Поводом обележавања 80 година од ослобођења Србије, у Галерији Војног музеја у Београду отворена је 22 авуста 2024. Изложба „Ослобођење Србије 1944 године“. Представљена је како је речено у проспекту издатом поводом изложбе јуначка борба нашег народа. До почетка операција за ослобођење Србије Народноослободилачки покрет у Југославији остварио је крупне резултате. Партизанска војска требала је да успостави нову државност на тековинама одлука Другог заседања Авноја. У проспекту се признавало да је до доласка Црвене армије у септембру 1944 није било могуће чишћење територије Србије. Војни музеј прихватио је да постави изложбу о тим догађајима. Изложба је чин одавања почасти борби, али и подсећање на жртве које су поднете да бисмо данас имали комад своје земље. (1)
Посетио сам сутрадан по отварању, изложбу. Врата Галерије ми је отворио дежурни који је дошао из зграде Војног музеја и био у Галерији цело време док сам разгледао. Као експонати било је изложено оружје, карте које су приказивале операције за ослобођење, лични предмети бораца и војне униформе. Сем партизанских, немачких, бугарских, хрватских била је изложено и сеоско одело припадника ЈВуО које је требало да представља њихову униформу. Дата је и застава ЈВуО коју су заробили Немци са немачким преводима шта су значиле поједине пароле на застави. У Проспекту је речено : „Изложени експонати сведочанство су да је пут до слободе често тежак и страдалнички, али и да је спремност на жртву оно што чини победника“. (2) Те речи нису даље образложене у проспекту. Оно што нема на изложби је приказивање бомбардовања српских градова од стране Савезника а на захтев партизана. Историчар Момчило Павловић је у свом чланку у „Политици“ „Култура заборава узима свој данак“ истакао : „Не постоји трагичнији дан у историји Лесковца од среде 6 септембра 1944.“ Велики део града је тог дана одлетео у ваздух. Команда савезничких ваздухопловних снага у јужној Италији између осталог је пружала ваздушну подршку партизанском покрету. По мишљењу Момчила Поповића страдање цивила и разарање града било је несразмерно постигнуто војном циљу. У Лесковац су партизанске снаге ушле 11 октобра 1944. Момчило Павловић је истакао о ономе што је било касније : „Дуги низ година победници су сматрали да је разарање града и страдање цивила допринос победи над фашизмом и о томе се није посебно говорило и писало све до 1995 године. За оне Лесковчане који су изгубили своје најмилије и своју имовину овај догађај је био и остао трајни доживљај и болна траума. На нахереним споменицима огромног лесковачког гробља читају се неутрални натписи : „Страдао 6 септембра“, „Погинуо 6 септембра“ итд. Осамдесет година од тог догађаја и доживљаја култура заборава узима свој данак“. (3) Отац мије причао да је једна од тадашњих парола у ослобођеној Србији била „Више Хунре а мање Хозне“. То је значило више програма за помоћ УНРА а мање Озне. Изложба која траје до 13 октобра 2024. На изложби се нису истицале жртве поднете за ослобођење, што је и у ранијем периоду кад је музеј био Музеј ЈНА било традиција. Данас је требало изнети и цену коју су поднели градови у Србији и Црној Гори за подршку америчке авијације партизанском ослобођењу Србије. Такође и терор ослободилаца после ослобођења према како су они сматрали класним непријатељима који би могли да покушају да спрече њихово освајање власти.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
- „Ослобођење Србије 1944 године“;
- „Ослобођење Србије 1944 године“;
- Момчило Павловић, „Култура заборава узима свој данак“, „Политика“, Београд, 6 септембар 2024, „Друштво“, стр. 8;