албаније. А њено стварање, заправо, и посматрамо пред собом, уз обилату подршку њених ментора. (У том смислу се окупљање око имена Shqipëria ʼАлбанијаʼ вероватно сматрало политички много мање исплативим.) То значи да се термин Албанац у етничком значењу, наметнут последњих деценија Србима, нашао у служби подривања српских националних интереса, и није чудно што га код компетентих српских аутора нема. Још је М. Московљевић (1884–1968), истакнути српски лингвиста и лексикограф, средином прошлога века у једном раду потврдио у српском језику успостављену разлику између етничког значења Шиптар (и званично прихваћеног у тадашњој ФНР Југославији) и државног значења Албанац, забележивши, притом, и податак да „у целокупној лексичкој грађи Института за српски језик САН нема ни једне потврде за Албанац, албански“ (Погрешна употреба неких назива, Наш језик, IX/5–6, Београд 1958, 155–156). Московљевић је прилог објавио у часопису који је уређивао његов професор А. Белић, југословенски оријентисан интелектуалац и као такав, уз додатак неких својих личних способности, подобан да буде председник и те (комунистичке) и пређашње (монархистичке) академије наука. Оцењујући само коју годину касније први том Речника САН (Речник српскохрватског књижевног и народног језика, Београд 1959), чији је почетак (и наставак) издавања несрећном судбином пао у руке југословенско‑комунистичке клике, Московљевић оцењује као „грубу погрешку“ то што се Албанац у Речнику дефинише и као ʼприпадник албанске (арбанаске, шиптарске) народностиʼ (О Речнику Српске академије наука, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 11, Нови Сад 1963, 249–250). Главни уредник речника је такође био А. Белић, дакле исти онај који је коју годину раније, као уредник Нашег језика, прихватио Московљевићев рад о и надаљој потреби јасног међусобног разликовања термина Шиптар и Албанац.
Акад. Белић, с вечито истанчаним њухом за надолазећа политичка времена, очито је већ тада знао много више од свога млађег сарадника Московљевића, макар се и сам Московљевић налазио међу осталим уредницима поменутог речничког тома. Московљевић се, додуше, због овога последњег и још којечега „неподобнога“ у своме научном раду неће добро провести код комунистичке власти, те ће и на њега, као и на многе српске великане, комунисти бацити Damnatio memoriae („проклетство заборава“), које траје готово до данас. (Aко је за утеху, неће изгледа много бољу судбину дочекати ни политички компромитовани Речник САНУ.) А та Белићева интервенција у Речнику САН, да се поново осврнем на хронологију (исп. 2), пада приближно у оно време када је КПЈ на челу с југословенским председником Ј. Брозом (хрватским комунистом и ревносним аустријским капларом са дринскога ратишта из Првог светског рата) након одустајања од идеје да се Косово и Метохија преда Албанији, као утешну улогу здушно прихватила рад на измени етничкога састава Косова и Метохије на корист тамошњих Шиптара, а на штету Срба, староседелаца. То ће резултовати и брисањем хришћанско‑православне одредбе Метохија (гр. порекла) из назива ове јужне србијанске покрајине. У том, дакле, светлу треба посматрати и ширење термина Албанац на штету наводно погрдног Шиптар, иако је овај последњи облик и сам Броз, пре свога политичког „просветљења“, користио. Истом том утабаном стазом овде ће наставити да се крећу и потоњи окупатори, што с протоком времена, ако ништа друго, све боље открива природу и механизме комунистичке владавине над српским народом, дубоко прожете и диктатима западних непријатеља српских.
- О (српском) могућем решењу
Ко, дакле, држи до традиције у српском народу, али и у српској науци и култури, ко јасно препознаје и свој национални идентитет и идентитет културе којој припада, он неће олако учествовати у насиљу над својим језиком, које, свакако не случајно, ових деценија врхуни у српском друштву, обилато финансијски и свакојако другачије подржаном извана (исп. нпр. случај наметнуте тзв. феминизације језика). У том светлу, он неће напуштати ни изворну терминологију, која је заједно са српским језиком на својеврстан начин и део српске нематеријалне културне баштине. И неће олако следити старе бечко‑ватиканске и берлинске геополитичке мапе (неговане добрано и од стране КПЈ), које се већ два века упорно намећу српској науци и култури, сада већ и од стране новостасалих тутора. Тако, на пример, наши уредници и новинари требало би као српски интелектуалци и професионалци да одбију преносити у свет двосмислен и нејасан језички израз „косовски Албанци“ (па и „Албанци на Косову“), јер ова етничка група постоји таман колико и „далматински Србијанци“. Уосталом, ни за њу нема потврда у нормативним приручницима српског језика. У истом смислу, не треба, на пример, извештавати о „већини у СО С. К. Митровица коју чине Албанци“, или о „Албанцима који код Куршумлије пуцају на српске [тј. србијанске] полицајце“, те о „албанском сепаратизму“ на Косову и Метохији, о тамошњим „албанским терористима“ и „албанским полицајцима“, о недавном бојкоту тамошњих „албанских избора“, о „албанској већини у Прешеву“, и сл. Јер, на Албанију и Албанце не могу се односити овакви извештаји и констатације везане за Косово и Метохију, па би, најзад, било погрешно и несмотрено употребом термина Албанци и албански у етничком значењу наседати на још једну превару и чинити штету и самим србијанско‑албанским суседским односима.
Зато се с професионалнога становишта наши уредници и новинари треба да определе за неки од облика (нпр. за традиционални Шиптар, шиптарски) чија употреба неће штетити српским националним интересима, за назив који неће у свет слати (и нашу) замућену и погрешну слику о распрострањености Албаније, – и који неће откривати празнине у нашем менталном устројству, нашој самосвести и интелектуалном домету. Па, најзад (иако то не би смело доћи на крај), ни у нашој способности да се у сопственом културном миљеу ослањамо на сопствене речнике и нормативне граматике. Јер, они, како год тумачили лексички однос Шиптар : Албанац, – етноним Шиптар не оцењују погрдним, тј. пејоративним, подругљивим и сл., па ни као „политички некоректан“ (исп. нпр. Речник српскохрватскога књижевног језика, 6, МС, Нови Сад 1976; Речник српскога језика (ур. М. Николић), МС, Нови Сад 2007; П. Пипер, И. Клајн, Нормативна граматика српског језика, МС, Нови Сад 2014, 224, 225; М. Вујаклија, Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд 2002; И. Клајн. М. Шипка, Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Београд 2008). Отуда се оправдано поставља питање: А чијих се то речника и граматика заправо ми држимо (ако се икаквих уопште и држимо) у прихватању тезе о, наводно, погрдном значењу назива Шиптар, и који нам то нормативни приручници налажу да термин Шиптари искључујемо из употребе и аутоматски га замењујемо термином Албанци? Дакле, по чијим налозима (и даље) извитоперујемо и сопствени језик и његовим посредством сопствени поглед на свет?
Олаким и непромишљеним прихватањем туђих термина и савета везаних за њихов садржај лако се можемо сврстати у непријатеље сопственог народа, његове културе и његове сваковрсне баштине, а да то готово и не приметимо. Српски је народ, прихватајући у последња два века, свесно или несвесно, знатан број таквих термина, од којих сам неке поменуо, здушно припомогао (или и даље припомаже) неповратном губљењу свог идентитета на многим својим етничким стаништима. Таквим се терминима често и данас организовано подрива став српскога јавног мнења и посредно утиче и на српску науку, па није чудо што је недавно из једне амбасаде у Србији у србијанске медије новинарима стигло и својеврсно упутство о томе којом терминологијом треба извештавати о руско‑украјинском сукобу. Зато се данас чини невероватним, па помало и парадоксалним да је рационалистички принцип исказан крилатицом „правилно назвати значи правилно разумети“, који се неговао на Балкану још од антике, – одвајкада био добро познат и српским интелектуалцима, како већ средњовековним исихастима (нпр. К. Филозофу), тако српским родоначелницима новијих времена (Д. Обрадовићу, В. Караџићу и др.).