СЛИКА: http://www.olja-art.com/istorijskimotivi
- У чувеној песми „Почетак буне против дахија“ песник Српске Буне Филип Вишњић (око 1767–1834) опева овај титански судар бахатих потурица са обесправљеном хришћанском рајом, историјски сукоб у коме је рођен и уздигнут Ђорђе Петровић, звани Кара-Ђорђе, строги и неумољиви Вожд Устанка
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
Боже мили, чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне,
И да друга постане судија;
Ту кнезови нису ради кавзи,
Нит` су ради Турци изелице,
Ал` је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити турскога зулума,
И ради су Божји угодници,
ЈЕР ЈЕ КРВЦА ИЗ ЗЕМЉЕ ПРОВРЕЛА,
Земан дош`о, ваља војевати
За Крст Часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.[1]
Крвца је из земље проврела када су београдске дахије кренуле да обезглављују српске кнезове, представнике сиротиње раје.
Карађорђе, уље на платну, рад Владимира Лукича Боровиковског из 1816. године, Народни музеј Београд
У чувеној песми „Почетак буне против дахија“ песник Српске Буне Филип Вишњић (око 1767–1834) опева овај титански судар бахатих потурица са обесправљеном хришћанском рајом, историјски сукоб у коме је рођен и уздигнут Ђорђе Петровић, звани Кара-Ђорђе, строги и неумољиви Вожд Устанка:
На све стране Ђорђе књиге посла,
У свих градских седамн`ест нахија,
На кметове, селске поглаваре:
СВАКИ СВОГА УБИЈТЕ СУБАШУ;
Жене, ђецу у збјегове кријте! (стихови 547-551)[2]
Турци мисле да је раја шала,
Ал` је раја градовима глава,
Уста раја к`о из земље трава,
У градове саћераше Турке. (стихови 567-570)[3]
Сведочанства о јуначким делима Карађорђевих устаника преточена су не само у прелепе десетерачке стихове, већ и у живописно прозно приповедање.
Писац и публициста Мирко Милојковић је годинама сакупљао српске усмене народне приче, легенде и приповетке, у Вуковом стилу их књижевно дотеривао, и објављивао у тада високотиражној „Илустрованој политици“. Под наднасловом „Легенде из наших крајева“ прву причу Милојковић је објавио 10. фебруара 1959, а последњих пет 30. новембра 1982. године. Све ове приче и легенде је сакупио у збирку и под насловом „Легенде из наших крајева“ 1985. године објавио у подебљој књизи.
На странама 459-460. читамо причу „Субаша Селим“, коју је Милојковић забележио по казивању Пауна Страиновића, пензионера из села Кривељ код Бора. Прича казује овако:
„Пронесе се глас Србијом да сваки свога убије субашу, те се виђенији сељаци села Горњана сакупе на договор како би смакнули својега Селима. И овако размотре прилике: Турчин је вазда под оружјем, а они голоруки. Шта ће, како ће, ни овако, ни онако, обртали на сваку руку, докле се дигне Паун Кадо, најсрчанији међ` њима, и рекне:
`Е, ја ћу!`
Тада се у недељу потрефи свадба у селу, па Горњани једоше и пише са субашом од изгрева до заранка. Дође време починку, он се завуче у своје одаје, распаса се и почека да му доведу невесту: прва ноћ по адету припадаше њему. Кад уместо младе ево Пауна у њеним хаљинама: бркове беше обријао и у лицу се начинио као женско. Покупи јунак одложено оружје и добаци кроз прозор својима. Онда ишакета Туркешању – таман како ваља. Овај у тренуће позна ко га туче и разабра да је у злој кожи, но начини се невешт не би л` икако извукао живу главу и рекне:
`Ђе стул глум, бре Паунуље!` што на влашком значи: `Доста шеретлука, бре Пауне!`
Уто улегну унутра и остали сељаци, свуку га до гола, а Паун га оседла и заузда купиновом лозом, па узјаши и потера селом све уз реку. Гунгула за њима је викала и шибала прућем Селима. Најпосле јој се досади и један дрекне:
`Таје Турку, бре Пауње, ка ну мај поће Турку!` – што ће рећи: `Закољи Турчина, бре Пауне, јер Турчин не може више!`
Субаша разумеде и брже одговори:
`Поће Турку, поће!` – `Може Турчин, може!`
Мало потом исеку га на скровитом месту у потоку, његовог коња и хрта оставе у шуми пут Неготина и пронесу кажу да отиде из села у град.
Тако сконча последњи субаша у Горњану код Бора.“[4]
[1] М. Панић Суреп, Филип Вишњић – живот и дело, Просвета-Београд, 1967, стр. 139; ово су првих четрнаест стихова најпознатије песме Филипа Вишњића „Почетак буне против дахија“. Слепи гуслар и песник Српске Буне је гуслао Вуку Ст. Караџићу укупно тринаест песама, и све је Вук објавио. „Почетак буне“ као неспорно најлепшу објавио је чак три пута: а) Вiенна II, 1815, стр. 179: „О почетку Србске буне против Дахиа 1804. љета; б) Липиска III, 1823, стр. 262: „Почетак буне против даија“; в) Беч IV, 1862, стр. 130: „Почетак буне против дахија“. Јернеј Копитар је препознао изузетност песме, па ју је превео на немачки и објавио у годишњаку „Хормајеров архив“ (Hormayer`s Archiv) за 1818. годину, стр. 42.
[2] Наведено дело, стр. 154. Сви стихови су наведени према Бечком издању из 1862. године.
[3] Наведено дело, стр. 154-155.
[4] Мирко Милојковић, Легенде из наших крајева, Српска књижевна задруга-Београд, 1985. стр. 459-460.