Патријарх предлаже промену еклисиологије Цркве како би постао владар који ни сам ким не дели власт у православљу. Фото: СПЖ
- Ми православни хришћани морамо да се подвргнемо самокритици и ревидирамо своју еклисиологију ако не желимо да постанемо федерација цркава протестантског типа
- Ово учење је заиста ново и потпуно страно Светом Писму и историји Цркве. Нигде у Светом писму нема речи да се јединство схвата као потчињавање јединственом административном центру црквене власти. Нигде се не помињу „посебне дужности и канонске моћи“
- Нити један апостол Христов их никада није имао нити за њима жудео. Чак и апостол Петар, који се у Цркви назива првоврховним (наравно, упоредо са апостолом Павлом). Православни богослови су то доказали чак и у ери спорова око првенства римског епископа
- Такође не постоји ниједно правило Васељенских сабора којим би се константинопољском патријарху, као и било којем другом епископу, доделиле „посебне дужности и канонска овлашћења“
- Овде патријарх Вартоломеј једноставно говори неистину, из неког разлога мислећи да нико неће гледати у правила Васељенских сабора и проверавати
ПИШЕ: Кирил Александров
Поглавар Фанара изјавио је да православци треба да преиспитају еклисиологију Цркве и признају да у њој постоји Први са „посебним пуномоћима“. Шта ово треба да значи?
Човек може, јасно је, из неких разлога, сакрити од других свој истински поглед на свет, своја уверења и своје циљеве. Међутим, постоје тренуци када их открије, учини видљивим свима, да се не скрива и пројави себе онаквим какав заиста јесте. На енглеском се овај феномен назива „ coming out “ (раскривање, излаз).
Патријарх Вартоломеј је више пута изјавио да су он и Константинопољска патријаршија чувари чистоте Православља, догми вере и канони Цркве, сада, међутим, изјављује да то треба променити. Не све, наравно, али догмате о Цркви и свему што следи са ове позиције – треба. Саморазобличавање се догодило током интервјуа патријарха Вартоломеја Националном гласнику поводом 29. годишњице боравка на Константинопољском трону.
На питање дописника: „За шта се ваша душа највише брине када је у питању Васељенска православна црква?“ Патријарх Вартоломеј је одговорио овако:
„Безусловно највише о њеном јединству, за које је Васељенска патријаршија током векова учинила много, а ја од првих месеци мог патријаршијског служења, јер сам томе придавао велики значај. Зато сам у марту 1992. године сазвао Свети Синод браће православних настојатеља у Фанару у облику незваничног и до тада непознатог информативно-консултативног органа.
Од тада је одржано много сличних састанака настојатеља, од којих се последњи одржао у јануару 2016. године у Женеви. Врхунац наших напора да обезбедимо свеправославно јединство и сарадњу била је промоција припреме и сазивања Светог и Великог синода на Криту, који је у први план изнео Православље, које смело даје добра сведочанства свету, гледа у будућност, а не да се пасивно и носталгично сећа прошлости.
О онима који нису учествовали у овом Синоду, али су учествовали у његовој припреми, историја ће судити. У сваком случају, сигуран сам да неће добити похвале за овај свој чин.
Ми православни хришћани морамо да се подвргнемо самокритици и ревидирамо своју еклисиологију ако не желимо да постанемо федерација цркава протестантског типа.
Будући да се у хиротонији за епископа заклињемо да ћемо се покоравати одлукама Васељенских Сабора, морамо признати да у недељивом Васељенском Православљу постоји један „Први“, не само по части, већ и „Први“ са посебним дужностима и канонским овлашћењима које су му додељене Васељенским Саборима.
То је гаранција очувања јединства у времену и заједничко сведочење православља у савременом свету “.
Како су црквени оци гледали на оне који су предлагали ревизију њене еклисиологије?
Анализу ћемо започети од најважније ствари: „Ми православни хришћани морамо да се подвргнемо самокритици и ревидирамо своју еклисиологију …“
Православна еклисиологија изражава се једним од делова Символа вере: „Верујем у Једну свету саборну и апостолску Цркву“.
Православној цркви је страно учење о еволуцији догми, њиховој модификацији или некој врсти додатног откривања. Догме Цркве су непроменљиве, без обзира какав ауторитет има особа која жели да их „побољша“ и без обзира какве циљеве следи. Свети апостол Павле је написао Галатима: „Али ако и ми, или анђео с неба јави вам јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде! Као што пре рекосмо и сад опет велим: ако вам ко јави јеванђеље другачије него што примисте, проклет да буде!“(Гал. 1: 8-9).
Васељенски сабори строго забрањују ревизију и додавање или укидање било ког члана Никејско-цариградског символа вере.
У Правилу 5 IV Васељенског сабора у Халкидону (451.) каже се: „Онима који се усуде да формирају другу веру или да проповедају, или поучавају, или подучавају други символ вере, онима који желе да се обрате знању истине узете из паганизма, или из јудаизма, или из било које јереси, такви ако су епископи или свештеници, епископи ће бити лишени епископства, а свештеници – свештенства; ако су то монаси или лаици, њима ће бити изречена анатема “.
Правило 18 VI Васељенског сабора у Цариграду (681) додатно појачавају ову забрану, усредсређујући се на немогућност чак и текстуалне промене Символа вере: „Онима који се дрзну да проповедају другу веру или да шире и уче или предају други Символ вере онима који желе да из незнабоштва, јудаизма, неке јереси, или ако уводе нове речи, или измишљају чтења, или мењају смисао већ опредељеног – таквима, ако су епископи или свештенство, да се лише епископства или свештенства, а ако су монаси или лаици, да буду анатемисани “.
Тако је патријарх Вартоломеј, својим речима о потреби ревизије догмата Цркве, дао аргументе „да се лиши епископства“.
Сада да видимо шта он тачно жели да промени у православном учењу о Цркви.
Одговарајући на питање о томе шта његову душу највише брине када је у питању Црква, патријарх Вартоломеј је одговорио: „Њено јединство“. Заиста, Црква Христова је Једна и ово јединство мора бити заштићено. Међутим, поставља се питање: јединство око чега? Или другачије, на чему се заснива јединство Цркве? На ово питање Свето писмо и патријарх Вартоломеј одговарају на различите начине.
„… Јер темеља другог нико не може поставити осим оног који је постављен, а који је Исус Христос.“ (1 Кор. 3, 11).
„…Тако дакле више нисте туђи и дошљаци, него живите са светима и домаћи сте Богу, назидани на темељу апостола и пророка, где је камен од угла сам Исус Христос, на коме сва грађевина састављена расте за цркву свету у Господу;“ (Еф. 2, 19-21).
Сам Господ је рекао апостолу Петру да Црква стоји на исповедању вере, које је произнео Петар. Верујем да је Исус Христос Син Божији: „А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога Живога. И одговарајући Исус рече му: Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису то теби јавили, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем: ти си Петар, и на овом камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати. И даћу ти кључеве од царства небеског: и шта свежеш на земљи биће свезано на небесима, и шта разрешиш на земљи биће разрешено на небесима….» (Мт. 16, 15-18).
У својој првосвештеничкој молитви наш Господ Исус Христос се управо моли за јединство верника у Пресветој Тројици и ни у чему другом: „… да сви једно буду, као Ти, Оче, што си у мени и ја у Теби; да и они у нама једно буду, да и свет верује да си ме Ти послао.“ (Јован. 17, 21).
Црква има за темељ и главу Исуса Христа: „…као што је Христос глава цркви, и он је и спаситељ тела» (Еф. 5, 23).
Свето Писмо такође говори о Духу Светом као основи јединства Цркве: „ Дакле, ја сужањ у Господу, молим вас да се владате као што приликује вашем звању у које сте позвани, са сваком понизношћу и кротошћу, с трпљењем, трпећи један другог у љубави, старајући се држати јединство Духа у свези мира. Једно тело, један дух, као што сте и позвани у једној нади звања свог; један Господ, једна вера, једно крштење, Један Бог и Отац свих, Који је над свима, и кроза све, и у свима нама.“ (Еф. 4, 1 – 6)
«Дарови су различни, али је Дух један. И различне су службе, али је један Господ.
И различне су силе, али је један Бог који чини све у свему.» (1 Кор. 12, 4 – 6).
Шта предлаже глава Фанара?
Супротно овим и многим другим сведочанствима Светог писма, патријарх Вартоломеј предлаже да се јединство Цркве заснива на … њему самом, тј. на примату власти константинопољског патријарха. Ево шта он каже: „… морамо признати да у недељивом Васељенском Православљу постоји један „Први“, не само у части, већ и „Први“ са посебним дужностима и канонским овлашћењима које су му доделили Васељенски сабори. Ово је гаранција очувања јединства у времену и заједничког сведочења Православља у савременом свету “.
То јест, гаранција јединства, према патријарху Вартоломеју, није уобичајено исповедање вере, није ни наш Господ Исус Христос, а није ни Свети Дух, већ управо овај „Први“ са посебним дужностима и канонским овлашћењима“. Ово учење је заиста ново и потпуно страно Светом Писму и историји Цркве. Нигде у Светом писму нема речи да се јединство схвата као потчињавање јединственом административном центру црквене власти. Нигде се не помињу „посебне дужности и канонске моћи“. Ни један апостол Христов их никада није имао, нити за њима жудео, чак ни апостол Петар, који се у Цркви назива првоврховним (наравно, упоредо са апостолом Павлом). Православни богослови су то доказали чак и у ери спорова око првенства римског епископа.
Такође не постоји ниједно правило Васељенских сабора којим би се константинопољском патријарху, као ни било којем другом епископу, доделиле „посебне дужности и канонска овлашћења“. Овде патријарх Вартоломеј једноставно говори неистину, из неког разлога мислећи да нико неће гледати у правила Васељенских сабора и проверавати. Није тешко проверити. Директно о статусу константинопољске катедре каже се: 3. Правило II Васељенског сабора, 28. Правило IV и 36. Правило VI. Овде нећемо цитирати текстове ових Правила, само ћемо рећи да, прво, сви они говоре о првенству части, а никако власти. Као друго, да се примат части не заснива ни на чему другом него на политичком положају Константинопоља, као престонице Империје, који се, није тешко претпоставити, више од 500 година и не помиње.
Тако је патријарх Вартоломеј одао сам себе. Директно је изјавио да намерава да обнови Цркву на потпуно другачији начин од начина на који је то уредио наш Господ Исус Христос. Објавио је своју намеру да ревидира догму о Цркви. Рекао је да од сада моћ цариградског патријарха треба да гарантује јединство Цркве. То је и сам рекао сасвим јасно и недвосмислено: „Ми, православци, морамо се подвргнути самокритици и ревидирати своју еклисиологију …“
Учење патријарха Вартоломеја сугерише да Црква већ:
- није јединствена, не заснива се на јединству у Богу, већ на јединству административне власти константинопољског патријарха;
- да није света, будући да је консантинопољски патријарх човек и као човек подложан утицају греха („нема човека, који ће живети и да неће грешити“);
- није Саборна црква, јер главни видљиви орган управе Црквом више није сабор, већ консантинопољски патријарх, „први“ са посебним овлашћењима;
- није ни Апостолска, будући да су Христови апостоли учили сасвим другачије у односу на оно што учи садашњи поглавар Константинопољске патријаршије.
Саморазобличавање је очигледно. Патријарх Вартоломеј проповеда учење које је туђе учењу Цркве. А ако је то тако, онда питање које би данас помесне православне цркве требало саборно да реше није питање признавања или непризнавања тзв. Православне цркве Украјине, већ питање православности Константинопољског патријархата.
Има смисла још једном цитирати речи светог апостола Павла: „… Али ако и ми, или анђео с неба јави вам јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде! Као што пре рекосмо и сад опет велим: ако вам ко јави јеванђеље другачије него што примисте, проклет да буде!“ (Гал. 1, 8-9).
С руског превео Зоран Милошевић