ЈАКОВ ИГЊАТОВИЋ, ПИСАЦ СЕНТ-АНДРЕЈЕ

СЛИКА: Новак Радонић – Јаков Игњатовић

После победе вукових присталица шездесетих година 19 века једини писац у српској књижевности који је настављао старе традиције био је Јаков Игњатовић.  У његово доба писао и Ђорђе Марковић Кодер али је био игнорисан од филолошке критике и није био објављиван. Текстови писаца  „славен-серпштине” нису више били штампани. Био је од стране вукове филолошке критике игнорисан и Јован Стерија Поповић. Упркос томе од Стеријиних дела  једино су били извођени његови позоришни комади од трупе Николе Ђурковића и дилетантских дружина Лазе Прапорчетовића и Ђорђа Малетића. (1)

Јаков Игњатовић у свом чланку „Поглед на књижество” истакао традиције које треба наставити у српској књижевности којима је утро пут „геније народа” чији родослов почиње од Доситеја.(2)  Књижевнику Јакову Игњатовићу нико од његових противника није могао да оспори таленат. Био је објављиван, али су штампари исправљали његове текстове. Тадашњи критичари грдили су његов језик. Налазио се између славено-српског и Вуковог правца помешан са покрајинским речима Сентандреје и Славоније. Трудио се да пише чистим народним језиком. Његово дело било је „прилог историји развитка српског књижевног језика”. Није био „закована старовоља” али није могао да се одвикне од употребе старијих слова. (3) Игњатовић је устао против класицизма и дилетантског, школског подражавања старих и туђих књижевности. Тражио да књижевност буде истинско огледало друштва и народа чијим језиком се писало. После смрти нагло је почео да пада у заборав, не само из политичких разлога, већ и због често несварљивог стила. Скерлић га је вратио на заслужено место. (4)

Српска књижевна задруга, коју је основала група прегалаца, штампала је његов роман „Милан Наранџић”  у Београду 1900. Наставила је да штампа његове романе. Издала је његов роман „Вечити младожења” 1910. Предговор је написао Јован Скерлић.

У Скерлићевом Предговору Игњатовићевог романа „Вечити младожења” истакнуто је да Јаков Игњатовић у години 1910. заузима знатно место у историји српске приповетке и романа. Био је први представник реализма у српској књижевности и његова дела нису имала само историјску вредност или вредност социјалних докумената једног доба, већ и праву књижевну вредност. Она су се могла читати и заслуживала су да буду читана. Истакао је да је Српска Књижевна Задруга  1900. издала његов роман Милан Наранџић, са предговором Момчила Иванића. (5) Игњатовић је писао о Сент Андреји : „Сент-Андрија је била некада Фарос, светилник Српства”. У бежању пред турском навалом, најимучнији и најистакнутији побегли су на крајњи север Угарске. У горњим  крајевима Угарске, у варошима Будиму, Сент-Андреји, Пешти, Јегри, Острогону, Коморану, Ђуру, населили многобројни трговци и занатлије, вични трговини и занатима. Помешали су се са ранијим српским досељеницима, који су већ били упућени у нови културни живот, брзо су се прилагодили новим условима живота, заузели важна места у новој отаџбини, и узели у своје руке велики део трговине и производње. Цар Јосиф II је у својим упуствима, изданим 1785 године жупанијским комесарима, препоручио да штите Србе, “људе веште”, добре војнике али још боље трговце, „Раце и неунијатске Грке који се баве трговином у Будиму, Пешти и Јегри, Сент-Андреји, јер они доста чине промет на државну корист”.  Из тог грађанства расејаног по варошима почев од Беча до „сребробогатога Земуна”, изишли су народни представници и посланици на црквеним саборима, који су са великим жртвама бранили права и привилегије српскога народа, потом „националисте” … . Лађе Сент-Андрејских Срба пловиле су од Беча до Сиска и Земуна. Тговали су са Лајпцигом, Нирнбергом, Краковом, Ријеком и Трстом. Били су добри Срби,  и где је требало радити и давати за народну ствар били су вазда први. (6) После успона дошло је до опадања. Опадање је у својим романима описао Јаков Игњатовић. Књижевни противник Игњатовића, Павле Марковић-Адамов, у Летопису Матице Српске 1886, у оцени романа „Патнице” признао је : „Слике те из друштва нашег  јесу верне, а поједини типови тако живо и истинито описани, да су неки од њих прешли у пословицу и прича се о њима као да су збиља живели”. (7) Али истакао је Скерлић уз реализам били су и недостатци, рђава композиција, велика неписменост и незнање језика. У предговору је истицано да је да није добро знао српски јер је рођен на српској периферији. Стјепан Митров Љубиша називао га је „књижевником без квалификације књижевничке”. (8) Игњатовић се тешио да и други његови савременици који су  његов језик критиковали, нису писали много боље : „Да је наш књижевни језик доста сакат, мало ће бити који ћеду у то посумњати. Код нас пребацују један другом хрђав језик, а оно и онај који пребацује од исте боље пати. Узмимо само Вука Врчевића … и сравнимо с њим наше Квинтилијане; изгледа као слама покрај чистог жита”. (9) Али Скерлић је оценио да је и поред свих мана Игњатовић остао као један од најснажнијих и најоригиналнијих српских писаца. У своје доба Игњатовић је по оцени Тодора Стефановића Виловског „имао више поштовалаца него ма који од наших приповедача и новелиста”. По Скерлићу разликовао се од својих савременика  реализмом и ширим социјалним схватањима. (10) И после преласка српског центра из Пеште и Сент-Андреје у Нови Сад и касније Београд Срби у Будимпешти и Сент-Андреји наставили  су да потпомажу образовање српске омладине. Сава Текелија је у Пешти основао своју задужбину Текелијанум 1838. Задужбина је основана да би се школовали сиромашни а најбољи ђаци и студенти из свих крајева у којима су живели Срби. У Згради задужбине  деловала је Матица Српска до пресељења у Нови Сад 1864. Осим Текелијанума у Будимпешти су до Првог светског рата деловала и друга српска друштва. Најзначајније биле су Српско привредно друштво Привредник и Српски соко. Лазар Дунђерски основао је у Будимпешти васпитни завод за српску женску децу Ангелианум. (11) Тако су Срби у Будимпешти и Сент-Андреји наставили да потпомажу образовање српске омладине из свих српских крајева.

У време победе Вукових присталица престало је штампање дела њихових противника или оних који нису хтели да пишу по њиховим схватањима. Ни песници као Јован Пачић нису били штампани. Једини изузетак био је Јаков Игњатовић. Он је наставио традиције које су почеле са Доситејем Обрадовићем. Трудио се да књижевност буде истинско огледало друштва и народног живота. Био је последњи писац Сент-Андреје  некадашњег  светионика српског народа. После бегства пред Осмалијама доселили су се најимучније и најистакнутије избеглице који су из Старе Србије побегле на крајњи север Угарске. То су били многобројни трговци и занатлије, вични трговини и занатима. Помешали су се са ранијим српским досељеницима, који су већ били упућени у нови културни живот, брзо су се прилагодили новим условима живота, заузели важна места у новој отаџбини, и узели у своје руке велики део трговине и производње. Били су добри Срби и где год је требало давати и помагати за народну ствар, били су први. После успона дошло је до опадања. Опадање је у својим романима верно и реалистички описао Јаков Игњатовић. То су му признавали и његови противници. Његов језик био је између славено-српског и Вуковог правца помешан са покрајинским речима Сент-Андреје и Славоније. Није могао да се одвикне ни од употребе старијих слова. И поред свих тих мана остао је по критичарима један од најснажнијих и најоригиналнијих српских писаца и у своје доба имао је више поштовавалаца од осталих писаца. То му је омогућавало да настави континуитет у српској књижевности упркос победи вукове струје. После смрти нагло је почео да пада у заборав, али су новије генерације које су почетком двадесетог века изашле на сцену одбациле схватања филолошких критичара и окренула се уметничкој оцени заслуга и значаја књижевника у српској књижевности. Они су могли реално да оцене значај како Јакова Игњатовића тако и Јована Стерије Поповића. Остали писци остали су под велом заборава  све до књиге Меше Селимовића  „За и против Вука” 1967. И после преласка српског центра из Пеште и Сент-Андреје у Нови Сад и касније Београд Срби у Будимпешти и Сент-Андреји наставили су да потпомажу образовање српске омладине из свих српских крајева, преко Текелијанума, Ангелијанума, друштва Привредник и Српског сокола.

После победе вукових присталица шездесетих година 19 века једини писац у српској књижевности који је настављао старе традиције био је Јаков Игњатовић.  У његово доба писао и Ђорђе Марковић Кодер али је био игнорисан од филолошке критике и није био објављиван. Текстови писаца  „славен-серпштине” нису више били штампани. Био је од стране вукове филолошке критике игнорисан и Јован Стерија Поповић. Упркос томе од Стеријиних дела  једино су били извођени његови позоришни комади од трупе Николе Ђурковића и дилетантских дружина Лазе Прапорчетовића и Ђорђа Малетића. (1)

Јаков Игњатовић у свом чланку „Поглед на књижество” истакао традиције које треба наставити у српској књижевности којима је утро пут „геније народа” чији родослов почиње од Доситеја.(2)  Књижевнику Јакову Игњатовићу нико од његових противника није могао да оспори таленат. Био је објављиван, али су штампари исправљали његове текстове. Тадашњи критичари грдили су његов језик. Налазио се између славено-српског и Вуковог правца помешан са покрајинским речима Сентандреје и Славоније. Трудио се да пише чистим народним језиком. Његово дело било је „прилог историји развитка српског књижевног језика”. Није био „закована старовоља” али није могао да се одвикне од употребе старијих слова. (3) Игњатовић је устао против класицизма и дилетантског, школског подражавања старих и туђих књижевности. Тражио да књижевност буде истинско огледало друштва и народа чијим језиком се писало. После смрти нагло је почео да пада у заборав, не само из политичких разлога, већ и због често несварљивог стила. Скерлић га је вратио на заслужено место. (4)

Српска књижевна задруга, коју је основала група прегалаца, штампала је његов роман „Милан Наранџић”  у Београду 1900. Наставила је да штампа његове романе. Издала је његов роман „Вечити младожења” 1910. Предговор је написао Јован Скерлић.

У Скерлићевом Предговору Игњатовићевог романа „Вечити младожења” истакнуто је да Јаков Игњатовић у години 1910. заузима знатно место у историји српске приповетке и романа. Био је први представник реализма у српској књижевности и његова дела нису имала само историјску вредност или вредност социјалних докумената једног доба, већ и праву књижевну вредност. Она су се могла читати и заслуживала су да буду читана. Истакао је да је Српска Књижевна Задруга  1900. издала његов роман Милан Наранџић, са предговором Момчила Иванића. (5) Игњатовић је писао о Сент Андреји : „Сент-Андрија је била некада Фарос, светилник Српства”. У бежању пред турском навалом, најимучнији и најистакнутији побегли су на крајњи север Угарске. У горњим  крајевима Угарске, у варошима Будиму, Сент-Андреји, Пешти, Јегри, Острогону, Коморану, Ђуру, населили многобројни трговци и занатлије, вични трговини и занатима. Помешали су се са ранијим српским досељеницима, који су већ били упућени у нови културни живот, брзо су се прилагодили новим условима живота, заузели важна места у новој отаџбини, и узели у своје руке велики део трговине и производње. Цар Јосиф II је у својим упуствима, изданим 1785 године жупанијским комесарима, препоручио да штите Србе, “људе веште”, добре војнике али још боље трговце, „Раце и неунијатске Грке који се баве трговином у Будиму, Пешти и Јегри, Сент-Андреји, јер они доста чине промет на државну корист”.  Из тог грађанства расејаног по варошима почев од Беча до „сребробогатога Земуна”, изишли су народни представници и посланици на црквеним саборима, који су са великим жртвама бранили права и привилегије српскога народа, потом „националисте” … . Лађе Сент-Андрејских Срба пловиле су од Беча до Сиска и Земуна. Тговали су са Лајпцигом, Нирнбергом, Краковом, Ријеком и Трстом. Били су добри Срби,  и где је требало радити и давати за народну ствар били су вазда први. (6) После успона дошло је до опадања. Опадање је у својим романима описао Јаков Игњатовић. Књижевни противник Игњатовића, Павле Марковић-Адамов, у Летопису Матице Српске 1886, у оцени романа „Патнице” признао је : „Слике те из друштва нашег  јесу верне, а поједини типови тако живо и истинито описани, да су неки од њих прешли у пословицу и прича се о њима као да су збиља живели”. (7) Али истакао је Скерлић уз реализам били су и недостатци, рђава композиција, велика неписменост и незнање језика. У предговору је истицано да је да није добро знао српски јер је рођен на српској периферији. Стјепан Митров Љубиша називао га је „књижевником без квалификације књижевничке”. (8) Игњатовић се тешио да и други његови савременици који су  његов језик критиковали, нису писали много боље : „Да је наш књижевни језик доста сакат, мало ће бити који ћеду у то посумњати. Код нас пребацују један другом хрђав језик, а оно и онај који пребацује од исте боље пати. Узмимо само Вука Врчевића … и сравнимо с њим наше Квинтилијане; изгледа као слама покрај чистог жита”. (9) Али Скерлић је оценио да је и поред свих мана Игњатовић остао као један од најснажнијих и најоригиналнијих српских писаца. У своје доба Игњатовић је по оцени Тодора Стефановића Виловског „имао више поштовалаца него ма који од наших приповедача и новелиста”. По Скерлићу разликовао се од својих савременика  реализмом и ширим социјалним схватањима. (10) И после преласка српског центра из Пеште и Сент-Андреје у Нови Сад и касније Београд Срби у Будимпешти и Сент-Андреји наставили  су да потпомажу образовање српске омладине. Сава Текелија је у Пешти основао своју задужбину Текелијанум 1838. Задужбина је основана да би се школовали сиромашни а најбољи ђаци и студенти из свих крајева у којима су живели Срби. У Згради задужбине  деловала је Матица Српска до пресељења у Нови Сад 1864. Осим Текелијанума у Будимпешти су до Првог светског рата деловала и друга српска друштва. Најзначајније биле су Српско привредно друштво Привредник и Српски соко. Лазар Дунђерски основао је у Будимпешти васпитни завод за српску женску децу Ангелианум. (11) Тако су Срби у Будимпешти и Сент-Андреји наставили да потпомажу образовање српске омладине из свих српских крајева.

У време победе Вукових присталица престало је штампање дела њихових противника или оних који нису хтели да пишу по њиховим схватањима. Ни песници као Јован Пачић нису били штампани. Једини изузетак био је Јаков Игњатовић. Он је наставио традиције које су почеле са Доситејем Обрадовићем. Трудио се да књижевност буде истинско огледало друштва и народног живота. Био је последњи писац Сент-Андреје  некадашњег  светионика српског народа.

После бегства пред Осмалијама доселили су се најимучније и најистакнутије избеглице који су из Старе Србије побегле на крајњи север Угарске. То су били многобројни трговци и занатлије, вични трговини и занатима. Помешали су се са ранијим српским досељеницима, који су већ били упућени у нови културни живот, брзо су се прилагодили новим условима живота, заузели важна места у новој отаџбини, и узели у своје руке велики део трговине и производње. Били су добри Срби и где год је требало давати и помагати за народну ствар, били су први. После успона дошло је до опадања. Опадање је у својим романима верно и реалистички описао Јаков Игњатовић. То су му признавали и његови противници.

Његов језик био је између славено-српског и Вуковог правца помешан са покрајинским речима Сент-Андреје и Славоније. Није могао да се одвикне ни од употребе старијих слова. И поред свих тих мана остао је по критичарима један од најснажнијих и најоригиналнијих српских писаца и у своје доба имао је више поштовавалаца од осталих писаца. То му је омогућавало да настави континуитет у српској књижевности упркос победи вукове струје. После смрти нагло је почео да пада у заборав, али су новије генерације које су почетком двадесетог века изашле на сцену одбациле схватања филолошких критичара и окренула се уметничкој оцени заслуга и значаја књижевника у српској књижевности. Они су могли реално да оцене значај како Јакова Игњатовића тако и Јована Стерије Поповића. Остали писци остали су под велом заборава  све до књиге Меше Селимовића  „За и против Вука” 1967. И после преласка српског центра из Пеште и Сент-Андреје у Нови Сад и касније Београд Срби у Будимпешти и Сент-Андреји наставили су да потпомажу образовање српске омладине из

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Проф. Никола Трајковић, „Народно позориште у Београду”, „Јубиларни зборник живота и рада Срба, Хрвата и Словенаца 1.XII. 1918-1928”, II део, издање матице живих и мртвих СХС, Београд, 1929, стр. 457;
2. Мила Стојнић, „Руско-српска књижевна преплитања”, Београд, 1994. стр. 34;

1. Момчило Иванић у Јаков Игњатовић, „Милан Наранџић”, Српска књижевна задруга, 60 61, Београд, 1900, стр. XLIV, XLV;

4. В.Петровић, „Јаша Игњатовић”, Станоје Станојевић, „Народна Енциклопедија СХС”, Том II, Загреб, стр. 13, 14;

1. Ј. Скерлић, Предговор, Јаков Игњатовић,  „Вечити младожења”, Београд, 1910, стр. III;
2. Ј. Скерлић, Предговор, Јаков Игњатовић, „Вечити младожења”, Београд, 1910, стр. V,VI;
3. Ј. Скерлић, Предговор, Јаков Игњатовић, „Вечити младожења”, Београд, 1910, стр. XII;
4. Ј. Скерлић, Предговор, Јаков Игњатовић, „Вечити младожења”, Београд, 1910, стр. XIII;
5. Ј. Скерлић, Предговор, Јаков Игњатовић, „Вечити младожења”, Београд, 1910, стр. XIV;
6. Ј. Скерлић, Предговор, Јаков Игњатовић, „Вечити младожења”, Београд, 1910, стр. XV;
7. Д.П, „Дунђерски Лазар”, Народна Енциклопедиjа СХС, I књига, Загреб 1925, стр. 680;