„Прогрес“ као добровољно губљење интегритета и процес масовног осрамоћивања становништва

  • Масовно програмирана егзистенција морала је довести до масовне редукције егзистенције на голо преживљавање, са једином разликом боље или слабије материјалне обезбеђености – у том голом преживљавању.
  • То је, у ствари, процес масовног осрамоћивања становништва, само на скривен начин, свођење појединца на мали шраф у огромној, мамутској машинерији масовног друштва, често не само мимо људског достојанства већ и непосредно насупрот њему, са негацијом личности и њене аутономије.
  • Опште разматрање тоталитарног ума и почиње и завршава се расправом о личности вођа, а тежиште јављања тоталитаризма у нашем добу стварно је било и остало у појави и развоју бескрајног низа послушника.
  • Они нису само пристали на осрамоћење, већ га и захтевали, кријући то и од себе и од других, а онда су од себе морали крити и потмули, разарајући осећај стида, због свог унутарњег порива којим су захтевали то осрамоћење и због понижености од самог захтеваног осрамоћења, које их је најзад, готово у нестрпљењу, захватило и до костију осрамотило.
  • Многи од тих послушника касније су се пренемагали под притиском егзистенцијалног стида, говорећи како им је егзистенцијално осрамоћење наметнуто

26. I 1988.

АУТОР: Драган Крстић

У савременој (практично претежно англосаксонској) психологији под стидом се подразумевају уобичајене реакције, што представља грубо поједностављење психолошких чињеница, а и тај уобичајени стид манифестован у социјалним односима накнадно је поједностављен. У психолошким речницима он се дефинише као реакција на неку своју неспретност, или бојазан да се може испасти неспретан, и та „реакција“ се сматра јединственим и једнослојним видом понашања. У уџбеницима психологије проблем стида готово се и не спомиње, или се само успутно разматра, најчешће везано за пубертет и адолесценцију, и то опет на поједностављен начин. Сама чињеница да је о стиду у савременој психологији говорено тако мало и на тако поједностављен начин морала би се метапсихолошки разматрати, али сад се не могу на томе задржавати.

Стид није само емотивна реакција, како се приказује, или је то најмање од свега другог, а вредности обухваћене том емоцијом мање су значајне у насталој психолошкој динамици од оних других, такође укључених. Основни психолошки садржај стида развија се дуж етичких и естетских категорија, које прате хијерархијски високе вредности, што психолошку природу стида чини веома сложеном, и укључује не само емотивну, већ и когнитивну и конативну димензију психичког. Све те компоненте стида морају се узети заједно, онако како се природно јављају, и природно је што се као целина опиру променама критеријума. Стид је неизоставни део психички реалног, психолошки је истинит, и као такав представља вредност по себи.

И психоанализа и бихеjвиоризам окомили су се на стид као непрагматички део психичког, и обећавали, свака школа на свој начин, да ће га „рационализовати“. Али то је истовремено значило елиминацију етичких и естетских категорија у личности, са раздвајањем, сламањем, чак и разарањем сложених и психолошки врхунских компоненти стида, а тим и психичког, његовог мањег или већег дела. С прагматичког становишта стид „смета“, и заиста, и с других егзистенцијалних становишта, стид може створити непријатност црвенилом, неспретношћу, али у његовом разматрању мора се имати на уму да то није цео садржај стида, да је то само оно што је у њему манифестно, и да се иза тог манифестног понашања крију много важније димензије психичког. На неопрезно излеченим пацијентима, између осталог и од стида, видљива је њихова психолошка „испраност“, и питање је да ли је, можда, отклањање спољних, манифестационих облика стидљивости створило много веће унутарње психолошке тешкоће.

Увиђање постојања оних других, скривенијих и значајнијих димензија стида неопходно је да би се уочила једна друга врста стида, о којој у стручној литератури није било речи. Имам на уму егзистенцијални стид, стид који прати сопствену егзистенцију, и о ком сам писао у јучерашњој белешци, не водећи довољно рачуна о могућем терминолошком неспоразуму. Понешто од тог стида наслућивано је у егзистенцијалистичким психолошким текстовима, али ни тамо није био јасно дефинисан, нити терминолошки одређен. На другачији начин и другим терминима егзистенцијални стид разматран је у руском персонализму (Достојевски, Берђајев, други), али и тамо посредно, заобилазно.

Егзистенцијални стид произлази из савремених видова егзистенције, најпре због херметичке детерминисаности егзистенције појединца обухваћеног гвозденим механизмима институционалног система. Садржај наметнут том појединцу преко институционалне детерминације регресибилне је природе и деперсонализује егзистенцију. Према јавно декларисаној идеологији и неким спољним и манифестним особинама проблем онтолошке угрожености и егзистенцијалног стида најизразитије се јавља у комунистичким (социјалистичким) друштвима, и то је оно што таква друштва чини не само несретним, већ и ружним, на оспољени начин, који постаје лако уочљив.

У капиталистичким земљама, међутим, постоји још строжа детерминација појединаца и фундаменталнија онтолошка угроженост, само на скривенији начин. У капиталистичким земљама нису обнародовани идеолошки концепти према којима би појединац био одређен општим механизмима, али основни концепт друштва подразумева подређивање духовних вредности материјалним, са губитком аутономије појединаца, који морају бити подређени власти односа које намеће новац. У ствари, појединац се лакше може одбранити од грубих механизама диктатуре, макар и била тотална, када га она мање-више површински обухвата, но од свеприсутне власти новца.

Поседници великог новца, који својим укусима и концептима живота и личности, егзистенције, одређују бескрајни низ радних и животних операција других, већине становништва, или поседници велике идеолошке и политичке моћи који такође својом структуром личности, укусима, вредностима, схватањима о смислу животне егзистенције одређују начине мишљења, веровања и понашања већине становништва, и једни и други имају нешто типично за оне који у нашем добу стоје високо у друштвеној и институционалној хијерархији. По својим општим особинама, интелигенцији и образованости то су у бољем случају медиокритетске личности, чешће нешто испод тих нивоа достигнућа, и као такви одлично се уклапају у општи ниво менталних и понашајних операција већине становништва, што је за савремена (и једна и друга) масовна друштва прикладно, и што одговара општим укусима времена. Масовно програмирана егзистенција морала је довести до масовне редукције егзистенције на голо преживљавање, са једином разликом боље или слабије материјалне обезбеђености – у том голом преживљавању.

То је, у ствари, процес масовног осрамоћивања становништва, само на скривен начин, свођење појединца на мали шраф у огромној, мамутској машинерији масовног друштва, често не само мимо људског достојанства већ и непосредно насупрот њему, са негацијом личности и њене аутономије. То је процес који је текао у нашем столећу и на Западу и на Истоку, називан је „прогресом“, делимично је то заиста био развој и напредак, нарочито у области цивилизације, али под тим називом кријумчарени су и садржаји који су с психолошког становништва били регресибилни, негирајући аутономију личности. Ту масовну личност масовног друштва наслутио је још Достојевски у Браћи Карамазовима, у личности Ракитина, кога је Димитрије Карамазов сматрао подлацем, а коме је Аљоша Карамазов опраштао све, као и свима другима, али и он је у Ракитину видео претњу достојанству људске егзистенције, наговештај егзистенцијалног стида због бесрамне егзистенције.

Без Ракитина, неограничено прилагодљивог на све материјалне и духовне услове, без бескрајног низа Ракитина не би био остварив концепт апсолутно ауторитарне егзистенције, унутарње и спољне детерминисаности личности, а видели смо да је управо тај концепт остварен, само у различитим модалитетима. Опште разматрање тоталитарног ума и почиње и завршава се расправом о личности вођа, а тежиште јављања тоталитаризма у нашем добу стварно је било и остало у појави и развоју бескрајног низа послушника. Они нису само пристали на осрамоћење, већ га и захтевали, кријући то и од себе и од других, а онда су од себе морали крити и потмули, разарајући осећај стида, због свог унутарњег порива којим су захтевали то осрамоћење и због понижености од самог захтеваног осрамоћења, које их је најзад, готово у нестрпљењу, захватило и до костију осрамотило. Многи од тих послушника касније су се пренемагали под притиском егзистенцијалног стида, говорећи како им је егзистенцијално осрамоћење наметнуто, како га они нису захтевали, кријући своје учешће у трагању за осрамоћењем, приказујући га чак као борбу против тоталитарног ума, који и јесте главни носилац егзистенцијалног осрамоћења. Многи од њих били су јавни радници, по формалним обележјима интелектуалци, и они су најпре и највише и могли утицати на развој и долазак тоталитарног ума, с неизоставним егзистенцијалним осрамоћењем. А они други су скривали свој егзистенцијални стид, приказујући га још и као егзистенцијално достојанство.

Стога су и сви људи у тоталитарној власти, укључујући скривену тоталитарну власт у такозваним демократским друштвима, државама, морали личити на ту бескрајну масу послушника, који су захтевали ту власт и те вође. По својим унутарњим обележјима сви који су непосредно остваривали тоталитарни ум и његове замисли тачно су одсликали сву психолошку беду оних који су захтевали тотално осрамоћење посредством тоталитарног система, и сав јад и кукавичлук тоталитарног система стварно је психолошка беда разних Ракитина, бескрајног послушника постројеног у бескрајне редове себи сличних.

Технички, егзистенцијално осрамоћење остварује се преко савременог, свеобухватног и тоталног институционалног система, и основно питање пред којим стојимо односи се на безглаву и паничну психолошку динамику напуштања аутономне позиције и бежања у чељусти институционалног система, у његов гвоздени загрљај. Практично се то своди на питање зашто су поседници мањих имања, која су пружала довољну зараду за живот и појединцима давала аутономију у односу с другима и са заједницом, зашто су ти слободни људи похрлили у чиновнике и друге видове зависности од других, иако то нису морали, иако их је све упућивало да то не ураде. Такав поступак значио је губитак њихове аутономије, и они су се без икакве принуде, журећи се, трудили да себе доведу у зависан положај. На овом месту треба направити и разлику између оног што се дешавало на Истоку (и Евроазији) и на Западу (са САД). На Истоку је то хитање у казамате институционалног система обављено у већини случајева под тешком принудом, под терором, док на Западу уопште и није било терора, а принуда је била посредна, заобилазна и невелика – тамо је свет самог себе слао у обречење. Али то не значи да је Исток потпуно невин у том чудовишном процесу, јер су тамо те чудовишне диктатуре дошле без много отпора. Надам се да нисам превише навијачки расположен ако напоменем да су једино Срби просто искрварили у неколико борби против свих могућих тоталитарних система. Касније, пошто је егзистенцијални концепт у оквиру источноевропске традиције био брутално сломљен, становништво је такође, попут оних на Западу, почело жудити за губитком аутономије, и тежити да уђе у гломазну институционалну машинерију, која негира егзистенцију појединца.

Генерације које су претходиле овом процесу знале су шта је у игри и шта се може добити или изгубити. Када је једном, давно, мама захтевала од оца да иде у школу и види шта се то дешава са старијим братом, који је опет, по њеном мишљењу, сасвим неоправдано донео слабу оцену из неког предмета, отац јој је одговорио да не може још и он да гони „беамтера“, чиновника, јер ако оде у школу и код директора, тражећи разговор с тим професором, директор ће сигурно потегнути посебну истрагу, која ће се завршити несретно по професора, а он је ипак само мали, послушни чиновник. Тек много касније постао ми је јасан смисао очевих оцена. Брат је ишао у елитну Прву мушку гимназију, вероватно једну од најелитнијих школа у Европи, професори те школе такође су морали спадати у ту елиту – а ипак су по очевим схватањима били само чиновници, угрожени, зависни од других, које би било грешно гонити кад их је живот већ тако сурово казнио, без обзира што су финансијски добро стајали. Отац је сматрао да су егзистенцијално угрожени, и да не би било лепо ако би већ обореног човека још понеко и шутнуо, у сваком случају он је одбијао да то уради.

Ту зависност познавали су сви диктатори нашег времена, и зато се Стаљин тако окрутно разрачунавао с последњим остацима слободних људи у постреволуционарној Русији – сељацима, који су са својим малим поседима сачували своју независност од бољшевичке власти. Остало је, чини се, незапажено да се Хитлер није обрачунавао са чиновништвом Вајмарске републике, јер је знао да ће оно бити послушно и новој власти, није дирао ни судство, ни пошту, што је све за једну диктатуру од виталне важности, али био је у праву, сви су били послушни, извршавајући и најпрљавија наређења. Исто се поновило са фашистичком Италијом, а и сада се понавља с капиталистичким државама.

(Извод из Психолошких белешки 1982-88, у припреми у издању Балканије, Нови Сад)

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.